„Mogla bih to biti ja“ Kamij Lorans: uvid u žensku psihu
Teško je opisati poslednji roman Kamij Lorans u izdanju Galimara jer prevazilazi okvire žanra. „Mogla bih to biti ja“, roman koji nudi tri puta istu priču kao tri različita manipulativna narativa.
Kler, žena u kasnim četrdesetim, želi da ponovo osvoji svog mlađeg ljubavnika tako što otvara lažan profil na Fejsbuku. Sve to predstavljajući se kao dvadesetčetvorogodišnja devojka. Kako bi prikupila više informacija o njemu, poslaće zahtev za prijateljstvo njegovom najboljem prijatelju Krisu, a onda će se zaljubiti u njega. Pošto ne može da mu otkrije svoj pravi identitet, trudi se da ga upozna na neki drugi način i razvije odnos s njim.
Samo želja
Knjiga počinje Klerinim svedočenjem u kojem se poverava muškarcu koji je, otkrićemo, njen doktor. Drže je već tri godine u psihijatrijskoj bolnici pošto se njena ljubavna priča loše završila. Ona se otvara, dakle, onom ko treba da proceni njeno stanje i sazna da li je sposobna da se brine o svojoj deci.
Posmatramo povređenu ženu, iskorišćenu, ali svakako lucidnu dok govori o seksualnom i emotivnom položaju žena u četrdesetim:
„Ali recite mi zašto bi žena kad prevali četrdeset petu morala postepeno da se povlači iz živog sveta, zašto u njenom telu ne sme više da se raspali požuda […] dok se muškarci sve do smrti upuštaju u nove veze, prave decu, filozofiraju o svetu?“
Tek ponekad zaboravimo na Klerin „bolesni“ um, ali da li je tako zaista? Ili možda samo društvo želi da u to poverujemo? Ponekad je uznemirujuće osetiti tugu te žene koja je samo htela, po svaku cenu, da je žele, na teret poštovanja koje je trebalo da zahteva, da ne pominjemo ljubav. Sve što ona traži jeste da je neko želi, zadivljeni pogled muškarca koji bi joj omogućio da živi.
Sve ovo izloženo na ovaj način može da vam deluje surovo, ali problem je stvaran, u životu kao i u medijima:
„Upravo tako ovo sam doslovce pročitala u jednim novinama pravim novinama ozbiljnim novinama ’Madona je sa pedeset pet godina jadna zato što želi i dalje da postoji.’“ Njena priča sa Krisom, nažalost, završiće se veoma loše…
U drugom delu, koji je kraći, doktor preslušava Klerin audio-snimak iz prvog dela. On pokušava da objasni prirodu Klerine bolesti i, naravno, dâ svoje mišljenje o događajima iz muškog ugla. Oslanja se na priču koju je zapisala Kler u književnoj radionici sa Kamij, spisateljicom koja pomaže ženama u bolnici. Kler je mogla da zamisli kakav bi joj bio život sa Krisom da mu nije priznala da se prvobitno lažno predstavljala i da je on pristao da budu u ljubavnoj vezi.
Čak se i tada brzo javlja zabrinutost zbog godina uprkos tome što je veza uspela:
„Mašina je pokrenuta, vraća se drevni strah, strah da nismo predmet ljubavi. To nisam ja, to je druga žena: ja sam to uvek mislila, uvek.“
Očigledno Kler ne zna kako da se ostvari i nađe svoje mesto u društvu koje je već pokazalo svoje neprijateljstvo. Ovaj drugi deo je dobro prikazuje, a definitivno se ne slaže sa sledećim delom kad Kamij preuzima reč.
Kraj lavirinta
Ustupljeno je mesto Kamij, spisateljici koja se obraća uredniku povodom knjige koju želi da objavi: u njemu su sadržana prva dva dela romana. Ako je ton u prethodna dva dela bio obuzdan, sad sve eksplodira pod autobiografskim perom spisateljice. Priča je bazirana na mišljenjima i opravdanjima autorke zbog njenih izbora dok je pisala roman; o igri, iluzijama, stvaranju iluzija.
Može samo da nas iznenadi genijalnost koju je pokazala dok se poigravala sa čitaocem:
„U svojim neprekidnim fikcijama od života, u svojim lažima, nagodbama sa stvarnošću, u svojoj želji za posedovanjem, dominacijom, kontrolom nad onim drugim, svi smo mi potencijalni romanopisci.“
A gde je Kler u svemu tome? Kamij ju je zaista upoznala u književnoj radionici, ali joj je njena priča poslužila samo kao nadahnuće, u koje je uplela sopstvenu priču sa Krisom, skoro patetičnu. Taj lavirint, pod oštrim i živim perom Loransove, mnogo je lakše pratiti nego objasniti.
Mnogo više od žalbe upućene kultu pretvaranja i iluzija, „Mogla bih to biti ja“ je bez ikakve sumnje knjiga neverovatne snage, koja preispituje naše manije da sve podelimo, kontrolišemo i svime manipulišemo kako bismo ostvarili cilj onako kako smo zamislili, ne zamarajući se posledicama. Loransova ume da nas drži u neizvesnosti do samog kraja ovom složenom pričom koja nas navodi da promislimo o svim aspektima života.
Autor: Elizabet Lord
Izvor: lesmeconnus.net
Prevod: Maja Mihajlović
Kler, žena u kasnim četrdesetim, želi da ponovo osvoji svog mlađeg ljubavnika tako što otvara lažan profil na Fejsbuku. Sve to predstavljajući se kao dvadesetčetvorogodišnja devojka. Kako bi prikupila više informacija o njemu, poslaće zahtev za prijateljstvo njegovom najboljem prijatelju Krisu, a onda će se zaljubiti u njega. Pošto ne može da mu otkrije svoj pravi identitet, trudi se da ga upozna na neki drugi način i razvije odnos s njim.
Samo želja
Knjiga počinje Klerinim svedočenjem u kojem se poverava muškarcu koji je, otkrićemo, njen doktor. Drže je već tri godine u psihijatrijskoj bolnici pošto se njena ljubavna priča loše završila. Ona se otvara, dakle, onom ko treba da proceni njeno stanje i sazna da li je sposobna da se brine o svojoj deci.
Posmatramo povređenu ženu, iskorišćenu, ali svakako lucidnu dok govori o seksualnom i emotivnom položaju žena u četrdesetim:
„Ali recite mi zašto bi žena kad prevali četrdeset petu morala postepeno da se povlači iz živog sveta, zašto u njenom telu ne sme više da se raspali požuda […] dok se muškarci sve do smrti upuštaju u nove veze, prave decu, filozofiraju o svetu?“
Tek ponekad zaboravimo na Klerin „bolesni“ um, ali da li je tako zaista? Ili možda samo društvo želi da u to poverujemo? Ponekad je uznemirujuće osetiti tugu te žene koja je samo htela, po svaku cenu, da je žele, na teret poštovanja koje je trebalo da zahteva, da ne pominjemo ljubav. Sve što ona traži jeste da je neko želi, zadivljeni pogled muškarca koji bi joj omogućio da živi.
Sve ovo izloženo na ovaj način može da vam deluje surovo, ali problem je stvaran, u životu kao i u medijima:
„Upravo tako ovo sam doslovce pročitala u jednim novinama pravim novinama ozbiljnim novinama ’Madona je sa pedeset pet godina jadna zato što želi i dalje da postoji.’“ Njena priča sa Krisom, nažalost, završiće se veoma loše…
U drugom delu, koji je kraći, doktor preslušava Klerin audio-snimak iz prvog dela. On pokušava da objasni prirodu Klerine bolesti i, naravno, dâ svoje mišljenje o događajima iz muškog ugla. Oslanja se na priču koju je zapisala Kler u književnoj radionici sa Kamij, spisateljicom koja pomaže ženama u bolnici. Kler je mogla da zamisli kakav bi joj bio život sa Krisom da mu nije priznala da se prvobitno lažno predstavljala i da je on pristao da budu u ljubavnoj vezi.
Čak se i tada brzo javlja zabrinutost zbog godina uprkos tome što je veza uspela:
„Mašina je pokrenuta, vraća se drevni strah, strah da nismo predmet ljubavi. To nisam ja, to je druga žena: ja sam to uvek mislila, uvek.“
Očigledno Kler ne zna kako da se ostvari i nađe svoje mesto u društvu koje je već pokazalo svoje neprijateljstvo. Ovaj drugi deo je dobro prikazuje, a definitivno se ne slaže sa sledećim delom kad Kamij preuzima reč.
Kraj lavirinta
Ustupljeno je mesto Kamij, spisateljici koja se obraća uredniku povodom knjige koju želi da objavi: u njemu su sadržana prva dva dela romana. Ako je ton u prethodna dva dela bio obuzdan, sad sve eksplodira pod autobiografskim perom spisateljice. Priča je bazirana na mišljenjima i opravdanjima autorke zbog njenih izbora dok je pisala roman; o igri, iluzijama, stvaranju iluzija.
Može samo da nas iznenadi genijalnost koju je pokazala dok se poigravala sa čitaocem:
„U svojim neprekidnim fikcijama od života, u svojim lažima, nagodbama sa stvarnošću, u svojoj želji za posedovanjem, dominacijom, kontrolom nad onim drugim, svi smo mi potencijalni romanopisci.“
A gde je Kler u svemu tome? Kamij ju je zaista upoznala u književnoj radionici, ali joj je njena priča poslužila samo kao nadahnuće, u koje je uplela sopstvenu priču sa Krisom, skoro patetičnu. Taj lavirint, pod oštrim i živim perom Loransove, mnogo je lakše pratiti nego objasniti.
Mnogo više od žalbe upućene kultu pretvaranja i iluzija, „Mogla bih to biti ja“ je bez ikakve sumnje knjiga neverovatne snage, koja preispituje naše manije da sve podelimo, kontrolišemo i svime manipulišemo kako bismo ostvarili cilj onako kako smo zamislili, ne zamarajući se posledicama. Loransova ume da nas drži u neizvesnosti do samog kraja ovom složenom pričom koja nas navodi da promislimo o svim aspektima života.
Autor: Elizabet Lord
Izvor: lesmeconnus.net
Prevod: Maja Mihajlović
