Nikola Malović: Pisani Mediteran
Prvi roman bokokotorskog pisca Nikole Malovića "Lutajući Bokelj" doživeo je u poslednje tri godine šest izdanja i dobio isto toliko nagrada. Tokom leta 2010. "Laguna" je objavila novu Malovićevu knjigu „Prugastoplave storije“.
Sa prvom se neobičnošću čitalac susreće čim opazi naslovnu stranu u stilizovanim mornarskim prugama. Novu Malovićevu prozu ne preporučuje na naslovnoj strani imenom kakav selebriti, ni poštovan kritičar, drugi pisac ili čitan novinar, nego gle! - Admiral najstarije organizacije pučana na planeti Zemlji. Preporuka glasi: „Knjiga od značaja za srpsku kulturu po oceni beogradskog ogranka 12 vekova stare (!) organizacije Bokeljska mornarica. U potpisu: Admiral dr Branko Sbutega."
„Prugastoplave storije“ Nikole Malovića strukturom podsjećaju na raspored pruga najpoznatijeg modnog dezena, onog mornarskog, ali i na Ribu – znak vremena. Kad Malović kaže da je Riba znak vremena, tada se on ne ogrešuje o aktuelno doba Vodolije, koje iz katastrofe u katastrofu teče ka svima nama čak i dok ovo čitamo.
Da li je, sudeći po naslovu „Prugastoplavih storija“, reč o pričama koje su inspirisane morem ili inspiracija leži u nečem drugom?
Ninola Malović: Sjećate li se one lekcije iz geografije po kojoj se Evropa ne graniči sa Sredozemnim morem na jugu, nego je more otud „zapljuskuje“? Kad je more u pitanju nema prave granice, hoću da kažem. Nisu priče inspirisane morem, ali se more jednako u svakoj od njih pominje, kao i to da je neko obukao, ili svukao mornarsku majicu, ili se pak s prepoznatljivim prugama, negdje prošepurio. To iznutra povezuje šest bijelih priča i šest plavih priča.
Šta za vas, u univerzalnom smislu, predstavlja mornarska majca?
NM: Poodavno proučavam prugastoplavi dezen. Što su Hazari među narodima, ako dopuštate labavo poređenje, to je mornarski dezen u istoriji mode. Malo se toga o plavo-bijeloj istoriji uopšte zna. Znaju za spoznajnu bjelinu (folder empty) svi kapetani koje sam konsultovao, ja, prof. Malović, početkom milenijuma i vijeka štovan član posade zaista drevne, kotorske Pomorske škole. U univerzalnom smislu, šta je mornarska majica, pitate? Avantura je na pruge, i velika obaveza kad je odjenu oni vezani s morem, bilo da trguju ili ratuju. Mornarska majica zapljuskuje imaoca. Nije to odjevni predmet koji se graniči s tijelom. Odjedrila bi ona još kako da je kroj ne sprečava, da nije razapeta preko tijela kroz glavu i rukave...
Sa prvom se neobičnošću čitalac susreće čim opazi naslovnu stranu u stilizovanim mornarskim prugama. Novu Malovićevu prozu ne preporučuje na naslovnoj strani imenom kakav selebriti, ni poštovan kritičar, drugi pisac ili čitan novinar, nego gle! - Admiral najstarije organizacije pučana na planeti Zemlji. Preporuka glasi: „Knjiga od značaja za srpsku kulturu po oceni beogradskog ogranka 12 vekova stare (!) organizacije Bokeljska mornarica. U potpisu: Admiral dr Branko Sbutega."
„Prugastoplave storije“ Nikole Malovića strukturom podsjećaju na raspored pruga najpoznatijeg modnog dezena, onog mornarskog, ali i na Ribu – znak vremena. Kad Malović kaže da je Riba znak vremena, tada se on ne ogrešuje o aktuelno doba Vodolije, koje iz katastrofe u katastrofu teče ka svima nama čak i dok ovo čitamo.
Da li je, sudeći po naslovu „Prugastoplavih storija“, reč o pričama koje su inspirisane morem ili inspiracija leži u nečem drugom?
Ninola Malović: Sjećate li se one lekcije iz geografije po kojoj se Evropa ne graniči sa Sredozemnim morem na jugu, nego je more otud „zapljuskuje“? Kad je more u pitanju nema prave granice, hoću da kažem. Nisu priče inspirisane morem, ali se more jednako u svakoj od njih pominje, kao i to da je neko obukao, ili svukao mornarsku majicu, ili se pak s prepoznatljivim prugama, negdje prošepurio. To iznutra povezuje šest bijelih priča i šest plavih priča.
Šta za vas, u univerzalnom smislu, predstavlja mornarska majca?
NM: Poodavno proučavam prugastoplavi dezen. Što su Hazari među narodima, ako dopuštate labavo poređenje, to je mornarski dezen u istoriji mode. Malo se toga o plavo-bijeloj istoriji uopšte zna. Znaju za spoznajnu bjelinu (folder empty) svi kapetani koje sam konsultovao, ja, prof. Malović, početkom milenijuma i vijeka štovan član posade zaista drevne, kotorske Pomorske škole. U univerzalnom smislu, šta je mornarska majica, pitate? Avantura je na pruge, i velika obaveza kad je odjenu oni vezani s morem, bilo da trguju ili ratuju. Mornarska majica zapljuskuje imaoca. Nije to odjevni predmet koji se graniči s tijelom. Odjedrila bi ona još kako da je kroj ne sprečava, da nije razapeta preko tijela kroz glavu i rukave...
Kakvu sliku vremena nalazimo u vašoj novoj prozi, ili - kako se to sve češće kazuje – u „novoj dozi Mediterana od autora bestselera Lutajući Bokelj“?
NM: Nepismen, bolje da ne zna. Pismen, mora da zaviri. Ko zaviri prepoznaje u tekstu ne baš ovaj, dan u kome čita (da čita), nego – malo iza okuke naših dana. Tu već nema školstva. Nema zdravstva, nema sudova, nema vlasti, ni zdrave hrane, vode jok, a ima ropstva, drogah po vrstama, ratova ima, i govana raznih. Ima i ljubavi, jer ljubav, kad joj dođe, mora da nikne, iliili: usred zemaljskog raja, ili pakla. Ona mora. Ja sam se u Beogradu oženio ni mjesec pred NATO bombardovanje 1999.
Ko su vaši junaci, da li su to stvarne ličnosti, ljudi koje poznajete? Ili su priče nastale kao plod mašte?
NM: Svi smo mi moji junaci. U priči „Demokrasi“ imamo čovjeka koji će da kupi roba. Ja mogu biti u takvoj glavi, ali čovjek koji kupuje roba ne može u mojoj; ne bi mu pasovala. U priči „Kamelija“ imamo tipa od 250 kila koji satelitskim osjetilima, 0-24, gleda, kad je, ko, gdje, na svijetu prdnuo. Prikazuje se jednoj Stolivljanki virtualno, kao mladić, i ona ga voli. U „Božićnoj priči“ koristio sam recepturu drevnih Feničana, i iz puževa volaka, murex trunculusa i murex brandarisa, dobio kap najskupocjenije crvene boje. Umočio sam jagodicu prsta i po božićnoj liturgiji tom crvenom nakarminisao usne moje žene.
Da li nagrade kojima je ovenčan roman „Lutajući Bokelj“ opterećuju? Koliko je vama kao umetniku teže, ili lakše, da posle prvenca koji je očarao čitaoce iznedrite novi roman?
NM: Jedna od viših spisateljskih istina krije se u odgovoru: mnogo je teže pisati iza velikih nagrada kakve su „Pekićeva“ ili „Laza Kostić“. Pisac se pita kako da prevaziđe zvanično nagrađenog sebe – kad je već sve od sebe dao? Pisac pravi pauze, posmatra dublje... Ima više godina, bolje mu je oko, ima čime.
Kuda plovi ovaj brod?
NM: Naš brod, posigurno, na nosaču svih brodova, plovi oko Sunca, suprotno od pravca koji su zaokružili glasači na posljednjim ovim, demokratskim, je li, izborima.
Izvor: B92.net
NM: Nepismen, bolje da ne zna. Pismen, mora da zaviri. Ko zaviri prepoznaje u tekstu ne baš ovaj, dan u kome čita (da čita), nego – malo iza okuke naših dana. Tu već nema školstva. Nema zdravstva, nema sudova, nema vlasti, ni zdrave hrane, vode jok, a ima ropstva, drogah po vrstama, ratova ima, i govana raznih. Ima i ljubavi, jer ljubav, kad joj dođe, mora da nikne, iliili: usred zemaljskog raja, ili pakla. Ona mora. Ja sam se u Beogradu oženio ni mjesec pred NATO bombardovanje 1999.
Ko su vaši junaci, da li su to stvarne ličnosti, ljudi koje poznajete? Ili su priče nastale kao plod mašte?
NM: Svi smo mi moji junaci. U priči „Demokrasi“ imamo čovjeka koji će da kupi roba. Ja mogu biti u takvoj glavi, ali čovjek koji kupuje roba ne može u mojoj; ne bi mu pasovala. U priči „Kamelija“ imamo tipa od 250 kila koji satelitskim osjetilima, 0-24, gleda, kad je, ko, gdje, na svijetu prdnuo. Prikazuje se jednoj Stolivljanki virtualno, kao mladić, i ona ga voli. U „Božićnoj priči“ koristio sam recepturu drevnih Feničana, i iz puževa volaka, murex trunculusa i murex brandarisa, dobio kap najskupocjenije crvene boje. Umočio sam jagodicu prsta i po božićnoj liturgiji tom crvenom nakarminisao usne moje žene.
Da li nagrade kojima je ovenčan roman „Lutajući Bokelj“ opterećuju? Koliko je vama kao umetniku teže, ili lakše, da posle prvenca koji je očarao čitaoce iznedrite novi roman?
NM: Jedna od viših spisateljskih istina krije se u odgovoru: mnogo je teže pisati iza velikih nagrada kakve su „Pekićeva“ ili „Laza Kostić“. Pisac se pita kako da prevaziđe zvanično nagrađenog sebe – kad je već sve od sebe dao? Pisac pravi pauze, posmatra dublje... Ima više godina, bolje mu je oko, ima čime.
Kuda plovi ovaj brod?
NM: Naš brod, posigurno, na nosaču svih brodova, plovi oko Sunca, suprotno od pravca koji su zaokružili glasači na posljednjim ovim, demokratskim, je li, izborima.
Izvor: B92.net
Autor: Nikola Malović
