„Me’med, crvena bandana i pahuljica“: Srčani, državni i moždani udari
Postoje pisci koji celoga života pišu istu knjigu. Njima, njihovim urednicima, izdavačima i čitaocima to je sasvim dovoljno. Oni znaju šta mogu da očekuju i kako da se pripreme za svako „novo“ delo. Postoje, međutim, i pisci koji samo naizgled pišu istu knjigu, dok zapravo uvek donose nešto novo i iznenađujuće – nešto što čitaoci ne očekuju i za šta nisu spremni. Upravo takav je i Semezdin Mehmedinović, a mada su sva njegova dela u snažnoj međusobnoj vezi, on uvek iznova uspeva da napravi neki iskorak, što dokazuje i njegov roman iz 2017. „Me’med, crvena bandana i pahuljica“, koji je od prošle godine dostupan i kod nas.
Ovo nije samo formalno najuspešniji naslov ovog autora – za njega je dobio nagrade „Mirko Kovač“ i „Meša Selimović“, a objavljeno i američko izdanje – već je u pitanju i njegovo možda i najličnije i najemotivnije delo. To je, naravno, bilo teško postići nakon zbirki prozno-poetskih fragmenata „Autoportret s torbom“ (2012) i „Knjiga prozorâ“ (2014), koji predstavljaju kratke i vrlo upečatljive scene emigrantskog iskustva, porodičnog života i svakodnevnog (ne)spokoja koji opseda autora i njegovo okruženje. Mehmedinović od početka svoje spisateljske karijere otvoreno nastupa pred čitaocima, nedvosmisleno pišući o sopstvenim iskustvima, problemima i razmišljanjima, sve vreme brišući distancu između stvarnog sebe i one fiktivne maske koja figurira svakim njegovim tekstom. U ovom romanu pak on u isto vreme odlazi najdalje od „sebe“ i približava se „sebi“, jednostavno zato što tri iskustva ovog proznog romanesknog triptiha tematizuju presudne trenutke njegovog života, života njegovog sina i supruge, i to u tom redosledu.
Svaki od tri dela romana usmerava se na granične situacije kroz koje su njih troje prošli u bližoj i daljoj prošlosti, dok autor uspeva da ostvari jedinstvo toka pripovedanja i fokalizacije sopstvenim posmatranjem ta tri događaja. Nakon preživelog srčanog udara on provodi vreme u bolnici, razmišljajući o posledicama te epizode, blizini smrti, strahovima i načinima prelaska preko tog iskustva. Za razliku od većine prozaista koji pišu o sopstvenim bolestima i odnosu prema smrti na patetičan i neubedljiv način, misleći da je dovoljno da istaknu da su se približili smrti, Mehmedinović ne govori o smrti već o posledicama i prevazilaženju, i to odmaknut od sopstvene ličnosti, posmatrajući svoje telo kao da je tuđe. Isto tako posmatra i svoju suprugu, u trećem delu romana, nakon njenog moždanog udara koji dovodi do selektivne amnezije zbog koje oni moraju da svakodnevno prolaze kroz iste rituale, govore o istim stvarima i vraćaju se na ista sećanja. Pripovedač prenosi iskustva i svoje supruge i sebe samog, postižući puniju, detaljniju i zaokruženiju predstavu onoga što se desilo, ali i govori o mogućnostima nastavka života iz perspektive njih kao para. Ova dva dela romana se istovremeno dopunjuju i suprotstavljaju, beležeći slične događaje iz dve različite vizure, ali se Mehmedinović u oba segmenta odnosi prema bolesti i smrti na isti način, dajući svoj narativu neophodnu dozu objektivnosti i upečatljivosti.
Središnji deo romana je posvećen sinu i takođe u znaku udara, ali ne udara bolesti na telo, već u znaku sećanja na državne i društvene udare koji su doveli do raspada SFRJ. Ova tročlana porodica provodi ratne godine u Sarajevu, pod opsadom, a sin postaje zatočenik očeve želje za ostankom, što se kasnije manifestuje njegovom nestalnom prirodom, životom u opasnim uslovima i specifičnim odnosom sa ocem pošto odraste i zajedno sa roditeljima emigrira u SAD. Nekoliko godina nakon očevog srčanog udara oni putuju kolima do svog prvog američkog doma, pravo u srce pustinje, provodeći noći pod otvorenim nebom i dane u razgovoru i ćutanju. Autor, sada sa distance gledajući na prošlosti, pati zbog toga što sina nije ranije izveo iz ratne opasnosti, i decenije njegove griže savesti kulminiraju ovim putem u kojem ga on oslobađa sopstvenog uticaja – „Sine, došao sam da te napokon oslobodim sebe! Evo, slobodan si, idi u svoju pustinju!“ – i pušta ga da se sam bori sa svojim traumama i sećanjima. Ovaj središnji deo romana prepun je ubedljivih prikaza američke divljine i slika koje čitaocima daju priliku da posmatraju put oca i sina iz njihovih očiju, i stoga ne iznenađuje da je upravo ovaj segment obogaćen autorovim crtežima kojima je on ilustrovao i neka svoja ranija dela.
Mešajući tehnike, stilove, perspektive, fokalizaciju, uglove i žanrove – od hronike bolesti, preko road romana, do ratne proze – Semezdin Mehmedinović u ovom delu dostiže tadašnji vrhunac svog rada, koji je kasnije uspeo i da premaši romanom „Ovo vrijeme sada“ iz 2020. godine. No i pored neprekidnog podizanja kvaliteta svakim novim naslovom, vrlo je verovatno da će „Me’med, crvena bandana i pahuljica“ ostati favorit među mnogim njegovim čitaocima i preloman trenutak njegovog opusa, ali i jedan od onih romana koji su o svima nama, ma ko „mi“ bili, ma kakve živote vodili i sa kakvim se udarima susretali.
Autor: Dragan Babić
Izvor: Kulturni dodatak Politike
Ovo nije samo formalno najuspešniji naslov ovog autora – za njega je dobio nagrade „Mirko Kovač“ i „Meša Selimović“, a objavljeno i američko izdanje – već je u pitanju i njegovo možda i najličnije i najemotivnije delo. To je, naravno, bilo teško postići nakon zbirki prozno-poetskih fragmenata „Autoportret s torbom“ (2012) i „Knjiga prozorâ“ (2014), koji predstavljaju kratke i vrlo upečatljive scene emigrantskog iskustva, porodičnog života i svakodnevnog (ne)spokoja koji opseda autora i njegovo okruženje. Mehmedinović od početka svoje spisateljske karijere otvoreno nastupa pred čitaocima, nedvosmisleno pišući o sopstvenim iskustvima, problemima i razmišljanjima, sve vreme brišući distancu između stvarnog sebe i one fiktivne maske koja figurira svakim njegovim tekstom. U ovom romanu pak on u isto vreme odlazi najdalje od „sebe“ i približava se „sebi“, jednostavno zato što tri iskustva ovog proznog romanesknog triptiha tematizuju presudne trenutke njegovog života, života njegovog sina i supruge, i to u tom redosledu.
Svaki od tri dela romana usmerava se na granične situacije kroz koje su njih troje prošli u bližoj i daljoj prošlosti, dok autor uspeva da ostvari jedinstvo toka pripovedanja i fokalizacije sopstvenim posmatranjem ta tri događaja. Nakon preživelog srčanog udara on provodi vreme u bolnici, razmišljajući o posledicama te epizode, blizini smrti, strahovima i načinima prelaska preko tog iskustva. Za razliku od većine prozaista koji pišu o sopstvenim bolestima i odnosu prema smrti na patetičan i neubedljiv način, misleći da je dovoljno da istaknu da su se približili smrti, Mehmedinović ne govori o smrti već o posledicama i prevazilaženju, i to odmaknut od sopstvene ličnosti, posmatrajući svoje telo kao da je tuđe. Isto tako posmatra i svoju suprugu, u trećem delu romana, nakon njenog moždanog udara koji dovodi do selektivne amnezije zbog koje oni moraju da svakodnevno prolaze kroz iste rituale, govore o istim stvarima i vraćaju se na ista sećanja. Pripovedač prenosi iskustva i svoje supruge i sebe samog, postižući puniju, detaljniju i zaokruženiju predstavu onoga što se desilo, ali i govori o mogućnostima nastavka života iz perspektive njih kao para. Ova dva dela romana se istovremeno dopunjuju i suprotstavljaju, beležeći slične događaje iz dve različite vizure, ali se Mehmedinović u oba segmenta odnosi prema bolesti i smrti na isti način, dajući svoj narativu neophodnu dozu objektivnosti i upečatljivosti.
Središnji deo romana je posvećen sinu i takođe u znaku udara, ali ne udara bolesti na telo, već u znaku sećanja na državne i društvene udare koji su doveli do raspada SFRJ. Ova tročlana porodica provodi ratne godine u Sarajevu, pod opsadom, a sin postaje zatočenik očeve želje za ostankom, što se kasnije manifestuje njegovom nestalnom prirodom, životom u opasnim uslovima i specifičnim odnosom sa ocem pošto odraste i zajedno sa roditeljima emigrira u SAD. Nekoliko godina nakon očevog srčanog udara oni putuju kolima do svog prvog američkog doma, pravo u srce pustinje, provodeći noći pod otvorenim nebom i dane u razgovoru i ćutanju. Autor, sada sa distance gledajući na prošlosti, pati zbog toga što sina nije ranije izveo iz ratne opasnosti, i decenije njegove griže savesti kulminiraju ovim putem u kojem ga on oslobađa sopstvenog uticaja – „Sine, došao sam da te napokon oslobodim sebe! Evo, slobodan si, idi u svoju pustinju!“ – i pušta ga da se sam bori sa svojim traumama i sećanjima. Ovaj središnji deo romana prepun je ubedljivih prikaza američke divljine i slika koje čitaocima daju priliku da posmatraju put oca i sina iz njihovih očiju, i stoga ne iznenađuje da je upravo ovaj segment obogaćen autorovim crtežima kojima je on ilustrovao i neka svoja ranija dela.
Mešajući tehnike, stilove, perspektive, fokalizaciju, uglove i žanrove – od hronike bolesti, preko road romana, do ratne proze – Semezdin Mehmedinović u ovom delu dostiže tadašnji vrhunac svog rada, koji je kasnije uspeo i da premaši romanom „Ovo vrijeme sada“ iz 2020. godine. No i pored neprekidnog podizanja kvaliteta svakim novim naslovom, vrlo je verovatno da će „Me’med, crvena bandana i pahuljica“ ostati favorit među mnogim njegovim čitaocima i preloman trenutak njegovog opusa, ali i jedan od onih romana koji su o svima nama, ma ko „mi“ bili, ma kakve živote vodili i sa kakvim se udarima susretali.
Autor: Dragan Babić
Izvor: Kulturni dodatak Politike
