„Mala knjižara na obali“: Sjajan roman da ne može biti sjajniji
Sjajno, sjajno, sjajno, sjajno, sjajno!
Romani Dženi Kolgan oduvek su mi predstavljali idealnu destinaciju za beg od stvarnosti, i zaista nema onog u kome nisam uživala, ali u „Maloj knjižari na obali“ pronašla sam novog favorita.
Glavna junakinja romana je Zoi, mlada žena koja se na samom početku priče nalazi u nimalo zavidnoj situaciji: uskoro će biti izbačena iz bedne garsonjere, radi u obdaništu za decu bogataša, preskupom da bi upisala vlastitog sina, ne može da pronađe nikoga ko bi joj objasnio zbog čega četvorogodišnji Hari još uvek ne progovara ni reč, a Harijev otac je beskorisni zgubidan koji joj ne pruža nikakvu podršku.
Prilika da se zaposli kao dadilja u škotskom gorju i vodi lokalnu knjižaru na točkovima dok je njena vlasnica na porodiljskom bolovanju zvuči suviše dobro da bi se propustila – jer budimo realni, Zoi nema drugih opcija.
Stigavši sa Harijem u Škotsku, ona shvata da pred sobom ima ozbiljan izazov: u kući u kojoj će živeti i raditi vlada haos, a deca o kojoj bi trebalo da se stara su pravi mali divljaci. Zoi već prilikom upoznavanja dobija podrugljivi nadimak „Dadilja broj sedam“, jer njeni novi štićenici očekuju da će, kao i sve njene prethodnice, uskoro pobeći glavom bez obzira.
Ali nova dadilja je odlučna i očajna, i jednostavno odbija da odustane. Iako joj naruku ide što se Hari odmah sprijateljio sa petogodišnjim Patrikom, ona ubrzo shvata da će oko devetogodišnje Meri i dvanaestogodišnjeg Šekltona morati pošteno da se potrudi.
Zoi u međuvremenu preuzima vođenje mobilne knjižare od vlasnice Nine i zahvaljujući iznenađujuće dobrom smislu za biznis počinje da privlači novu klijentelu – ne baš onu koju bi Nina želela, ali šta je tu je, Zoine ideje donose profit.
Iako se na osnovu sažetka na koricama stiče utisak da je ovde reč o prilično standardnom predstavniku žanra, verujte mi, ovaj roman je nešto zaista posebno! Mladi članovi porodice Erkart su prilično nezgodni, ali za to postoji dobar razlog, a njihovo ponašanje nije uvijeno u oblande niti prikazano kao simpatično. Među njima verovatno je Meri pomoć najpotrebnija.
Mora se priznati da Zoi pomalo podseća na magičnu kombinaciju Meri Popins i Marije iz mjuzikla „Moje pesme, moji snovi“ – ona ulazi u život ove porodice naoružana zdravim razumom i optimizmom, s lakoćom prelazi preko uvreda i zajedljivih komentara i, protivno njihovoj volji, uči decu da se zdravije hrane, provode vreme u prirodi, čiste za sobom i rade gomilu drugih stvari koje na njih utiču pozitivno – ali mi često imamo priliku da vidimo i njenu ranjivu stranu, što ovaj lik čini realističnim i uverljivim.
Deca s vremenom prihvataju Zoi, a njeno prisustvo vraća mir i radost u život ove nesrećne porodice. Ovakve knjige, naravno, teško je zamisliti bez ljubavne priče, ali ona u ovom slučaju zaista nije sladunjava i razvija se krajnje prirodno.
Iako se Dženi Kolgan u većini svojih romana pridržava slične formule – nezadovoljna glavna junakinja želi da okrene novi list, seli se u zabit, upoznaje gomilu ekscentričnih lokalaca, pronalazi svoje mesto pod suncem i pritom se zaljubljuje – njena nova priča mi prilikom čitanja ni u jednom trenutku nije delovala ni šablonski niti predvidivo.
Svideli su mi se i lokacija na kojoj se odigrava veći deo radnje, i junaci, i autorkina posvećenost građenju dečjih likova, i način na koji Zoi, Hari i Erkartovi menjaju jedni drugima život nabolje. A kao zagriženog knjigoljupca posebno me je oduševilo što gotovo svi junaci vole da čitaju: u ovoj knjizi se, kao i u „Maloj knjižari srećnih krajeva“, stalno razgovara o knjigama.
Kada već pominjem „Malu knjižaru srećnih krajeva“, moram da naglasim da je radnja ponovo smeštena u isti svet, ali da „Mala knjižara na obali“ nije nastavak te priče i može se čitati samostalno.
Ukoliko već niste, obavezno pročitajte ovu sjajnu knjigu. Garantujem vam da nećete zažaliti.
Izvor: bookshelffantasies.com
Prevod: Jelena Tanasković
Romani Dženi Kolgan oduvek su mi predstavljali idealnu destinaciju za beg od stvarnosti, i zaista nema onog u kome nisam uživala, ali u „Maloj knjižari na obali“ pronašla sam novog favorita.
Glavna junakinja romana je Zoi, mlada žena koja se na samom početku priče nalazi u nimalo zavidnoj situaciji: uskoro će biti izbačena iz bedne garsonjere, radi u obdaništu za decu bogataša, preskupom da bi upisala vlastitog sina, ne može da pronađe nikoga ko bi joj objasnio zbog čega četvorogodišnji Hari još uvek ne progovara ni reč, a Harijev otac je beskorisni zgubidan koji joj ne pruža nikakvu podršku.
Prilika da se zaposli kao dadilja u škotskom gorju i vodi lokalnu knjižaru na točkovima dok je njena vlasnica na porodiljskom bolovanju zvuči suviše dobro da bi se propustila – jer budimo realni, Zoi nema drugih opcija.
Stigavši sa Harijem u Škotsku, ona shvata da pred sobom ima ozbiljan izazov: u kući u kojoj će živeti i raditi vlada haos, a deca o kojoj bi trebalo da se stara su pravi mali divljaci. Zoi već prilikom upoznavanja dobija podrugljivi nadimak „Dadilja broj sedam“, jer njeni novi štićenici očekuju da će, kao i sve njene prethodnice, uskoro pobeći glavom bez obzira.
Ali nova dadilja je odlučna i očajna, i jednostavno odbija da odustane. Iako joj naruku ide što se Hari odmah sprijateljio sa petogodišnjim Patrikom, ona ubrzo shvata da će oko devetogodišnje Meri i dvanaestogodišnjeg Šekltona morati pošteno da se potrudi.
Zoi u međuvremenu preuzima vođenje mobilne knjižare od vlasnice Nine i zahvaljujući iznenađujuće dobrom smislu za biznis počinje da privlači novu klijentelu – ne baš onu koju bi Nina želela, ali šta je tu je, Zoine ideje donose profit.
Iako se na osnovu sažetka na koricama stiče utisak da je ovde reč o prilično standardnom predstavniku žanra, verujte mi, ovaj roman je nešto zaista posebno! Mladi članovi porodice Erkart su prilično nezgodni, ali za to postoji dobar razlog, a njihovo ponašanje nije uvijeno u oblande niti prikazano kao simpatično. Među njima verovatno je Meri pomoć najpotrebnija.
Mora se priznati da Zoi pomalo podseća na magičnu kombinaciju Meri Popins i Marije iz mjuzikla „Moje pesme, moji snovi“ – ona ulazi u život ove porodice naoružana zdravim razumom i optimizmom, s lakoćom prelazi preko uvreda i zajedljivih komentara i, protivno njihovoj volji, uči decu da se zdravije hrane, provode vreme u prirodi, čiste za sobom i rade gomilu drugih stvari koje na njih utiču pozitivno – ali mi često imamo priliku da vidimo i njenu ranjivu stranu, što ovaj lik čini realističnim i uverljivim.
Deca s vremenom prihvataju Zoi, a njeno prisustvo vraća mir i radost u život ove nesrećne porodice. Ovakve knjige, naravno, teško je zamisliti bez ljubavne priče, ali ona u ovom slučaju zaista nije sladunjava i razvija se krajnje prirodno.
Iako se Dženi Kolgan u većini svojih romana pridržava slične formule – nezadovoljna glavna junakinja želi da okrene novi list, seli se u zabit, upoznaje gomilu ekscentričnih lokalaca, pronalazi svoje mesto pod suncem i pritom se zaljubljuje – njena nova priča mi prilikom čitanja ni u jednom trenutku nije delovala ni šablonski niti predvidivo.
Svideli su mi se i lokacija na kojoj se odigrava veći deo radnje, i junaci, i autorkina posvećenost građenju dečjih likova, i način na koji Zoi, Hari i Erkartovi menjaju jedni drugima život nabolje. A kao zagriženog knjigoljupca posebno me je oduševilo što gotovo svi junaci vole da čitaju: u ovoj knjizi se, kao i u „Maloj knjižari srećnih krajeva“, stalno razgovara o knjigama.
Kada već pominjem „Malu knjižaru srećnih krajeva“, moram da naglasim da je radnja ponovo smeštena u isti svet, ali da „Mala knjižara na obali“ nije nastavak te priče i može se čitati samostalno.
Ukoliko već niste, obavezno pročitajte ovu sjajnu knjigu. Garantujem vam da nećete zažaliti.
Izvor: bookshelffantasies.com
Prevod: Jelena Tanasković
