Verovatno je prva asocijacija brojnih potencijalnih čitalaca na novu knjigu srpskog dramskog pisca, scenariste, romansijera, pozorišnog i filmskog reditelja Dušana Kovačevića, počev od njene korice – neizgovoreni odgovor na naslovno pitanje koje u njegovom, i filmu Slobodana Šijana „Ko to tamo peva“, u bunjuelovskom autobusu izgovara Pavle Vuisić u ulozi vlasnika „Firme Krstić“.  Međutim, u završnom, četvrtom delu izdanja koje je pred nama čitamo opis pripovedača ovog štiva o tome kako je u rodnom selu napustio kućno dvorište i otišao u kukuruznjak, dok njegovi najbliži „kad su primetili da me nema, nastala je panika i potraga jer je u blizini kuće rečica Dobrava. I dok su trčali na sve strane, neko je čuo iz njive sa kukuruzima da ja pevam. Našli su me kako šetam između visokih stabala uoči branja, i pevam nešto za svoju dušu. Verovatno je neko od bližnjih pomislio: Ko to tamo peva? I da je pitao – doviknuo pitanje, ja bih možda odviknuo: Ja to tamo pevam. Ili bih samo nastavio da pevam publici od kukuruza.“

Drugim rečima, osim songovima Dušana Kovačevića – i to ne samo u njihovoj opštepoznatoj, nego u izvornoj verziji – popularizovanim njegovim predstavama i filmovima, čitaoci će kroz knjigu moći da se upute i u to kako su nastale ideje za te pesme, pa, kao što vidimo, i za bar pojedine naslove njegovih dela. Međutim, u „Ja to tamo pevam“ ima i do sada neobjavljivanih stihova. Logično je što je najaktuelniji deo štiva onaj drugi, pod, međutim, ne sasvim tačnim naslovom „Dvanaest pesama za dvanaest meseci“. Naime, kao što se moglo naslutiti iz citata na kraju prvog pasusa ovog prikaza, autor uz poeziju kao svojevrsni bonus velikodušno nudi zapise koji se ne tiču samo njegovih songova nego i, na primer u ciklusu „Dvanaest pesama...“, pokušaja da obuhvati univerzalna pitanja trajanja sveta konkretizovana kroz najučestalije mesečne slike, ali i one vezane za trenutnu pandemiju, sa sasvim svežim i apartnim uvidima. Sam uvod u knjigu, koji prethodi i prvom delu koji je naslovljen kao i knjiga, svojevrsni je esej što odgoneta odakle u čoveku uopšte potreba za pisanjem pesama i u čemu su razlike položaja poete današnjeg doba i onog, devetnaestovekovnog, te autora poezije iz prve polovine dvadesetog stoleća. U celini uzev, „Ja to tamo pevam“ može se čitati i kao maštovita predstava čiji rezoner kroz razne prozne umetke objašnjava ili bar približuje stihove koji igraju ulogu dijaloga, tim pre što su oni katkad konkretizovani pominjanjem glumaca i pevača koji su ih izvodili u teatru odnosno filmovima.

Samo Kovačevićevo pevanje dospeva do univerzalnih pitanja polazeći od srazmerno veće zapitanosti nad smrću – uključujući i onostranost – nego nad životom lišenim njegove konačnice (bez obzira na lakoću s kojom autor kad god poželi, pravi namerno groteskne slike). U tom smislu je „Hor pokojnika“ iz filma „Sabirni centar“ logično uvezan u treći deo knjige, „Nije loše biti čovek“, nazvan po naslovu Kovačevićevog predstojećeg filma. Kao što je logično što su završne tri pesme poslednjeg, završnog dela („Iz porodičnog albuma“) najiskrenije i što nose najzreliji odnos prema smrti, ali i prema ljubavi. Šta reći osim: uz sve atributive Dušana Kovačevića koje smo naveli na početku teksta, od ove knjige treba dodavati i – pesnik.

Autor: Domagoj Petrović