Memoari kralja Milana Obrenovića prvi put na srpskom
Sećanja prvog novovekovnog srpskog kralja Milana Obrenovića IV zapravo su vešta kompilacija pisama, dokumenata, izveštaja i sećanja, koje je nepoznati nemački autor (na koricama knjige nema imena autora, već umesto potpisnika stoji samo crtež krune bez ikakvih drugih napomena), po sopstvenim rečima blizak kraljev prijatelj, sastavio u vidu kraljevih memoara i objavio 1902. u Cirihu, godinu dana nakon smrti Milana Obrenovića u Beču. Knjiga je pisana na nemačkom jeziku, goticom, i predstavlja pravo malo otkriće jer istoričari za nju ceo vek ili nisu znali, ili nisu smatrali da je treba pominjati i prezentovati srpskoj javnosti, tek – sada je ovaj zanimljiv i dragocen spis prvi put dostupan srpskim čitaocima. Knjigu je objavila Laguna u ediciji „Savremenici“, kao urednik potpisao se Dejan Mihailović, kome je ovaj redak istorijski izvor poslužio kao deo građe za roman „Podvizi i stradanja Grofa od Takova“ (kralj Milan se posle abdikacije u Evropi predstavljao kao Grof od Takova), a Laguna je angažovala istoričara Nebojšu Jovanovića, znalca srpskog XIX veka, da za ove memoare napiše predgovor.
Pošto je od objavljivanja knjige prošlo više od jednog veka, teško se danas može odgonetnuti ko je bio njen autor/sastavljač, i šta se od teksta može pripisati kralju Milanu a šta drugim izvorima, ali je očigledno u pitanju kombinacija tekstova koji su delo „više ruku“.
Anonimni pisac u kratkom predgovoru navodi da je kralj Milan u nekoliko navrata pisao i poveravao mu svoje memoare na čuvanje, ali ih je na kraju tražio natrag i poslednju verziju spalio, pa tako saznajemo da su pisani po sećanju ili prepisima različitih dokumenata koji su ostali u posedu sastavljača. Knjiga ima deset poglavlja i čita se kao kakav uzbudljiv feljton o srpskim prilikama s kraja XIX veka: o detinjstvu na rumunskom dvoru, o atentatu na kneza Mihaila, o bračnom životu i odnosima kralja Milana i kraljice Natalije, o Milanovim ljubavnicama, među kojima najistaknutije mesto pripada Artemizi Hristić s kojom je posle abdikacije kralj dobio vanbračnog sina, o avanturama u Evropi i odnosima sa sinom Aleksandrom i njegovom izabranicom Dragom Mašin, zbog koje je zauvek napustio Srbiju…
Priređivač srpskog izdanja Jovanović smatra da je prvo poglavlje o Milanovom detinjstvu u Bukureštu najvrednije i deluje sasvim verodostojno, da postoji velika verovatnoća da ga je pisao kralj jer o ranom periodu njegovog života nije dosad bilo nikakvih podataka u arhivama. Knez Mihailo, koji nije imao zakonitog naslednika, izabrao je za prestolonaslednika unuka strica Jevrema, druge grane Obrenovića, i u tom smislu školovao dečaka u Parizu. Izveštaji knez Mihailovih agenata, koji su u Bukureštu pratili vaspitavanje i odrastanje kneževića Milana pre nego što je upućen na školovanje, pravi su dragulji u životopisu ovog budućeg kralja i predstavljaju jedinstveno svedočanstvo o životu na dvoru rumunskog kneza ujedinitelja Aleksandra Kuze, čija je ljubavnica bila upravo majka mladog kneževića.
Najspornije je, prema rečima priređivača Nebojše Jovanovića, poslednje poglavlje koje u vidu pisma sinu Aleksandru treba da predstavlja Milanov politički testament. Nepoznati autor, po svemu sudeći Austrijanac, u usta kralja Milana stavlja otvorenu proaustrijsku propagandu i budućnost Srbije i Balkana vidi u austrougarskom okrilju. Mnogi delovi ove knjige u kojima se govori o srpskom mentalitetu i inače su puni nepovoljnih ocena o Srbima, napominje Jovanović, što kralju Milanu nije bilo strano, ali dodaje da je on iskreno voleo svoju otadžbinu i trudio se da zaštiti svog sina, tada već kralja Srbije, pa se takve ocene moraju primiti s rezervom.
I sama srpska istoriografija bila je, smatra Jovanović, nenaklonjena prema knezu i kralju Milanu, koji jeste bio složena ličnost, ali je mahom predstavljan jednostrano, kao strastven kockar, ženskaroš i rasipnik, iako je učinio najviše od svih svojih savremenika i prethodnika da Srbija postane evropska zemlja, donese moderne zakone i izgradi institucije neophodne za napredak zemlje. Stoga ova knjiga, i pored nespornih omaški i spornih istorijskih ocena, baca novo svetlo i otkriva nove pojedinosti o privatnoj ličnosti i istorijskoj ulozi kralja Milana Obrenovića.
Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik
Pošto je od objavljivanja knjige prošlo više od jednog veka, teško se danas može odgonetnuti ko je bio njen autor/sastavljač, i šta se od teksta može pripisati kralju Milanu a šta drugim izvorima, ali je očigledno u pitanju kombinacija tekstova koji su delo „više ruku“.
Anonimni pisac u kratkom predgovoru navodi da je kralj Milan u nekoliko navrata pisao i poveravao mu svoje memoare na čuvanje, ali ih je na kraju tražio natrag i poslednju verziju spalio, pa tako saznajemo da su pisani po sećanju ili prepisima različitih dokumenata koji su ostali u posedu sastavljača. Knjiga ima deset poglavlja i čita se kao kakav uzbudljiv feljton o srpskim prilikama s kraja XIX veka: o detinjstvu na rumunskom dvoru, o atentatu na kneza Mihaila, o bračnom životu i odnosima kralja Milana i kraljice Natalije, o Milanovim ljubavnicama, među kojima najistaknutije mesto pripada Artemizi Hristić s kojom je posle abdikacije kralj dobio vanbračnog sina, o avanturama u Evropi i odnosima sa sinom Aleksandrom i njegovom izabranicom Dragom Mašin, zbog koje je zauvek napustio Srbiju…
Priređivač srpskog izdanja Jovanović smatra da je prvo poglavlje o Milanovom detinjstvu u Bukureštu najvrednije i deluje sasvim verodostojno, da postoji velika verovatnoća da ga je pisao kralj jer o ranom periodu njegovog života nije dosad bilo nikakvih podataka u arhivama. Knez Mihailo, koji nije imao zakonitog naslednika, izabrao je za prestolonaslednika unuka strica Jevrema, druge grane Obrenovića, i u tom smislu školovao dečaka u Parizu. Izveštaji knez Mihailovih agenata, koji su u Bukureštu pratili vaspitavanje i odrastanje kneževića Milana pre nego što je upućen na školovanje, pravi su dragulji u životopisu ovog budućeg kralja i predstavljaju jedinstveno svedočanstvo o životu na dvoru rumunskog kneza ujedinitelja Aleksandra Kuze, čija je ljubavnica bila upravo majka mladog kneževića.
Najspornije je, prema rečima priređivača Nebojše Jovanovića, poslednje poglavlje koje u vidu pisma sinu Aleksandru treba da predstavlja Milanov politički testament. Nepoznati autor, po svemu sudeći Austrijanac, u usta kralja Milana stavlja otvorenu proaustrijsku propagandu i budućnost Srbije i Balkana vidi u austrougarskom okrilju. Mnogi delovi ove knjige u kojima se govori o srpskom mentalitetu i inače su puni nepovoljnih ocena o Srbima, napominje Jovanović, što kralju Milanu nije bilo strano, ali dodaje da je on iskreno voleo svoju otadžbinu i trudio se da zaštiti svog sina, tada već kralja Srbije, pa se takve ocene moraju primiti s rezervom.
I sama srpska istoriografija bila je, smatra Jovanović, nenaklonjena prema knezu i kralju Milanu, koji jeste bio složena ličnost, ali je mahom predstavljan jednostrano, kao strastven kockar, ženskaroš i rasipnik, iako je učinio najviše od svih svojih savremenika i prethodnika da Srbija postane evropska zemlja, donese moderne zakone i izgradi institucije neophodne za napredak zemlje. Stoga ova knjiga, i pored nespornih omaški i spornih istorijskih ocena, baca novo svetlo i otkriva nove pojedinosti o privatnoj ličnosti i istorijskoj ulozi kralja Milana Obrenovića.
Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik
