U poslednjih dvadeset godina, od kada nas je Piter Džekson začarao filmskom adaptacijom „Gospodara prestenova“, žanr epske fantastike je u konstantnom usponu. Romani epske fantastike i njenih podžanrova su sve popularniji, na sreću svih nas koji smo odrastali sa Tolkinom, Džordanom, Fajstom, Edingsom, Ursulom Leguin, Zelaznijem, Hauardom, Murkokom... Međutim, kada nešto uđe u mejnstrim, sve veći broj ljudi želi metaforično parče kolača, i kao posledicu imamo prezasićeno tržište puno najraznovrsnijih naslova, autora koji veruju da su Eriksoni, Aberkrombiji, Martini, Rotfusi budućnosti.

Danas, u okviru žanra epske fantastike, kvalitet naizgled gubi bitku protiv kvantiteta.

„Crno krilo“, Eda Makdonalda je dokaz da još uvek postoje autori koje pokreće strast prema žanru i književnosti, a ne pohlepa.

Dobar roman epske fantastike mora da ima: zanimljiv svet ispunjen fantazijskom florom i faunom koja će čitaocu pružiti nešto novo i uzbudljivo da istražuje; kompleksne i zanimljive likove sa stvarnim motivima, vrlinama i manama za koje će se čitaoc vezati; intigrantan magijski sistem koji je u skladu sa svetom u kome obitava; i naravno zanimljivu radnju koja sve spaja u koherentnu priču.

„Crno krilo“ ima sve navedeno.

Svet „Crnog krila“ je sumoran i mračan, pun opasnosti. Vekovima Dodžarska imperija, predvođena zastrašujućim Dubokim kraljevima – za koje se ne zna da li su bogovi, demoni ili nešto mnogo gore –najveća je pretnja Republici sačinjenoj od sedam gradova. Kataklizmična bitka dve sukobljene strane je dovela do nastanka Jada, ničije zemlje koja služi kao granica između Imperije i Republike. Jad je mesto opustošeno magijom Bezimenih (grupa čarobnjaka koja se milenijumima bori proti Dodžarske imperije) koja je zaustavila prodor Dubokih kraljeva sto godina ranije. U njemu opstaju samo izvitoperena magijska stvorenja koja umeju samo da love, i budući da se pejzaž konstantno menja, jedini način orijentacije je pomoću tri meseca koji orbitiraju oko sveta. Gilinzi i Ljubimci su neka od jezivijih bića koja obitavaju u pustošima Jada.

Kapetan Rajhalt Galharau je lovac na glave, koji neretko sa svojom grupom plaćenika odlazi u Jad da lovi neprijatelje Republike. Progonjen kajanjem zbog grešaka koje je počinio u prošlosti, utapa se u piću, i baca se u najrizičnije poslove. Takođe, on je Crno krilo, Vranostepov sluga. Vranostep je jedan od Bezimenih, čarobnjak čije moći obični smrtnici ne mogu da razumeju.

Vranostep šalje Rahjalta na misiju da spasi Ezabet Tanzu, senu iz njegove prošlosti. Ubrzo, Rajhalt se upliće u klupko zavere koja bi mogla da dovede do novog napada, koji vojska Republike ne bi mogla da odbije. Ed Makdonald, vrlo vešto integriše kompleksan magijski sistem u samu srž priče. I zahvaljujući suvom i britkom stilu, sa dosta dijaloga, ekspozicija ne deluje usiljeno i dobro došla je. Rajhaltova priča je priča o iskupljenju, o čoveku koji u odsutnim momentima otkriva da može da bude mnogo više od onoga što je bio. Opisi akcije su bez premca. Budući da je autor mačevalac, dueli su opisani verodostojno.

Ako volite mračnu fantastiku, sa primesom stimpanka, „Crno krilo“ će vas oduševiti.

Autor: Aleksandar Mandić