Malaparteova „Koža”, lament nad izgubljenim italijanskim dostojanstvom i elegija američkom idealizmu
Napulj je najveći grad u Medzođornu, osovina koja povezuje sever i jug sa svom strategijski važnom industrijom. Tokom rata, saveznici su ga nemilosrdno bombardovali – više od bilo kog grada u Italiji. Pa ipak Napulj se prvi podigao protiv nacista, koji su napali Italiju posle Musolinijevog svrgnuća 1943. Nemci su isterani, ali su sabotirali sve što su stigli dok su se povlačili na sever. Savezničke snage su pratile njihovo povlačenje, skačući sa Sicilije na kopno i obrnuto, pa su okupirali Napulj dok su se primicali čizmi Italije.
Italijanski pisac i novinar Kurcio Malaparte u razrušen grad je stigao kao oficir novouspostavljenih italijanskih rojalističkih snaga Juga (formirane da se bore sa britanskim i američkim trupama protiv Nemaca). On je rešio da prikaže bujnu i živopisnu sliku nadrealnog užasa koji je došao u grad. Ali Malaparte nije samo dokumentovao. Osmišljavao je i isticao ratna stradanja i poraz, uzdižući ih do spektakularnih ekstrema, sve vreme smeštajući samog sebe u te košmarne predele. Da bi to postigao, razvio je svojstven stil podproze – spoj samoveličanja, reportaže, pastoralne deskripcije i crnog humora. Viđeno je beležio u formi anegdotskih crtica, koje je kasnije pretvorio u novelizirani tekst naslovljen „La Pelle“ (Koža) iz 1949. The New York Review of Books je skoro objavio integralni prevod Dejvida Mura, sa uvodom Rejčel Kušner. „Koža” je nastavak njegovog pređašnjeg romana o nemačkom istočnom frontu „Kaputt“ i nastavlja u tom istom tonu: opisi jezovitih predela punih leševa i unakaženih težnji XX veka.
U „Koži“, Malaparte stiže u Napulj kao oficir za vezu frankofonog američkog pukovnika Džeka Hamiltona. Njih dvojica lutaju gradom preplavljenim dobro plaćenim i dobro uhranjenim američkim vojnicima i Napolitancima koji umiru od gladi, nemačkih bombi i bolesti. Disparitet bogatstva oslobodilaca i nemaštine stanovništva stvorio je tržište mesa. Tela su jedino što je ostalo u ovom drevnom gradu, tela za prodaju i tela za ukop. Kroz litaniju uznemiravajućih vinjeta, Malaparte opisuje „kugu“ koja kvari „ne telo, već dušu“. Svakakve vrste prostitucije prožimaju ono što je ostalo od Napulja. Vojnici plaćaju više za plavuše i device, pa tržište gleda da zadovolji njihove potrebe, dovijajući se tamo gde prirodni resursi podbacuju. Vlasnici barova i bordela iz celog grada plaćaju mangupe da dovode američke vojnike u njihove ustanove. Ti vojnici su toliko dragoceni – naročito Afro-Amerikanci, kako tvrdi Malaparte, nimalo suptilno aludirajući na trgovinu robljem u Americi – da mangupi zapravo prodaju naivne vojnike naokolo, vodeći ih za ruku od mesta do mesta, sve dok ne budu švorc i mrtvi pijani, kada makar mogu da im skinu odeću, čizme i bilo šta drugo od dragocenosti koje su im još ostale.
Američki oficiri takođe pate od te kuge koju su nenamerno doneli, gledajući sa užasom kako se njihove dobre namere raspadaju pred njihovim očima. Ma koliko ova knjiga predstavljala lament nad izgubljenim italijanskim dostojanstvom, ona je i elegija američkom idealizmu, dok se oni pretvaraju od oslobodilaca u okupatore. „Kada je Amerikanac dobar“, piše Malaparte, „nema boljeg čoveka na svetu.“ U jednoj neverovatnoj sceni, jedan američki general pokušava da priredi banket u “renesansnom stilu”, u čast američkih velikodostojnika koji su u poseti, ali ne može da nabavi ribu, jer je luka zatvorena zbog plutajućih mina i ribolov je obustavljen. General je navikao da šalje ađutanta po ribu u napuljski akvarijum, ali toliko su ispraznili tankove da jedina riba koja je preostala jeste mladunče „sirenoida“ (lamantina, sisara iz reda morskih krava). Kada je bila poslužena, okupljeni Amerikanci su pomisli da je to devojčica, što ih je šokiralo i zgrozilo. General naređuje da se riba sahrani umesto da se pojede i da kapelan to lično nadgleda kako nekog kuvara ne bi savladala glad pre nego što se lamantin sahrani kako treba. Kada vidi počasnu gošću kako plače, Malaparte ovako razmišlja: „Ako je mogla da lije suze za ribom, sigurno će na kraju, pre ili kasnije, osetiti sažaljenje i za Italijane, moći će da je do suza gane tuga i patnja mog nesrećnog naroda.“
Kroz ceo roman „Koža“, Malaparte se izjašnjava iznova i iznova kao Italijan, “bedni, poraženi Italijan“, ali u životu je Italijan bio u meri u kojoj je to služilo njegovim ličnim i literarnim potrebama. Rođen kao Kurt Erik Zukert, od oca Nemca i majke Italijanke, u Pratu (Italija), napustio je školu sa šesnaest godina i prijavio se kao dobrovoljac da se bori na strani Francuske u I svetskom ratu. Ranjen je tokom nemačkog napada, pa se vratio, kao i mnogi drugi evropski mladići, duboko pogođen ratom. Radio je kao novinar i učlanio se u Fašističku stranku koja je bila u povoju, učestvujući u „Maršu na Rim“, ali ubrzo se razočarao u taj pokret. Izbačen je iz partije 1931, nedugo pošto je napisao „Tehniku državnog udara“ – satiru na račun Musolinija i Hitlera. Tokom tridesetih je čas bio u milosti fašista, čas u njihovoj nemilosti (isto se tiče i zatvora), naizmenično ih kritikujući i hvaleći. Kada je izbio II svetski rat, pušten je iz zatvora i dobio je posao da piše za milanske novine Korijere dela Sera. Bio je pri nemačkoj vojsci na Istočnom frontu (iskustva koja će poslužiti kao sirov materijal za „Kaputt“) kao italijanski oficir do 1943, kada je promenio strane. Napustio je novinarstvo posle rata i preselio se u Pariz da radi na filmu i u pozorištu. Naginjao je ka komunizmu, čak je i posetio Kinu nekoliko puta, ali na samrti je, navodno, primio poslednje pričešće od katoličkog sveštenika.
Italijanski pisac i novinar Kurcio Malaparte u razrušen grad je stigao kao oficir novouspostavljenih italijanskih rojalističkih snaga Juga (formirane da se bore sa britanskim i američkim trupama protiv Nemaca). On je rešio da prikaže bujnu i živopisnu sliku nadrealnog užasa koji je došao u grad. Ali Malaparte nije samo dokumentovao. Osmišljavao je i isticao ratna stradanja i poraz, uzdižući ih do spektakularnih ekstrema, sve vreme smeštajući samog sebe u te košmarne predele. Da bi to postigao, razvio je svojstven stil podproze – spoj samoveličanja, reportaže, pastoralne deskripcije i crnog humora. Viđeno je beležio u formi anegdotskih crtica, koje je kasnije pretvorio u novelizirani tekst naslovljen „La Pelle“ (Koža) iz 1949. The New York Review of Books je skoro objavio integralni prevod Dejvida Mura, sa uvodom Rejčel Kušner. „Koža” je nastavak njegovog pređašnjeg romana o nemačkom istočnom frontu „Kaputt“ i nastavlja u tom istom tonu: opisi jezovitih predela punih leševa i unakaženih težnji XX veka.
U „Koži“, Malaparte stiže u Napulj kao oficir za vezu frankofonog američkog pukovnika Džeka Hamiltona. Njih dvojica lutaju gradom preplavljenim dobro plaćenim i dobro uhranjenim američkim vojnicima i Napolitancima koji umiru od gladi, nemačkih bombi i bolesti. Disparitet bogatstva oslobodilaca i nemaštine stanovništva stvorio je tržište mesa. Tela su jedino što je ostalo u ovom drevnom gradu, tela za prodaju i tela za ukop. Kroz litaniju uznemiravajućih vinjeta, Malaparte opisuje „kugu“ koja kvari „ne telo, već dušu“. Svakakve vrste prostitucije prožimaju ono što je ostalo od Napulja. Vojnici plaćaju više za plavuše i device, pa tržište gleda da zadovolji njihove potrebe, dovijajući se tamo gde prirodni resursi podbacuju. Vlasnici barova i bordela iz celog grada plaćaju mangupe da dovode američke vojnike u njihove ustanove. Ti vojnici su toliko dragoceni – naročito Afro-Amerikanci, kako tvrdi Malaparte, nimalo suptilno aludirajući na trgovinu robljem u Americi – da mangupi zapravo prodaju naivne vojnike naokolo, vodeći ih za ruku od mesta do mesta, sve dok ne budu švorc i mrtvi pijani, kada makar mogu da im skinu odeću, čizme i bilo šta drugo od dragocenosti koje su im još ostale.
Američki oficiri takođe pate od te kuge koju su nenamerno doneli, gledajući sa užasom kako se njihove dobre namere raspadaju pred njihovim očima. Ma koliko ova knjiga predstavljala lament nad izgubljenim italijanskim dostojanstvom, ona je i elegija američkom idealizmu, dok se oni pretvaraju od oslobodilaca u okupatore. „Kada je Amerikanac dobar“, piše Malaparte, „nema boljeg čoveka na svetu.“ U jednoj neverovatnoj sceni, jedan američki general pokušava da priredi banket u “renesansnom stilu”, u čast američkih velikodostojnika koji su u poseti, ali ne može da nabavi ribu, jer je luka zatvorena zbog plutajućih mina i ribolov je obustavljen. General je navikao da šalje ađutanta po ribu u napuljski akvarijum, ali toliko su ispraznili tankove da jedina riba koja je preostala jeste mladunče „sirenoida“ (lamantina, sisara iz reda morskih krava). Kada je bila poslužena, okupljeni Amerikanci su pomisli da je to devojčica, što ih je šokiralo i zgrozilo. General naređuje da se riba sahrani umesto da se pojede i da kapelan to lično nadgleda kako nekog kuvara ne bi savladala glad pre nego što se lamantin sahrani kako treba. Kada vidi počasnu gošću kako plače, Malaparte ovako razmišlja: „Ako je mogla da lije suze za ribom, sigurno će na kraju, pre ili kasnije, osetiti sažaljenje i za Italijane, moći će da je do suza gane tuga i patnja mog nesrećnog naroda.“
Kroz ceo roman „Koža“, Malaparte se izjašnjava iznova i iznova kao Italijan, “bedni, poraženi Italijan“, ali u životu je Italijan bio u meri u kojoj je to služilo njegovim ličnim i literarnim potrebama. Rođen kao Kurt Erik Zukert, od oca Nemca i majke Italijanke, u Pratu (Italija), napustio je školu sa šesnaest godina i prijavio se kao dobrovoljac da se bori na strani Francuske u I svetskom ratu. Ranjen je tokom nemačkog napada, pa se vratio, kao i mnogi drugi evropski mladići, duboko pogođen ratom. Radio je kao novinar i učlanio se u Fašističku stranku koja je bila u povoju, učestvujući u „Maršu na Rim“, ali ubrzo se razočarao u taj pokret. Izbačen je iz partije 1931, nedugo pošto je napisao „Tehniku državnog udara“ – satiru na račun Musolinija i Hitlera. Tokom tridesetih je čas bio u milosti fašista, čas u njihovoj nemilosti (isto se tiče i zatvora), naizmenično ih kritikujući i hvaleći. Kada je izbio II svetski rat, pušten je iz zatvora i dobio je posao da piše za milanske novine Korijere dela Sera. Bio je pri nemačkoj vojsci na Istočnom frontu (iskustva koja će poslužiti kao sirov materijal za „Kaputt“) kao italijanski oficir do 1943, kada je promenio strane. Napustio je novinarstvo posle rata i preselio se u Pariz da radi na filmu i u pozorištu. Naginjao je ka komunizmu, čak je i posetio Kinu nekoliko puta, ali na samrti je, navodno, primio poslednje pričešće od katoličkog sveštenika.
Njegov pseudonim znači „loš deo“, što je aludiranje na Bonapartea – „dobar deo“. Ali da li je Malaparte bio loš, ili je jednostavno bio fiktivna sinteza sveta koji ga je okruživao? Stavio je sebe u centar svog literarnog stvaralaštva, ali je nemoguće reći gde prestaje njegov život, a gde počinje njegov literarni rad. Uprkos tome što je od sebe načinio protagonistu svojih romana, ostao je ambivalentan karakter, neprobojan i bez složenosti emocija. Njegov odnos sa drugim ljudima je uvek dvosmislen. U njegovim knjigama žene su stalno predmet omalovažavanja ili sažaljenja, ali nikad požude; muškarci su ili lepi i muževni ili su dvolične kukavice, ali bez ikakvog seksipila.
U „Koži“ Malaparte opisuje svoje emocije drugačije nego što je radio u „Kaputt“-u, ali se čini da su isforsirane, kao mimezis poželjnih simpatija umesto iskrenosti. Njegove ispovedna nelagodnost, njegov bes, njegove suze više su proračunate nego što su iskrene, ili čak estetske. U „Kaputt“-u ravnodušno opisuje stradanje Nemaca, Poljaka i Ukrajinaca, tako da njegov plošni bes i tuga u „Koži“ izgledaju cinično raspoređeni tako da pokažu makar neki nivo italijanske dobre volje i, na taj način, pristup moćnima. Njegov dobar izgled, smisao za humor i kultivisani maniri omogućavaju mu da se lako kreće među višom klasom, što on često i čini, a njegovo pisanje odražava njihovu naklonost ka salonskom zgražavanju i tračarenju o zvučnim imenima. U „Koži“ se prikazuju kako oni koji se nisu borili – generali, diplomate i aristokrate – tako i oni koji su stradali u ratu i miru, oni čija su tela spaljena ili prodata na ulici, dok su moćni priređivali večere na bezbednoj udaljenosti.
Malaparte je podredio svoj život i literaturu potrazi za idealima i istorijskim tendencijama njegovog doba, pokretima i događajima koji nadilaze individualno – stvarima za koje vredi živeti i umirati. Možda je izvor njegovog arhi-cinizma u propasti ovih romantičnih ideala, pomračenih razdirućim ličnim interesom – njega i drugih. Često ga porede sa Selinom (još jedan mizantropičan veteran I svetskog rata i kolaboracionista u II svetskom ratu), ali time se promašuje putanja Malaparteovog dela. Selin je hteo da prekori evropsko društvo zbog njegovog licemerja i dekadencije, da stoji sa strane i baca kamenje. Malaparte je, pak, uživao u tim kontradiktornostima, smeštajući sebe u njihov otrovni centar. Načinio je sebe lošim delom Evrope i od svojih čitalaca pravi saučesnike u svemu nadrealnom i pokvarenom u vezi sa ratom. Njegova knjiga insistira na krivici u vremenu kada čitava Zapadna Evropa obznanjuje da je – politički i estetski – nedužna za rat i genocid, a umesto svega toga pohlepno gleda na potencijalnu dobit u posleratnom dobu.
Autor: Majkl Mekena
Prevod: Danilo Lučić
Odlomci teksta preuzeti sa sajta: glif.rs
U „Koži“ Malaparte opisuje svoje emocije drugačije nego što je radio u „Kaputt“-u, ali se čini da su isforsirane, kao mimezis poželjnih simpatija umesto iskrenosti. Njegove ispovedna nelagodnost, njegov bes, njegove suze više su proračunate nego što su iskrene, ili čak estetske. U „Kaputt“-u ravnodušno opisuje stradanje Nemaca, Poljaka i Ukrajinaca, tako da njegov plošni bes i tuga u „Koži“ izgledaju cinično raspoređeni tako da pokažu makar neki nivo italijanske dobre volje i, na taj način, pristup moćnima. Njegov dobar izgled, smisao za humor i kultivisani maniri omogućavaju mu da se lako kreće među višom klasom, što on često i čini, a njegovo pisanje odražava njihovu naklonost ka salonskom zgražavanju i tračarenju o zvučnim imenima. U „Koži“ se prikazuju kako oni koji se nisu borili – generali, diplomate i aristokrate – tako i oni koji su stradali u ratu i miru, oni čija su tela spaljena ili prodata na ulici, dok su moćni priređivali večere na bezbednoj udaljenosti.
Malaparte je podredio svoj život i literaturu potrazi za idealima i istorijskim tendencijama njegovog doba, pokretima i događajima koji nadilaze individualno – stvarima za koje vredi živeti i umirati. Možda je izvor njegovog arhi-cinizma u propasti ovih romantičnih ideala, pomračenih razdirućim ličnim interesom – njega i drugih. Često ga porede sa Selinom (još jedan mizantropičan veteran I svetskog rata i kolaboracionista u II svetskom ratu), ali time se promašuje putanja Malaparteovog dela. Selin je hteo da prekori evropsko društvo zbog njegovog licemerja i dekadencije, da stoji sa strane i baca kamenje. Malaparte je, pak, uživao u tim kontradiktornostima, smeštajući sebe u njihov otrovni centar. Načinio je sebe lošim delom Evrope i od svojih čitalaca pravi saučesnike u svemu nadrealnom i pokvarenom u vezi sa ratom. Njegova knjiga insistira na krivici u vremenu kada čitava Zapadna Evropa obznanjuje da je – politički i estetski – nedužna za rat i genocid, a umesto svega toga pohlepno gleda na potencijalnu dobit u posleratnom dobu.
Autor: Majkl Mekena
Prevod: Danilo Lučić
Odlomci teksta preuzeti sa sajta: glif.rs
Autor: Kurcio Malaparte
