„Moja sestra serijski ubica“: triler porožet crnim humorom
„Moja sestra serijski ubica“ je nigerijski roman sa vrlo upečatljivim naslovom. Ovaj crnim humorom prožet prvenac Ojinkan Brejtvejt je jedno od mojih ovogodišnjih književnih otkrovenja.
Likovi Brejtvejtove su spektakularni. Istovremeno uspevaju da budu predvidljivi, ali i svojeglavi. Na prvi pogled, svaki lik živi život koji stereotipno oslikava njihov spoljašnji izgled. Starija sestra, Korede, po svoj prilici izgleda solidno i ističe se kao glavna medicinska sestra, a mlađa, prelepa sestra, Ajula, radi kao modni dizajner i često menja partnere. Međutim, one dele tajnu zbog koje nisu bitni ni izgled, ni zanimanje. Na kraju knjige sam se samo zapitala: „Da li žena na naslovnici zapravo predstavlja obe sestre?“
Jedan od glavnih motiva knjige jeste izgled, naročito lepota i bogato poreklo, kao i njihova osobina da stvaraju lažni utisak. Sestre su poreklom iz bogataške porodice i žive u vili koju je sagradio njihov pokojni otac, mada ubrzo postaje jasno da je njihov dom više grobnica nego vila. Tajne i zajednička trauma oblikuju sestrinski odnos tako da on drugim ljudima deluje kao da je vođen ljubomorom, zbog uvreženog uverenja da manje privlačna sestra želi da bude lepa kao ona druga.
Sve u svemu, zanimljivo je posmatrati kako i lepota i njeno odsustvo imaju svoje prednosti, a naročito način na koji utiču na muško poimanje ženskih sposobnosti. Dugo su ljudi verovali da žene nisu sposobne da budu serijske ubice; zapravo, većina profilisanja serijskih ubica bila je usmerena na muškarce, dok se analiza ženskih serijskih ubica razvila kasnije, kao zasebno istraživanje.
Priča o ubistvu ne bi trebalo da bude tako vesela. Zahvaljujući frustriranim i previše revnosnim bolničkim radnicima, ali i likovimna nesposobnih policajaca i muškaraca sa ironičnim spasilačkim kompleksima, Brejtvejtova romanu, koji nije žanrovski određen, pridodaje dozu humora. Nepovinovanje granicama književnog grupisanja zarad veštog pripovedanja opčinjavajuće priče o situacijama koje se mogu desiti samo u Lagosu, nepogrešivo čini faktor uspeha ovog romana.
Ne možete da pročitate ovu knjigu i da nemate komentar, a ako je odsustvo publiciteta loš publicitet, onda su pozitivne i negativne reakcije na ovu knjigu hvalospevi. Na malom narativnom prostoru, Brejtvejtova će vam izazivati vrtoglave emocije od korice do korice. Ovo je roman koji nećete brzo zaboraviti.
Autor: Niki Igbaroola
Izvor: rewritelondon.com
Prevod: Đorđe Radusin
Likovi Brejtvejtove su spektakularni. Istovremeno uspevaju da budu predvidljivi, ali i svojeglavi. Na prvi pogled, svaki lik živi život koji stereotipno oslikava njihov spoljašnji izgled. Starija sestra, Korede, po svoj prilici izgleda solidno i ističe se kao glavna medicinska sestra, a mlađa, prelepa sestra, Ajula, radi kao modni dizajner i često menja partnere. Međutim, one dele tajnu zbog koje nisu bitni ni izgled, ni zanimanje. Na kraju knjige sam se samo zapitala: „Da li žena na naslovnici zapravo predstavlja obe sestre?“
Jedan od glavnih motiva knjige jeste izgled, naročito lepota i bogato poreklo, kao i njihova osobina da stvaraju lažni utisak. Sestre su poreklom iz bogataške porodice i žive u vili koju je sagradio njihov pokojni otac, mada ubrzo postaje jasno da je njihov dom više grobnica nego vila. Tajne i zajednička trauma oblikuju sestrinski odnos tako da on drugim ljudima deluje kao da je vođen ljubomorom, zbog uvreženog uverenja da manje privlačna sestra želi da bude lepa kao ona druga.
Sve u svemu, zanimljivo je posmatrati kako i lepota i njeno odsustvo imaju svoje prednosti, a naročito način na koji utiču na muško poimanje ženskih sposobnosti. Dugo su ljudi verovali da žene nisu sposobne da budu serijske ubice; zapravo, većina profilisanja serijskih ubica bila je usmerena na muškarce, dok se analiza ženskih serijskih ubica razvila kasnije, kao zasebno istraživanje.
Priča o ubistvu ne bi trebalo da bude tako vesela. Zahvaljujući frustriranim i previše revnosnim bolničkim radnicima, ali i likovimna nesposobnih policajaca i muškaraca sa ironičnim spasilačkim kompleksima, Brejtvejtova romanu, koji nije žanrovski određen, pridodaje dozu humora. Nepovinovanje granicama književnog grupisanja zarad veštog pripovedanja opčinjavajuće priče o situacijama koje se mogu desiti samo u Lagosu, nepogrešivo čini faktor uspeha ovog romana.
Ne možete da pročitate ovu knjigu i da nemate komentar, a ako je odsustvo publiciteta loš publicitet, onda su pozitivne i negativne reakcije na ovu knjigu hvalospevi. Na malom narativnom prostoru, Brejtvejtova će vam izazivati vrtoglave emocije od korice do korice. Ovo je roman koji nećete brzo zaboraviti.
Autor: Niki Igbaroola
Izvor: rewritelondon.com
Prevod: Đorđe Radusin
