Ime odlične filozofske studije Artura Šopenhauera – „Svet kao volja i predstava“ veoma je indikativno u određivanju polazne tačke za čitanje i tumačenje romana Dušana Miklje – „Afrikanac“, pogotovo u pogledu odnosa i ravnoteže između naoko osvojenih znanja o nepoznatim i neposrednog iskustva. Predstava je ono što vidimo u agresivnoj vizuelizaciji sadašnjice misleći da nam slika nudi poznavanje a volja je inicijacijska potreba da se prodre iza slike, iza granica opštih mesta i stereotipa. Roman je svakako naše znanje o svetu, ne samo u pogledu pouzdanosti nego i u pogledu bogatstva slike i izraza, činjenice mu mogu dodati na autentičnosti ali mu mogu veoma brzo oduzeti magičnost priče. Dušan Miklja je našao srednji put; neobičnost i bogatstvo njegovog iskustva su ovaj roman obogatili autentičnim slikama i osećanjima ali ga nisu učinili manje romanom, naprotiv. Lično mislim da je jedino tako i moglo, jer nema drugog načina da se predstavi magični svet i osobenost karaktera a da priča pri tom bude istovremeno uverljiva i fantastična. Slika Afrikanca – čoveka koga je novinarski poziv odveo u Afriku ali ga je doživljaj okoline učinio Afrikancem – koji sagledava duboke naslage mitološkog i animističkog u afričkom čoveku i iskonski sklad sa prirodom ali i sukob dva sveta – afričkog i evropskog – u obostranom nerazumevanju ili nedovoljnoj volji da se dođe do prave predstave, kao što reče Šopenhauer.

Afrika nije oličena u letovalištima na severu niti u rasizmu i Mandelinoj borbi protiv istog na jugu, safariju u Keniji i kamilama u Sahari, kao ni u studentima iz nesvrstanih zemalja koji su punili aule i amfiteatre Beogradskog univerziteta u Brozovo vreme. Naravno, sve je to deo kontinenta gde je sve veliko samo se čovek smanjuje u odnosu na sudbinu ali Afrika je nešto mnogo više; rudimentarna kultura u sukobu sa evropskim kolonijalizmom, svet duhova nasuprot racionalizma modernih vremena, život u kome se umire od gladi i živi od ideja. Uronjen u takav svet svojim bićem evropskog čoveka i prirođenom prirodom naturalizovanog Afrikanca Dušan Miklja (nema dileme da je autobiografija okosnica priče) opisuje svet u kome pesnici postaju predsednici država, batleri tumači mitologije, živote i sudbine avanturista, diplomata, vračeva, gerilaca... Od veoma dobrih opisa pejsaža zemlje u kojoj je sve veliko i grandiozno do originalnih slika života i njegove specifičnosti u raznim krajevima nepoznatog nam kontinenta Miklja uspeva da stvori priču u kojoj nema klasične literarne ambicije i potrebe da se akribijski sakupe činjenice već duboke potreba da se oduševljenje, sumnja, zebnja, nemoć... podele sa čitaocem. Sugestivnost je zato sadržana u osećanju a ne u slici jer svaki lik koji se pojavljuje u ovom romanu je neobičan sve do autentičnih slika streljanja i surovosti koji su Afriku uvek činili svetom krajnosti – vanserijske lepote i surovosti. Ali krajnosti oživljavaju i zapitanosti o smerovima razvoja civilizacije, o inverziji ideje dobra i zla u tumačenju afričkog i evropskog čoveka. Često su ova sagledavanja – pre svega zanimljive priče – prave male antropološke studije u kojima se često prepliću meditativni delovi i razmišljanje o važnim životnim pitanjima sadržanim u suštinskim različitostima.

U drugom planu je ne manje zanimljiv aspekt koji je veoma zanimljiv za one čitaoce koji su bili savremenici vremena o kome Miklja piše. Naime, Afrikanac dolazi iz zemlje koja je svoje veze sa Afričkim narodima postavila na pijedestal kulta i čestih državničkih poseta u kojima pokušava da se nametne kao lider „crnog sveta“. Novinar postavljen između evropskog ekonomskog kolonijalizma i političkog kolonijalizma zemlje iz koje dolazi u nezavidnoj je situaciji koja mu, zahvaljujući jugoslovenskom uticaju i slici o predsedniku Titu otvara i mnoga vrata ali i donosi mnoga pitanja, nedoumice i sumnje kako pomiriti sliku i reč, politiku i smisao, novinarstvo i istoriju. Između sukoba sa ambasadorom i crnohumornih situacija „ekonomskog razvoja i prosperiteta“, pomešanosti raznih obrazaca društvenog ponašanja i shvatanja Afrikanac pokušava da smesti svoju životnu priču koja je postala neodvojivi deo afričkog kontinenta i kulture.

Roman „Afrikanac“ otvara mnoga, još uvek i te kako prisutna, civilizacijska ali i književna pitanja. Na prvom mestu Afrika je još uvek nepoznanica za evropski pozitivizam koji je ekvivalent mnoštva individualnih zatamnjenih mesta u našem znanju. Upravo ta mesta otvara ovaj roman ali na sebi svojstven način - kao hronika jednog vremena ali i kao putopis. Očigledno je da prožimanje ova dva žanrovska principa Afrikancu donosi svežinu izraza pomalo zaboravljenu od vremena kada je klasični putopis gurnut na žanrovsku marginu. Prerano, očigledno „Afrikanac“ je pravi dokaz da nema dobitnih obrazaca u savremenoj književnost, sve je u talentu i iskrenosti, toga kod Miklje ima dovoljno – na čitalačku radost. Zašto da ne?

Autor: Petar V. Arbutina
Izvor: Danas