Nacukavin mačak koji je spasao knjige
U drugom romanu Sosukea Nacukave združeni su mačka i knjižara. Ova čarobna knjiga sadrži mnogo više nego što njen skroman obim nagoveštava.
„Mačak koji je spasao knjige“ je poput TARDIS-a (Time And Relative Dimension In Space mašina iz serije Doctor Who, prim. prev.). Napisana je jednostavnim jezikom i ima jedva dve stotine strana. Knjiga je, po mnogo čemu, „sadržajem obimnija“, pošto je vanredno kompleksna i krije alternativne dimenzije. Roman prati priču o Rintaru, „hikikomoriju“ ili stidljivom i povučenom učeniku srednje škole koji je nedavno ostao bez dede. Deluje prilično jednostavno, ali ako u čitavu situaciju ubacite mačku koja govori i poduhvat spasavanja knjiga, odjednom se nalazimo u sasvim novoj stvarnosti.
Knjiga počinje rečenicom: „Prvo i osnovno, deke više nema.“ Jednostavno, direktno, iskreno. A već u sledećoj saznajemo: „Priča koja sledi prilično je nečuvena“. Uprkos tome što deluje kao lagano štivo (ne samo fizički), knjiga je sve samo ne jednostavna. Upravo razumljivim izlaganjem osnovnih činjenica, omogućeno je istraživanje ezoteričnog sadržaja knjige bez opasnosti da se priča rasprši u vazduhu.
Smrt je sveprisutna u Rintarovom životu. Njegova majka je umrla pre nego što je krenuo u osnovnu školu, posle čega je nastavio da živi sa dedom. Kada je njegov deda preminuo, Rintario je još uvek pohađao srednju školu. Međutim, nakon smrt njegovog dede pod potencijalnom pretnjom je zatvaranje dedine knjižare, jedinog mesta gde se „skroz-naskroz prosečni dečak“ Rintaro ikada osećao prijatno. Međutim, ipak postoji nada u nešto što sledi nakon ovog smrtnog života, a ideje o natprirodnom su uvedene tako što Rintarova poznanica na početku romana usputno pominje duhove kao da su oni sastavni deo svakodnevice.
„Ah, pa dabome, ti se ni sa kim ne družiš. Sigurno je život tako prostiji. Ali ozbiljno, mora biti da se deda opasno sekira za tebe. Verovatno ga do te mere zabrinjavaš da mu duh još tumara naokolo. Kako da počine u miru? Previše je star da bi mu ti priređivao toliki jad.“
Ovo nije tipična knjiga o žalosti i razrešavanju nerešenih pitanja koje je vaš roditelj ostavio za sobom, već knjiga u kojoj se život i život posle života spajaju, i u kojoj je istaknuta važnost za pronalaženjem smisla.
Kada u prvom poglavlju upoznamo Tigra, mačka koja govori, koji nagovara „hikikomorija“ Rintara (ili kako ga Tigar naziva – „jadni, neupotrebljivi paćenik“) da spasi knjige koje su se našle u opasnosti, to nam deluje sasvim uverljivo. Kao i njegovo putovanje u svet knjiga. Razgovor sa mačkom uvlači nas u novi svet, što nam deluje sasvim prirodno. Svet u kome se police sa knjigama prostiru unedogled, gde svileno drveće, iz nekog razloga van sezone, ima „paperjaste cvetove“ i gde čestice svetlosti sijaju „poput razigranih kapljica vode“.
Informacije nam se serviraju na kašičicu i nikada ne dobijamo više od onoga što moramo da znamo. To su za čitaoca lekcije iz strpljenja, što je izvedeno na tako dobar način da ni na koji način ne predstavlja frustraciju. Saznajete da je deda umro, a nekoliko stranica kasnije da je majka umrla mnogo ranije, a preći ćete još nekoliko stranica pre nego što saznate da će Rintaro morati da proda dedinu knjižaru.
Ovaj postupak je demonstriran i u prvoj misiji „spasavanja knjiga“ koje se prihvataju Rintaro i Tigar. Najpre saznajete da moraju spasti knjige, ali ne i njihove naslove. Tigar saopštava Rintaru da će biti vrlo razočaran ukoliko ne prihvati ovaj zadatak, i tek pošto Rintaro napusti knjižaru i zatekne se na veoma čudnom mestu, otkriva mu šta će se dogoditi ukoliko ne uspe u svojoj misiji. Rintaro to naziva „podlom prevarom“, ali Tigar ističe da ne bi pristao da je znao više od onoga što mu je rekao. Čitaoci su zajedno sa Rintarom kao žaba u loncu iz basne. Dok shvatite šta se dešava, već je prekasno. Možda ću zvučati kao Tigar, ali neću vam otkriti posledice, naslove, niti misiju.
Knjiga je podeljena na četiri izvanredno ukusna zalogajčića, što vam stvarno pomaže da savladate ovaj roman. Svaka avantura daje mali podstrek znatiželji, koja izaziva potrebu da saznate još. Čitavom knjigom dominira osećaj da je njihova misija nešto užasno važno, kao da sudbina čitavog sveta od toga zavisi, kao da sudbine Rintara i Tigra zavise od nje. Toliko je taj osećaj snažan da ćete, kada završite sa čitanjem, primerak knjige dati prijatelju uz preporuku ne samo da je pročita već da se s njom saživi, a onda podeli sa drugima. Jer sloboda uma se dostiže deljenjem priča i ideja.
Potpuno sam uživala u ovoj knjizi. Kada Tigar za jedno mesto kaže da „izgleda kao da je puno, ali u stvari je prazno“, nisam mogla a da ne pomislim da je ovo, u stvari, kritika društva. „Mačak koji je spasao knjige“ je tanana knjiga u koju je upakovano mnogo bisera, dok neka druga dela, koja su možda obimnija ali prepuna praznog hoda, dobijaju pohvale. Treba naglasiti da je sadržaj mnogo bitniji od obima, što bi trebalo uvek da bude važnije. Ljubitelji čudnovate fantastike će ovu knjigu progutati. Kratka je, sofisticirana i čini nadrealno stvarnim. Pritom, tu su mačke i knjige – šta vam se tu ne bi dopalo? Možda najbolju metaforu za „Mačka koji je spasao knjige“ donosi sama knjiga – jednostavnim potezima, koje je brižno iznedrio veliki umetnik:
„Slika dede koji ćutke čita knjigu pod lampom postavljenom na taj mali sto bila je utisnuta u Rintarovo sećanje; njene linije su bile iscrtane jednostavno ali sa pažnjom, kao na kakvoj uljanoj slici majstora-umetnika.“
Autor: Robin Ridstra
Izvor: newtownreviewofbooks.com.au
Prevod: Milan Radovanović
„Mačak koji je spasao knjige“ je poput TARDIS-a (Time And Relative Dimension In Space mašina iz serije Doctor Who, prim. prev.). Napisana je jednostavnim jezikom i ima jedva dve stotine strana. Knjiga je, po mnogo čemu, „sadržajem obimnija“, pošto je vanredno kompleksna i krije alternativne dimenzije. Roman prati priču o Rintaru, „hikikomoriju“ ili stidljivom i povučenom učeniku srednje škole koji je nedavno ostao bez dede. Deluje prilično jednostavno, ali ako u čitavu situaciju ubacite mačku koja govori i poduhvat spasavanja knjiga, odjednom se nalazimo u sasvim novoj stvarnosti.
Knjiga počinje rečenicom: „Prvo i osnovno, deke više nema.“ Jednostavno, direktno, iskreno. A već u sledećoj saznajemo: „Priča koja sledi prilično je nečuvena“. Uprkos tome što deluje kao lagano štivo (ne samo fizički), knjiga je sve samo ne jednostavna. Upravo razumljivim izlaganjem osnovnih činjenica, omogućeno je istraživanje ezoteričnog sadržaja knjige bez opasnosti da se priča rasprši u vazduhu.
Smrt je sveprisutna u Rintarovom životu. Njegova majka je umrla pre nego što je krenuo u osnovnu školu, posle čega je nastavio da živi sa dedom. Kada je njegov deda preminuo, Rintario je još uvek pohađao srednju školu. Međutim, nakon smrt njegovog dede pod potencijalnom pretnjom je zatvaranje dedine knjižare, jedinog mesta gde se „skroz-naskroz prosečni dečak“ Rintaro ikada osećao prijatno. Međutim, ipak postoji nada u nešto što sledi nakon ovog smrtnog života, a ideje o natprirodnom su uvedene tako što Rintarova poznanica na početku romana usputno pominje duhove kao da su oni sastavni deo svakodnevice.
„Ah, pa dabome, ti se ni sa kim ne družiš. Sigurno je život tako prostiji. Ali ozbiljno, mora biti da se deda opasno sekira za tebe. Verovatno ga do te mere zabrinjavaš da mu duh još tumara naokolo. Kako da počine u miru? Previše je star da bi mu ti priređivao toliki jad.“
Ovo nije tipična knjiga o žalosti i razrešavanju nerešenih pitanja koje je vaš roditelj ostavio za sobom, već knjiga u kojoj se život i život posle života spajaju, i u kojoj je istaknuta važnost za pronalaženjem smisla.
Kada u prvom poglavlju upoznamo Tigra, mačka koja govori, koji nagovara „hikikomorija“ Rintara (ili kako ga Tigar naziva – „jadni, neupotrebljivi paćenik“) da spasi knjige koje su se našle u opasnosti, to nam deluje sasvim uverljivo. Kao i njegovo putovanje u svet knjiga. Razgovor sa mačkom uvlači nas u novi svet, što nam deluje sasvim prirodno. Svet u kome se police sa knjigama prostiru unedogled, gde svileno drveće, iz nekog razloga van sezone, ima „paperjaste cvetove“ i gde čestice svetlosti sijaju „poput razigranih kapljica vode“.
Informacije nam se serviraju na kašičicu i nikada ne dobijamo više od onoga što moramo da znamo. To su za čitaoca lekcije iz strpljenja, što je izvedeno na tako dobar način da ni na koji način ne predstavlja frustraciju. Saznajete da je deda umro, a nekoliko stranica kasnije da je majka umrla mnogo ranije, a preći ćete još nekoliko stranica pre nego što saznate da će Rintaro morati da proda dedinu knjižaru.
Ovaj postupak je demonstriran i u prvoj misiji „spasavanja knjiga“ koje se prihvataju Rintaro i Tigar. Najpre saznajete da moraju spasti knjige, ali ne i njihove naslove. Tigar saopštava Rintaru da će biti vrlo razočaran ukoliko ne prihvati ovaj zadatak, i tek pošto Rintaro napusti knjižaru i zatekne se na veoma čudnom mestu, otkriva mu šta će se dogoditi ukoliko ne uspe u svojoj misiji. Rintaro to naziva „podlom prevarom“, ali Tigar ističe da ne bi pristao da je znao više od onoga što mu je rekao. Čitaoci su zajedno sa Rintarom kao žaba u loncu iz basne. Dok shvatite šta se dešava, već je prekasno. Možda ću zvučati kao Tigar, ali neću vam otkriti posledice, naslove, niti misiju.
Knjiga je podeljena na četiri izvanredno ukusna zalogajčića, što vam stvarno pomaže da savladate ovaj roman. Svaka avantura daje mali podstrek znatiželji, koja izaziva potrebu da saznate još. Čitavom knjigom dominira osećaj da je njihova misija nešto užasno važno, kao da sudbina čitavog sveta od toga zavisi, kao da sudbine Rintara i Tigra zavise od nje. Toliko je taj osećaj snažan da ćete, kada završite sa čitanjem, primerak knjige dati prijatelju uz preporuku ne samo da je pročita već da se s njom saživi, a onda podeli sa drugima. Jer sloboda uma se dostiže deljenjem priča i ideja.
Potpuno sam uživala u ovoj knjizi. Kada Tigar za jedno mesto kaže da „izgleda kao da je puno, ali u stvari je prazno“, nisam mogla a da ne pomislim da je ovo, u stvari, kritika društva. „Mačak koji je spasao knjige“ je tanana knjiga u koju je upakovano mnogo bisera, dok neka druga dela, koja su možda obimnija ali prepuna praznog hoda, dobijaju pohvale. Treba naglasiti da je sadržaj mnogo bitniji od obima, što bi trebalo uvek da bude važnije. Ljubitelji čudnovate fantastike će ovu knjigu progutati. Kratka je, sofisticirana i čini nadrealno stvarnim. Pritom, tu su mačke i knjige – šta vam se tu ne bi dopalo? Možda najbolju metaforu za „Mačka koji je spasao knjige“ donosi sama knjiga – jednostavnim potezima, koje je brižno iznedrio veliki umetnik:
„Slika dede koji ćutke čita knjigu pod lampom postavljenom na taj mali sto bila je utisnuta u Rintarovo sećanje; njene linije su bile iscrtane jednostavno ali sa pažnjom, kao na kakvoj uljanoj slici majstora-umetnika.“
Autor: Robin Ridstra
Izvor: newtownreviewofbooks.com.au
Prevod: Milan Radovanović
