Dejvid Atenboro jeste ime koje je dobro poznato ljubiteljima serijala o planeti Zemlji i životu na njoj, ali upravo zbog toga što se decenijama susretao sa retkim životinjskim i biljnim vrstama, kao i zbog toga što je pohodio brojne divlje predele i pritom ponekad bio maltene prvi Evropljanin – ili što bi se reklo: beli čovek – koji je dospeo do pojedinih plemena što su i sredinom dvadesetog stoleća živela na nivou praistorijskih kriterijuma (naravno, gledano iz ugla zapadne civilizacije), ovaj je britanski novinar imao prilike da sopstvenim očima prati kako se prvobitni kontrast između civilizacije i divljine pretvara na početku dvadeset prvog veka u neprijateljstvo čoveka prema prirodi koja ga okružuje, pa čak i prema vazduhu, zemlji i vodi, bez kojih ne bi ni bilo života na planeti Zemlji.

Kad se danas progovori o globalnom zagrevanju ili o zagađenom vazduhu, to ponekad zvuči toliko apstraktno da bi bezbrižno odmahnuo rukom čak i onaj ko taj vazduh udiše ili ko se lično uverio u nagli nestanak ogromnih ledenih površina.

Ipak, ako ništa drugo, bitno je da se o dotičnim problemima već dovoljno govori i da su upozorenja maltene svakodnevna, mada šira javnost gotovo uopšte ne zna šta se i da li se nešto na tom polju konkretno radi i da li je na vidiku kakav-takav spas ne samo za vazduh i vodu, nego i za čitavu planetu na kojoj ljudski rod živi i bez koje ne može ni da postoji.

Odgovori na takva pitanja, ali i precizne smernice za rešenje planetarnih problema koji se mnogima čine nerešivim, nalaze se u knjizi „Život na našoj planeti“, koju je Atenboro napisao i na osnovu sopstvenog višedecenijskog iskustva, ali i na osnovu brojnih naučnih istraživanja koje međunarodne organizacije uveliko preduzimaju, ne čekajući da ih posledice ljudske nemarnosti preduhitre.

Kao čovek koji je doživeo desetu deceniju života, Atenboro sebe vidi i kao neposrednog svedoka jednog procesa koji se ogleda u tome što nagli skok broja stanovnika na Zemlji ide paralelno sa smanjivanjem površine netaknute prirode, pa kad se pogledaju podaci koji su se tokom dvadesetog veka menjali naglo iz decenije u deceniju, nije teško primetiti da je možda kucnuo poslednji čas da čovek počne da živi zajedno sa planetom, a ne da svoju delatnost usmerava protiv nje.

Kad se kaže da je kucnuo poslednji čas, to ipak ne znači da tokom prethodnog perioda nije učinjeno ništa za zajednički spas planete i čovečanstva – naprotiv, Atenboro je u svojoj knjizi naveo niz pozitivnih primera koji unose pravu svetlost u mračne pretpostavke i daju nadu da je uspešan ishod moguć samo ako među ljudima bude dovoljno volje i ako budu svesni da spasavajući planetu zapravo spasavaju sebe.

Navodeći primer ukrajinskog grada Pripjata, koji je naglo raseljen nakon černobiljske katastrofe, Atenboro istovremeno ukazuje i na ljudsku nemarnost prema prirodi, ali i na neverovatnu snagu same prirode da u relativno kratkom roku ponovo osvoji prostor sa kojeg je bila proterana, jer da nije tako, ne bi danas u tom napuštenom gradu bujalo drveće niti bi tamo utočište tražile ugrožene životinjske vrste.

I zato se iz Černobilja može izvući i korisna pouka da se biljni i životinjski svetovi sasvim lako mogu obnoviti samo ako im čovek pruži šansu, tako da „Život na našoj planeti“, koliko god govorio o zabrinjavajućim prognozama za budućnost, ipak daje konkretne primere i predloge za uspostavljanje nove prirodne ravnoteže i za uspešan suživot ljudskog roda sa planetom Zemljom.

U posebnoj izjavi zahvalnosti pri kraju svoje knjige, Atenboro jasno zaključuje da se mnogo više može postići kad se sarađuje sa drugim ljudima nego kad čovek radi sâm, pa se ova misao lako može primeniti i na problem koji se u knjizi obrađuje, jer želja jednog čoveka da sačuva živote drugih ljudi i da novim generacijama obezbedi opstanak jeste prvi preduslov za suživot ljudi sa planetom koja ih je stvorila.

Autor: Dušan Milijić