Kraljica Viktorija Dejzi Gudvin junakinja je od krvi i mesa
Kraljica Viktorija je prvi fotografisan britanski vladar. Ali se u kolektivnom sećanju nije zadržao lik mlade žene već profil dugovečne vladarke, niske i punačke. S obzirom na to da je u to doba bilo potrebno mnogo vremena i strpljenja da bi se načinila fotografija, mnogima je bilo teško da zadrže osmeh pred kamerom, ali mi ionako pretpostavljamo da se kraljica nije mnogo smešila. I tu grešimo.
Kraljica Viktorija nije želela da vlada. Nesreća i tragedija su je doveli na tron kada je imala 18 godina. Krštena kao Aleksandrina Viktorija, žena koja je dala svoje ime čitavom jednom dobu, doživeće, kako je to Mark Tven jednom rekao, da „za svog vremena vidi više pronalazaka nego ijedan drugi vladar u istoriji“. Dok je njeno doba poznato po velikim tehnološkim skokovima i razvoju industrije, podjednako je poznato i po zabranama – društvenim, seksualnim i emocionalnim – a kraljica Viktorija je bila oličenje toga. Ali iznenađuje činjenica da ona sama nije bila čovek viktorijanske ere. Sada nam se pokazuje jedna drugačija kraljica. Biografija i roman, dopunjeni predstojećom televizijskom serijom, istražuju nepoznate aspekte života legendarne žene.
Prikazivanje istorijske osobe činjenicama ili maštom, može povesti čitaoca različitim putevima a opet ga na kraju dovesti u sličan emocionalni krajolik. Komplikovana je to stvar, protumačiti ljudski život sa svim njegovim zavojitim okukama i događajima, baš kao što je i izvlačenje narativne niti koja povezuje događaje rasute u vremenu podjednako složen zadatak. Biografije sačinjene kao skup činjenica bez izleta u u dramatizaciju često ne uspevaju da održe celinu. One moraju biti zanimljive da bi uspele u svom naumu a da bi to bile moraju imati narativnu snagu kao i autorovu naklonost temi kako bi je adekvatno savladao. U delima fikcije, uspeh često zavisi od njihove sposobnosti da vas uvuku u sebe. Kao čitalac, očekujem od romana da me prenese u dati period i zatim uroni u njega. Ako autorovo istraživanje istorije postane suviše nametljivo, iluzija se ruši.
U knjizi „Viktorija“, živahnom i vedrom romanu Dejzi Gudvin, period kojim se priča bavi bogat je ali kratak. Ovde srećemo neiskusnu mladu kraljicu koja je provela detinjstvo zatvorena u memljivoj palati sa preterano zaštitnički nastrojenom majkom i majčinim savetnikom, siledžijski ambicioznim ser Džonom Konrojom. Nije joj bilo dopušteno da sama spava u sobi ili siđe niz stepenice, i Viktorija žudi za nezavisnošću. Onog dana kada stupi na tron, ona dobija slobodu i tokom naredne dve godine pažljivo utvrđuje granice svog autoriteta. Mlada je i motivisana pre svega svojim instinktima i ljubavlju.
Možda i očekivano, Viktorija u jednom trenutku ugrožava svoj položaj ali se potom i oporavlja. U opisivanju ovog procesa, Gudvin ima dobar osećaj za to kada treba da odstupi od strogog hronološkog sleda da bi dospela do emocionalne srži. Mlada Viktorija je pčela radilica isto koliko i kraljica, a opet i „vrsta žene koja cveta u muškom društvu“. Kraljica u romanu Dejzi Gudvin sadrži u sebi svu draž ljudskog paradoksa. Iako se priča završava pre njenog venčanja, autorka postavlja jasne osnove toga kako će izgledati Viktorijina budućnost. Ona popravlja odnose sa svojom majkom i nazire se seme onoga kako će dinamika moći u njenom braku izgledati.
Istorijsku sliku kraljice Viktorije pažljivo su negovali oni najbliži njoj. Naime, Viktorijina ćerka Beatris je prepisala majčine dnevnike i izbacila sve što bi moglo da kraljicu prikaže na loš način, a zatim spalila originale. Čak i sada, čuvari Kraljevskih arhiva bi radije da fizički detalji Viktorijine smrti ostanu neobjavljeni. Činjenica da je kraljica živela sa bolnim prolapsom materice, tajna je pažljivo čuvana decenijama. Na sličan način, njena porodica je pokušala da izbriše sve dokaze da je Viktorija gajila naklonost prema bilo kom drugom muškarcu osim prema njenom obožavanom princu Albertu, uključujući tu Lorda Melburna i njenog škotskog slugu Džona Brauna. Sterilizovani, puritanski mit o Viktoriji jeste plod fikcije čija je namera bila da se stvori žena kakva je, po onima oko nje, ona trebalo da bude. Dejzi Gudvin je tragala za ženom kakva je ona zaista bila.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Vladimir Martinović
Kraljica Viktorija nije želela da vlada. Nesreća i tragedija su je doveli na tron kada je imala 18 godina. Krštena kao Aleksandrina Viktorija, žena koja je dala svoje ime čitavom jednom dobu, doživeće, kako je to Mark Tven jednom rekao, da „za svog vremena vidi više pronalazaka nego ijedan drugi vladar u istoriji“. Dok je njeno doba poznato po velikim tehnološkim skokovima i razvoju industrije, podjednako je poznato i po zabranama – društvenim, seksualnim i emocionalnim – a kraljica Viktorija je bila oličenje toga. Ali iznenađuje činjenica da ona sama nije bila čovek viktorijanske ere. Sada nam se pokazuje jedna drugačija kraljica. Biografija i roman, dopunjeni predstojećom televizijskom serijom, istražuju nepoznate aspekte života legendarne žene.
Prikazivanje istorijske osobe činjenicama ili maštom, može povesti čitaoca različitim putevima a opet ga na kraju dovesti u sličan emocionalni krajolik. Komplikovana je to stvar, protumačiti ljudski život sa svim njegovim zavojitim okukama i događajima, baš kao što je i izvlačenje narativne niti koja povezuje događaje rasute u vremenu podjednako složen zadatak. Biografije sačinjene kao skup činjenica bez izleta u u dramatizaciju često ne uspevaju da održe celinu. One moraju biti zanimljive da bi uspele u svom naumu a da bi to bile moraju imati narativnu snagu kao i autorovu naklonost temi kako bi je adekvatno savladao. U delima fikcije, uspeh često zavisi od njihove sposobnosti da vas uvuku u sebe. Kao čitalac, očekujem od romana da me prenese u dati period i zatim uroni u njega. Ako autorovo istraživanje istorije postane suviše nametljivo, iluzija se ruši.
U knjizi „Viktorija“, živahnom i vedrom romanu Dejzi Gudvin, period kojim se priča bavi bogat je ali kratak. Ovde srećemo neiskusnu mladu kraljicu koja je provela detinjstvo zatvorena u memljivoj palati sa preterano zaštitnički nastrojenom majkom i majčinim savetnikom, siledžijski ambicioznim ser Džonom Konrojom. Nije joj bilo dopušteno da sama spava u sobi ili siđe niz stepenice, i Viktorija žudi za nezavisnošću. Onog dana kada stupi na tron, ona dobija slobodu i tokom naredne dve godine pažljivo utvrđuje granice svog autoriteta. Mlada je i motivisana pre svega svojim instinktima i ljubavlju.
Možda i očekivano, Viktorija u jednom trenutku ugrožava svoj položaj ali se potom i oporavlja. U opisivanju ovog procesa, Gudvin ima dobar osećaj za to kada treba da odstupi od strogog hronološkog sleda da bi dospela do emocionalne srži. Mlada Viktorija je pčela radilica isto koliko i kraljica, a opet i „vrsta žene koja cveta u muškom društvu“. Kraljica u romanu Dejzi Gudvin sadrži u sebi svu draž ljudskog paradoksa. Iako se priča završava pre njenog venčanja, autorka postavlja jasne osnove toga kako će izgledati Viktorijina budućnost. Ona popravlja odnose sa svojom majkom i nazire se seme onoga kako će dinamika moći u njenom braku izgledati.
Istorijsku sliku kraljice Viktorije pažljivo su negovali oni najbliži njoj. Naime, Viktorijina ćerka Beatris je prepisala majčine dnevnike i izbacila sve što bi moglo da kraljicu prikaže na loš način, a zatim spalila originale. Čak i sada, čuvari Kraljevskih arhiva bi radije da fizički detalji Viktorijine smrti ostanu neobjavljeni. Činjenica da je kraljica živela sa bolnim prolapsom materice, tajna je pažljivo čuvana decenijama. Na sličan način, njena porodica je pokušala da izbriše sve dokaze da je Viktorija gajila naklonost prema bilo kom drugom muškarcu osim prema njenom obožavanom princu Albertu, uključujući tu Lorda Melburna i njenog škotskog slugu Džona Brauna. Sterilizovani, puritanski mit o Viktoriji jeste plod fikcije čija je namera bila da se stvori žena kakva je, po onima oko nje, ona trebalo da bude. Dejzi Gudvin je tragala za ženom kakva je ona zaista bila.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Vladimir Martinović
