Knjigu „Braća Karamazovi“ sam zavoleo kada sam je prvi put pročitao sa osamnaest godina. Tada, kao i danas, ta knjiga mi je bila najsjajnija, najbolja i najčudnija knjiga od četiri „najpoznatija“ romana Fjodora Dostojevskog. Istina je da tinejdžeri koji vole da čitaju mogu da budu preterano pristrasni kada se radi o „emotivnim ubicama i duševnim prostitutkama“ i ne može se poreći da su ove knjige pune delirične melodrame. Ali pošto već dvadeset godina volim ovu knjigu, složiću se sa Kafkinim mišljenjem da likovi Dostojevskog nisu ludaci, već su samo malo slučajno poludeli, kao i svi mi.

„Braća Karamazovi“ je priča o ubistvu roditelja: tri rastavljena brata imaju želju da ubiju oca. Neki tvrde da je Dostojevski svoju ličnost podelio u ta tri brata. Mislim da je poenta da je on zaista bio u stanju to da uradi. Kada sam bio mlađi, poistovećivao sam se sa Ivanom, zamišljenim ateistom. Danas sam sličniji Dmitriju zbog njegovih stavova, frustracija i temperamenta. Ne uzbuđuju me odluke religioznog brata Aljoše, kao ni sam Dostojevski. Ivanova radikalna sumnja i jeretička vera u silu Karamazove podlosti jeste nešto što priči dodaje ulje na vatru.

Pripovedanje Dostojevskog može biti malo nepovezano: detaljni opisi i iznenadni prekoreti mogu da vas posete na savet Rejmonda Čendlera koji je rekao da pisac koji ne zna o čemu dalje da piše, u priču samo treba da ubaci lika sa pištoljem. Ali ne može da se ospori veličina i talenat Dostojevskog, jer je sjajno opisivao scene sa žestokim sukobom. Zbog toga ga je Džordž Stajner nazvao jednim od najdramatičnijih pisaca posle Šekspira.

Druga po redu omiljena scena iz knjige mi je Dmitrijev „dobar san“ koji sanja nakon što zaspi u sudnici gde mu sude za ubistvo. Tu se vidi klasičan Dostojevski i njegove ideje o iskupljenju kroz patnju. Jedna srceparajuća vizija bezuslovne ljubavi inspiriše Dimitrija da prizna zločin koji nije počinio. Odlučuje da je grešnik, a muškarcima kao što je on potreban je udarac sudbine, koji će ga kao lasom uhvatiti i stegnuti. To je suludo, ali i tragično.

Omiljena scena mi je kada Ivan u halucinaciji vidi otrcanog, aristokratskog đavola, koji opovrgava njegov složeni ateizam. Ovo je možda moj omiljeni odlomak iz književnosti, onaj koji sam ukrao i preradio u romanima „Crusaders“ i „The Possessions of Doctor Forrest“. Ovo otvoreno kažem i želim da svi saznaju za to, a načitani ljudi mogu da smatraju da sam uobražen.

Prvi put sam za Dostojevskog čuo kada sam bio tinejdžer od američkog romanopisca čije sam ime odavno zaboravio. Zauvek ću mu biti dužnik, jer sam zbog njega odlučio da pročitam dela Dostojevskog. Za mene je ova knjiga ono što hrišćani smatraju svetim, a mislim da bi se Gospod (a pod Gospod mislim Dostojevski) složio sa mnom.

Autor: Ričard T. Keli
Prevod: Lidija Janjić
Izvor: independent.co.uk