Na kraju će biti početak – Prikaz knjige „Polazeći od kraja sveta“ Jovice Aćina
S pravom se knjiga „Polazeći od kraja sveta“ Jovice Aćina može uporediti sa zbornikom Šeherezadinih priča, koje su toliko različite i raznorodne da ih povezuje samo pripovedač, koji je istovremeno junak okvirne priče.
Doduše, u slučaju Aćinove knjige i sâm je pripovedač pod znakom pitanja i sklon je ne samo preispitivanju nego i naknadnoj proveri, ali ovo autorovo poigravanje i narušavanje pravila žanra samo još više doprinosi kvalitetu samih priča i stavlja ih u nesvakidašnji i osobeni kontekst.
Iako je ovde upotrebljen termin priča za njene sastavne delove, ipak se knjiga „Polazeći od kraja sveta“ može tretirati i kao roman, i to zbog nekolicine likova čije pripovedanje i slušanje ispričanih priča upravo i povezuje svaku od njih.
Da će i sâm čitalac biti poveden na jedno neobično putovanje kroz književni svet, biće mu jasno čim bude pročitao neobična imena samih junaka, a spektar istorijskih i mitskih likova koji su pričama obuhvaćeni dovoljno govori o jednom kosmopolitskom i univerzalnom duhu koji Aćinova proza nosi.
Tako će nas Kićun Zevzek, Zjala i Trampazlin u svojoj mašti provesti putevima Odiseja i Tamerlana, vodiće nas kroz hodnike koji su prepuni besmrtnih dela slavnih slikara i kroz misli najvećih umova od Ekharta do Vitgenštajna, sve do sablasnih stvorenja kao što su karakondžule, drekavci i akrepi, a uz neprestano podsećanje da sindrom Antifona nije iščezao sa kulturom koja ga je stvorila, nego da ovaj teško rešivi (i bukvalno dvostruki) problem opseda i ljude modernog doba.
I koliko god se priče međusobno razlikovale, koliko god da su udaljene epohe i prostori o kojima govore, opet će svaka delovati kao da se može dešavati bilo kada i bilo gde, tako da su i istorijski likovi iskorišćeni samo kao simboli određenih značenja koja ni tokom hiljada godina nisu izgubila svoju aktuelnost.
Neprestano na granici između jave i sna, između stvarnosti i mašte, između sadašnjosti i prošlosti, knjiga „Polazeći od kraja sveta“ deluje tako da vodi čitaoca tamo kuda nije planirao da ide ali mu je zapravo taj put bio neophodan.
Istovremeno, ova knjiga i priče od kojih je sačinjena možda neće dati odgovore na pitanja koje bi čitalac sâm postavio, ali će doneti razjašnjenja za brojne nedoumice koje svakoga tište a za koje je ponekad teško naći ne samo pravi odgovor, nego i adekvatno pitanje.
Ipak, da ne bi sve bilo tako idealno, Aćin nas neprestano upozorava da nad svim likovima vreba Nepoznato lice, čije ime takođe dovoljno govori samo za sebe, a koje će potvrditi pravilo da onaj ko želi nešto da vidi takođe uvek može biti viđen, pa dok Zevzek bude spoznao Zjaline snove i Trampazlinova kazivanja, dotle će Zevzekovu sudbinu odrediti upravo Nepoznato lice.
Kad nemamo rešenje za zagonetku, dobro nam dođe zaključak o besmislenosti zagonetke – kaže se na jednom mestu, pa ako već ne možemo da dokučimo ko je Nepoznato lice, možda će nam biti lakše da ga protumačimo kao besmisao što često vreba nad skladom i idilom.
Izabravši da krug priča otvori tematikom o kraju sveta, Jovica Aćin je isti krug zatvorio tako što je otpočeo jednu sasvim novu priču, pa ako već na samom početku beše kraj, onda će na samom kraju biti – početak.
Autor: Dušan Milijić
Doduše, u slučaju Aćinove knjige i sâm je pripovedač pod znakom pitanja i sklon je ne samo preispitivanju nego i naknadnoj proveri, ali ovo autorovo poigravanje i narušavanje pravila žanra samo još više doprinosi kvalitetu samih priča i stavlja ih u nesvakidašnji i osobeni kontekst.
Iako je ovde upotrebljen termin priča za njene sastavne delove, ipak se knjiga „Polazeći od kraja sveta“ može tretirati i kao roman, i to zbog nekolicine likova čije pripovedanje i slušanje ispričanih priča upravo i povezuje svaku od njih.
Da će i sâm čitalac biti poveden na jedno neobično putovanje kroz književni svet, biće mu jasno čim bude pročitao neobična imena samih junaka, a spektar istorijskih i mitskih likova koji su pričama obuhvaćeni dovoljno govori o jednom kosmopolitskom i univerzalnom duhu koji Aćinova proza nosi.
Tako će nas Kićun Zevzek, Zjala i Trampazlin u svojoj mašti provesti putevima Odiseja i Tamerlana, vodiće nas kroz hodnike koji su prepuni besmrtnih dela slavnih slikara i kroz misli najvećih umova od Ekharta do Vitgenštajna, sve do sablasnih stvorenja kao što su karakondžule, drekavci i akrepi, a uz neprestano podsećanje da sindrom Antifona nije iščezao sa kulturom koja ga je stvorila, nego da ovaj teško rešivi (i bukvalno dvostruki) problem opseda i ljude modernog doba.
I koliko god se priče međusobno razlikovale, koliko god da su udaljene epohe i prostori o kojima govore, opet će svaka delovati kao da se može dešavati bilo kada i bilo gde, tako da su i istorijski likovi iskorišćeni samo kao simboli određenih značenja koja ni tokom hiljada godina nisu izgubila svoju aktuelnost.
Neprestano na granici između jave i sna, između stvarnosti i mašte, između sadašnjosti i prošlosti, knjiga „Polazeći od kraja sveta“ deluje tako da vodi čitaoca tamo kuda nije planirao da ide ali mu je zapravo taj put bio neophodan.
Istovremeno, ova knjiga i priče od kojih je sačinjena možda neće dati odgovore na pitanja koje bi čitalac sâm postavio, ali će doneti razjašnjenja za brojne nedoumice koje svakoga tište a za koje je ponekad teško naći ne samo pravi odgovor, nego i adekvatno pitanje.
Ipak, da ne bi sve bilo tako idealno, Aćin nas neprestano upozorava da nad svim likovima vreba Nepoznato lice, čije ime takođe dovoljno govori samo za sebe, a koje će potvrditi pravilo da onaj ko želi nešto da vidi takođe uvek može biti viđen, pa dok Zevzek bude spoznao Zjaline snove i Trampazlinova kazivanja, dotle će Zevzekovu sudbinu odrediti upravo Nepoznato lice.
Kad nemamo rešenje za zagonetku, dobro nam dođe zaključak o besmislenosti zagonetke – kaže se na jednom mestu, pa ako već ne možemo da dokučimo ko je Nepoznato lice, možda će nam biti lakše da ga protumačimo kao besmisao što često vreba nad skladom i idilom.
Izabravši da krug priča otvori tematikom o kraju sveta, Jovica Aćin je isti krug zatvorio tako što je otpočeo jednu sasvim novu priču, pa ako već na samom početku beše kraj, onda će na samom kraju biti – početak.
Autor: Dušan Milijić
