Nikola Malović - Prugastoplave storije
Da li je Nikola Malović, štampajući posle tri godine novu knjigu, uspeo da nadmaši svoj debitantski roman „Lutajući Bokelj“, koji svedoči o tome kako su stvaralačka inventivnost i nacionalna i društvena odgovornost jednako važni sastojci knjige koja pretenduje da bude upamćena kao vredno književno delo?
Nikola Malović je na stranicama „Pečata“ do sada bio pomenut kao naš prvi pisac u istoriji koji je, suludom inicijativom Narodne biblioteke Srbije, prebačen iz srpske u crnogorsku književnost, i pored toga što je u svom delu „Lutajući Bokelj“ (2007), i to u prvoj rečenici romana, naglasio: „Još uvijek mislim na srpskom…“.
Pomenuta rečenica nagovestila je jednu veliku temu „Lutajućeg Bokelja“ (postojanje svesti o nacionalnom identitetu kroz osećanje jezika, uz istovremeno parodiranje nacionalno-jezičke politike Crne Gore), obezbeđujući romanu aktuelnost, a njegovom autoru epitet angažovanog književnika koji hrabro ustaje protiv savremenih globalističkih političko-ideoloških tendencija, odgovornih za rastakanja i komadanja srpskog geopolitičkog, jezičkog i kulturnog prostora.
O značenju i dometima parodirajuće analogije „Lutajućeg Bokelja“ sa Homerovom „Odisejom“ i Džojsovim „Uliksom“, briljantnu analizu napisao je svojevremeno na stranicama „Polja“ (april 2008) Ðorđe Despić („Kroz meandre književnosti“). Ovaj, pak, tekst želi da polemiše sa nedoumicom da li je Nikola Malović, štampajući posle tri godine rada „Prugastoplave storije“, uspeo da nadmaši svoj debitantski roman koji svedoči o tome kako su stvaralačka inventivnost i nacionalna i društvena odgovornost jednako važni sastojci knjige koja pretenduje da bude upamćena kao vredno književno-umetničko delo?
GLOBALNA DEMOKRATIJA
Zbirka priča „Prugastoplave storije“ ukomponovana je u skladu sa stvaralačkim principima, zahvaljujući kojima je Nikola Malović i ušao na velika vrata u srpsku književnost. Knjiga broji ukupno dvanaest priča – šest belih i šest plavih, koje se neizmenično smenjuju. I dok su bele storije – u kojima su aktuelizovane neke globalne, univerzalne egzistancijalne teme (net-kriticizam, ekocid, diktatura demokratije, teror multinacionalnih kompanija, trgovina ljudima) – u dosluhu sa postmodernističkom igrivošću, te stoga traže čitaoca spremnog da se probija kroz naizgled neprohodnu šumu simbola, citata i literarnih parafraza, u plavim storijama – gde dominira lokalni kolorit (Boka Kotorska) i narodni jezik (autentični bokeljski govor,) – data je skica života Primoraca, koji se, tragajući za hlebom, ljubavlju i Bogom, susreću sa predapokaliptičnim užasom, izazvanim upravo onim zlom koje predstavlja motivsko jezgro belih storija.
Malović u jednom delu „Prugastoplavih storija“ – na tragu filozofije Pola Virilioa – dijagnostikuje bolesti postmodernog doba, u kojem se drastično uvećavaju naučno-tehničke i društveno-političke moći, a čovek svodi na potrošačkog roba.
Junak prve priče u knjizi „Demokrasi“, biva oduševljen kada, gledajući televizijsku reklamu, sazna da za samo 199 evra putem telefona može da naruči zdravog roba do dvadeset i pet godina starosti. „Možete ga držati na uzici, svući, prostituisati, tako zarađivati extra money za taksi, možete ga hraniti ili ne hraniti, a kad se razboli, ili vam dosadi, pozovite naš 0-24 terminirajući servis.“ I rob će pući, jer mu je implantirana bomba, „dovoljno jaka da mu oduzme život, dovoljno slaba da ga ne raznese sasvim“, kako bi potrošaču tepisi i tapete ostale čiste. To je, zaključuje junak, iscrpljen od posla i omamaljen alkoholom, za sada najviši civilizacijski oblik demokratije.
Odgovornost tehnonauke za primat ekonomskog modela življenja nad svim ostalim, kao i za prelaz ideje „globalne demokratije“ u novu totalitarističku ideologiju, tema je priče „Čarobni štapić, Nimbus 2012. soul“. U njoj tinejdžer mašta kako će mu roditelji za osamnaesti rođendan kupiti najnoviji model mobilnog telefona (Nimbus 2012. soul), koji može da čita misli prolaznika. Kritika telenadzora, sredstva za ostvarivanje totalne kontrole nad ljudskim zajednicama, u „Čarobnom štapiću“ biva utoliko oštrija, budući da Malović insistira na tragediji mladića koji, u nemogućnosti da uspostavi socijalni kontakt, biva potpuno uključen u proces virtuelizacije, utehu tražeći u marihuani, stvarnost zamenjujući četom, a ljubav svodeći na seksualni užitak.
Kontrola zajednica nije moguća bez represije vladajućih struktura, čija je moć, u demokratskim društvima, oličena u snazi Zapadne vojne alijanse koja, u priči „www.kotor.com“, podržana, od strane antimilitarističkih crnogorskih nevladinih organizacija, zauzima bokokotorski zaliv, nagoveštavajući meštanima da su novi svetski sukobi na pomolu („novi se rat osjećao kao na suncu ostavljena riba“).
LOKALNA TRADICIJA
Svesni opasnosti od atomske, informatičke i kibernetičke bombe, u kontekstu koji oivičavaju i neke gore pomenute bele storije, Bokeljci odživljavaju svoje živote, na ivici egzistencije, u plavim storijama. Većina njih, uglavnom ribara, žrtve su svetske (tehnološke i ideološke) revolucije koja uvek, kako je to zabeležio Mihail Epštejn, a pročitao Nikola Malović, započinje hronocidom (vremeubicom), traje uz genocid, a završava se ekocidom („Bajka o ribaru“). Tako se lik iz priče „Žena je opipala koliko je želim“, vlasnik celokupne primorske pijaće vode, nalazi pred dilemom koja ga stavlja u red uspešno oblikovanih tragičnih junaka: da li da proda velikom svetskom biznismenu Adamu Ozu tri jedina nezagađena izvora pitke vode, i time ostane i dalje u igri, ili da to ne učini, pa da ekonomski bude uništen, ali i utešen činjenicom da su ga moralni nazori sprečili da stavi potpis na Ugovor kojim bi „svakog prijatelja, uključujući i oca i majku, doveo u priliku da plaćaju za čašu“.
Naravno, tragične sudbine Bokeljaca, svedoče nam „Prugastoplave storije“, nisu posledica samo antifundamentalističkog modela življenja, u kojem je vladavina ekonomije, poduprta totalitarističkim političkim konceptom „globalne demokratije“, dovela do jednog kiber sveta, koji ne samo da ukida mogućnost postojanja duhovnosti, ili tradicionalnih kolektivnih vrednosti, već i samog načela bilo kakvog individualnog života. One su jednako rezultat i dubokih, nikada do kraja promišljenih i osvešćenih podela našeg naroda (za Nikolu Malovića svi su Bokeljci, kao i uostalom svi Crnogorci – Srbi), o čemu govori možda i najuspelija priča čitave zbirke – „U starom Rozopeku“. Ispričana u prvom licu jednine, kao ispovest glavnog junaka, razumljivim jezikom koji predstavlja autentični primorski idiom, oplemenjen Malovićevim, stilski besprekorno uobličenim osećajem za umetnost reči, ova storija u prvi plan stavlja dvostruku podelu u Boki Kotorskoj (a i u čitavoj Crnoj Gori) – socijalnu i nacionalnu. Oblikujući priču po kontrasnom principu, Malović je kroz prividne razlike između Brđana i Pomoraca, zapravo progovorio o besmislenosti srpskih podela, tražeći im uzroke u sukobima između Istoka i Zapada, odnosno između tradicionalnih duhovnih i savremenih materijalnih vrednosti.
No, i pored ophrvanosti unutrašnjim razdorima, bez obzira na pogubne spoljne uticaje, junaci „plavih storija“ neprestano tragaju za ontološkim temeljom i osloncem, da bi ga, konačno, u „Božićnoj priči“, pronašli u (pravoslavnoj) veri, kao prostoru gde, ako pratimo idejnu nit „Prugastoplavih storija“, još jedino može da opstane sistem vrednosti po kojem je „uzvišeno“ iznad „niskog“, a „sveto“ iznad „grešnog“. Kada „Božićnu priču“ posmatramo u korelaciji sa prvom pričom zbirke „Demokrasi“, onda ona ima i funkciju da izazove katarzično dejstvo – užitak u tehnološkom progresu i zadovoljenje materijalnim vrednostima zamenjeni su ljubavlju prema Bogu i ženi, koja u telesnom vidu može da bude ovaploćena tek posle Božićnog posta.
NOVO SREDNJOVEKOVLJE
Struktura „Prugastoplavih storija“, prožeta ukrštanjem različitih tematskih rukavaca i smenjivanjem raznorodnih jezičko-stilskih obrazaca, nastala je verovatno u želji autora (nagoveštenoj još u „Lutajućem Bokelju“) da se približi „novom sentimentalizmu“, odnosno onim savremenim književnim tendencijama za koje je karakteristično da ne napuštaju u potpunosti postmodernistički model, već ga modifikuju nekim tradicionalnim elementima (nepatvorena emocija, katarza, društvena funkcija, naglašavanje istinitosti i etičke komponente, povratak duhovnosti u umetnost). U tom poetičkom ključu (koji je, inače, teorijski uobličio još krajem prošlog veka ruski mislilac Mihail Epštejn), valjalo bi dešifrovati i značenje brojnih književnih intertekstualnih relacija u „Prugastoplavim storijama“, a pre svega značaj Malovićevog dijaloga sa Goranom Petrovićem, koji je napravio otklon od Pavićevog postmodernizma, nadograđajući ga novim srednjovekovljem.
Tako se ni prisustvo fantastike u „Prugastoplavim storijama“ ne može svoditi samo na umetnički sjajno oblikovanu parafrazu biblijske i „riblje“ metaforike Milorada Pavića, već ima funkciju da objedini Malovićeve literarne uzore u jedinstvenu celinu, čiji je zajednički imenitelj, između ostalog i utemeljenje u (vizantijskoj, pravoslavnoj, nacionalnoj) tradiciji koja, ispoljavajući se u različitim poetskim modelima, figuriše u čitavoj istoriji srpske književnosti, čineći njenu i te kako bitnu estetsku paradigmu. Dalje književne odmotavanje citatnih relacija „Prugastoplavih storija“ odvelo bi nas u još dalju prošlost, i otkrilo bi zalaganje Nikole Malovića da se upiše u red onih srpskih književnih velikana koji su uspostavljali dominantan obrazac naše literature, koji je i čini specifičnom i izdvaja kao posebnu vrednost u porodici evropskih književnosti.
Otuda i „Božićnu priču“ treba posmatrati najpre kao Malovićev pokušaj prevladavanja postmodernog antifundametalizma, kao traganje za osnovom, temeljom bez koje ni pojedinac, ni šira ljudska zajednica, ali ni književna umetnost, ne mogu da traju. Konačno, opisane umetničke težnje u potpunoj su saglasnosti sa aktuelnim kretanjima u svetskoj književnosti. Sasvim je logično i opravdano, čak poželjno da taj fundament savremeni srpski književnici, oslonjeni na tradiciju i nadahnuti individualnim talentom, potraže u velikoj naraciji, čiji su značajni elementi i nacionalna istorija i (novo) srednjovekovlje, naravno i savremena „globalna demokratija“. Bez tog konteksta pojedinačne ljudske sudbine, ma koliko uspešno ispričane, ne ostaju upamćene. Isto tako i stvaralački postupak, ma koliko svedočio o darovitosti autora, biva prepušten zaboravu.
Nikola Malović je to na vreme shvatio, i, budući da se odaje za izuzetno obrazovanog i talentovanog pisca, ima sve preduslove da se velikim slovima upiše u istoriju srpske književnosti.
„Mnogo volim Gorana Petrovića. Jebo te, kazujem sebi u brk, pa on je u Opsadi crkve Svetog Spasa zauvijek opisao sve moguće Srbije. Kralj Milutin juri koliko može da se sa vojskom nađe u odbrani opsjednutog manastira Žiče, a kralj Dragutin, brat mu, u isto vrijeme, žuri polako. Zastaje čim vidi ma kakav krst na putu, te na koljenima do crkve ide pokajnički, puževom brzinom, da bi se samo pomolio za spas branitelja Žiče. Kakvi samo oprečni pristupi spasenju, kakav duhovni realizam.“
Izvor: Pečat
Autor: Aleksandar Dunđerin
Nikola Malović je na stranicama „Pečata“ do sada bio pomenut kao naš prvi pisac u istoriji koji je, suludom inicijativom Narodne biblioteke Srbije, prebačen iz srpske u crnogorsku književnost, i pored toga što je u svom delu „Lutajući Bokelj“ (2007), i to u prvoj rečenici romana, naglasio: „Još uvijek mislim na srpskom…“.
Pomenuta rečenica nagovestila je jednu veliku temu „Lutajućeg Bokelja“ (postojanje svesti o nacionalnom identitetu kroz osećanje jezika, uz istovremeno parodiranje nacionalno-jezičke politike Crne Gore), obezbeđujući romanu aktuelnost, a njegovom autoru epitet angažovanog književnika koji hrabro ustaje protiv savremenih globalističkih političko-ideoloških tendencija, odgovornih za rastakanja i komadanja srpskog geopolitičkog, jezičkog i kulturnog prostora.
O značenju i dometima parodirajuće analogije „Lutajućeg Bokelja“ sa Homerovom „Odisejom“ i Džojsovim „Uliksom“, briljantnu analizu napisao je svojevremeno na stranicama „Polja“ (april 2008) Ðorđe Despić („Kroz meandre književnosti“). Ovaj, pak, tekst želi da polemiše sa nedoumicom da li je Nikola Malović, štampajući posle tri godine rada „Prugastoplave storije“, uspeo da nadmaši svoj debitantski roman koji svedoči o tome kako su stvaralačka inventivnost i nacionalna i društvena odgovornost jednako važni sastojci knjige koja pretenduje da bude upamćena kao vredno književno-umetničko delo?
GLOBALNA DEMOKRATIJA
Zbirka priča „Prugastoplave storije“ ukomponovana je u skladu sa stvaralačkim principima, zahvaljujući kojima je Nikola Malović i ušao na velika vrata u srpsku književnost. Knjiga broji ukupno dvanaest priča – šest belih i šest plavih, koje se neizmenično smenjuju. I dok su bele storije – u kojima su aktuelizovane neke globalne, univerzalne egzistancijalne teme (net-kriticizam, ekocid, diktatura demokratije, teror multinacionalnih kompanija, trgovina ljudima) – u dosluhu sa postmodernističkom igrivošću, te stoga traže čitaoca spremnog da se probija kroz naizgled neprohodnu šumu simbola, citata i literarnih parafraza, u plavim storijama – gde dominira lokalni kolorit (Boka Kotorska) i narodni jezik (autentični bokeljski govor,) – data je skica života Primoraca, koji se, tragajući za hlebom, ljubavlju i Bogom, susreću sa predapokaliptičnim užasom, izazvanim upravo onim zlom koje predstavlja motivsko jezgro belih storija.
Malović u jednom delu „Prugastoplavih storija“ – na tragu filozofije Pola Virilioa – dijagnostikuje bolesti postmodernog doba, u kojem se drastično uvećavaju naučno-tehničke i društveno-političke moći, a čovek svodi na potrošačkog roba.
Junak prve priče u knjizi „Demokrasi“, biva oduševljen kada, gledajući televizijsku reklamu, sazna da za samo 199 evra putem telefona može da naruči zdravog roba do dvadeset i pet godina starosti. „Možete ga držati na uzici, svući, prostituisati, tako zarađivati extra money za taksi, možete ga hraniti ili ne hraniti, a kad se razboli, ili vam dosadi, pozovite naš 0-24 terminirajući servis.“ I rob će pući, jer mu je implantirana bomba, „dovoljno jaka da mu oduzme život, dovoljno slaba da ga ne raznese sasvim“, kako bi potrošaču tepisi i tapete ostale čiste. To je, zaključuje junak, iscrpljen od posla i omamaljen alkoholom, za sada najviši civilizacijski oblik demokratije.
Odgovornost tehnonauke za primat ekonomskog modela življenja nad svim ostalim, kao i za prelaz ideje „globalne demokratije“ u novu totalitarističku ideologiju, tema je priče „Čarobni štapić, Nimbus 2012. soul“. U njoj tinejdžer mašta kako će mu roditelji za osamnaesti rođendan kupiti najnoviji model mobilnog telefona (Nimbus 2012. soul), koji može da čita misli prolaznika. Kritika telenadzora, sredstva za ostvarivanje totalne kontrole nad ljudskim zajednicama, u „Čarobnom štapiću“ biva utoliko oštrija, budući da Malović insistira na tragediji mladića koji, u nemogućnosti da uspostavi socijalni kontakt, biva potpuno uključen u proces virtuelizacije, utehu tražeći u marihuani, stvarnost zamenjujući četom, a ljubav svodeći na seksualni užitak.
Kontrola zajednica nije moguća bez represije vladajućih struktura, čija je moć, u demokratskim društvima, oličena u snazi Zapadne vojne alijanse koja, u priči „www.kotor.com“, podržana, od strane antimilitarističkih crnogorskih nevladinih organizacija, zauzima bokokotorski zaliv, nagoveštavajući meštanima da su novi svetski sukobi na pomolu („novi se rat osjećao kao na suncu ostavljena riba“).
LOKALNA TRADICIJA
Svesni opasnosti od atomske, informatičke i kibernetičke bombe, u kontekstu koji oivičavaju i neke gore pomenute bele storije, Bokeljci odživljavaju svoje živote, na ivici egzistencije, u plavim storijama. Većina njih, uglavnom ribara, žrtve su svetske (tehnološke i ideološke) revolucije koja uvek, kako je to zabeležio Mihail Epštejn, a pročitao Nikola Malović, započinje hronocidom (vremeubicom), traje uz genocid, a završava se ekocidom („Bajka o ribaru“). Tako se lik iz priče „Žena je opipala koliko je želim“, vlasnik celokupne primorske pijaće vode, nalazi pred dilemom koja ga stavlja u red uspešno oblikovanih tragičnih junaka: da li da proda velikom svetskom biznismenu Adamu Ozu tri jedina nezagađena izvora pitke vode, i time ostane i dalje u igri, ili da to ne učini, pa da ekonomski bude uništen, ali i utešen činjenicom da su ga moralni nazori sprečili da stavi potpis na Ugovor kojim bi „svakog prijatelja, uključujući i oca i majku, doveo u priliku da plaćaju za čašu“.
Naravno, tragične sudbine Bokeljaca, svedoče nam „Prugastoplave storije“, nisu posledica samo antifundamentalističkog modela življenja, u kojem je vladavina ekonomije, poduprta totalitarističkim političkim konceptom „globalne demokratije“, dovela do jednog kiber sveta, koji ne samo da ukida mogućnost postojanja duhovnosti, ili tradicionalnih kolektivnih vrednosti, već i samog načela bilo kakvog individualnog života. One su jednako rezultat i dubokih, nikada do kraja promišljenih i osvešćenih podela našeg naroda (za Nikolu Malovića svi su Bokeljci, kao i uostalom svi Crnogorci – Srbi), o čemu govori možda i najuspelija priča čitave zbirke – „U starom Rozopeku“. Ispričana u prvom licu jednine, kao ispovest glavnog junaka, razumljivim jezikom koji predstavlja autentični primorski idiom, oplemenjen Malovićevim, stilski besprekorno uobličenim osećajem za umetnost reči, ova storija u prvi plan stavlja dvostruku podelu u Boki Kotorskoj (a i u čitavoj Crnoj Gori) – socijalnu i nacionalnu. Oblikujući priču po kontrasnom principu, Malović je kroz prividne razlike između Brđana i Pomoraca, zapravo progovorio o besmislenosti srpskih podela, tražeći im uzroke u sukobima između Istoka i Zapada, odnosno između tradicionalnih duhovnih i savremenih materijalnih vrednosti.
No, i pored ophrvanosti unutrašnjim razdorima, bez obzira na pogubne spoljne uticaje, junaci „plavih storija“ neprestano tragaju za ontološkim temeljom i osloncem, da bi ga, konačno, u „Božićnoj priči“, pronašli u (pravoslavnoj) veri, kao prostoru gde, ako pratimo idejnu nit „Prugastoplavih storija“, još jedino može da opstane sistem vrednosti po kojem je „uzvišeno“ iznad „niskog“, a „sveto“ iznad „grešnog“. Kada „Božićnu priču“ posmatramo u korelaciji sa prvom pričom zbirke „Demokrasi“, onda ona ima i funkciju da izazove katarzično dejstvo – užitak u tehnološkom progresu i zadovoljenje materijalnim vrednostima zamenjeni su ljubavlju prema Bogu i ženi, koja u telesnom vidu može da bude ovaploćena tek posle Božićnog posta.
NOVO SREDNJOVEKOVLJE
Struktura „Prugastoplavih storija“, prožeta ukrštanjem različitih tematskih rukavaca i smenjivanjem raznorodnih jezičko-stilskih obrazaca, nastala je verovatno u želji autora (nagoveštenoj još u „Lutajućem Bokelju“) da se približi „novom sentimentalizmu“, odnosno onim savremenim književnim tendencijama za koje je karakteristično da ne napuštaju u potpunosti postmodernistički model, već ga modifikuju nekim tradicionalnim elementima (nepatvorena emocija, katarza, društvena funkcija, naglašavanje istinitosti i etičke komponente, povratak duhovnosti u umetnost). U tom poetičkom ključu (koji je, inače, teorijski uobličio još krajem prošlog veka ruski mislilac Mihail Epštejn), valjalo bi dešifrovati i značenje brojnih književnih intertekstualnih relacija u „Prugastoplavim storijama“, a pre svega značaj Malovićevog dijaloga sa Goranom Petrovićem, koji je napravio otklon od Pavićevog postmodernizma, nadograđajući ga novim srednjovekovljem.
Tako se ni prisustvo fantastike u „Prugastoplavim storijama“ ne može svoditi samo na umetnički sjajno oblikovanu parafrazu biblijske i „riblje“ metaforike Milorada Pavića, već ima funkciju da objedini Malovićeve literarne uzore u jedinstvenu celinu, čiji je zajednički imenitelj, između ostalog i utemeljenje u (vizantijskoj, pravoslavnoj, nacionalnoj) tradiciji koja, ispoljavajući se u različitim poetskim modelima, figuriše u čitavoj istoriji srpske književnosti, čineći njenu i te kako bitnu estetsku paradigmu. Dalje književne odmotavanje citatnih relacija „Prugastoplavih storija“ odvelo bi nas u još dalju prošlost, i otkrilo bi zalaganje Nikole Malovića da se upiše u red onih srpskih književnih velikana koji su uspostavljali dominantan obrazac naše literature, koji je i čini specifičnom i izdvaja kao posebnu vrednost u porodici evropskih književnosti.
Otuda i „Božićnu priču“ treba posmatrati najpre kao Malovićev pokušaj prevladavanja postmodernog antifundametalizma, kao traganje za osnovom, temeljom bez koje ni pojedinac, ni šira ljudska zajednica, ali ni književna umetnost, ne mogu da traju. Konačno, opisane umetničke težnje u potpunoj su saglasnosti sa aktuelnim kretanjima u svetskoj književnosti. Sasvim je logično i opravdano, čak poželjno da taj fundament savremeni srpski književnici, oslonjeni na tradiciju i nadahnuti individualnim talentom, potraže u velikoj naraciji, čiji su značajni elementi i nacionalna istorija i (novo) srednjovekovlje, naravno i savremena „globalna demokratija“. Bez tog konteksta pojedinačne ljudske sudbine, ma koliko uspešno ispričane, ne ostaju upamćene. Isto tako i stvaralački postupak, ma koliko svedočio o darovitosti autora, biva prepušten zaboravu.
Nikola Malović je to na vreme shvatio, i, budući da se odaje za izuzetno obrazovanog i talentovanog pisca, ima sve preduslove da se velikim slovima upiše u istoriju srpske književnosti.
„Mnogo volim Gorana Petrovića. Jebo te, kazujem sebi u brk, pa on je u Opsadi crkve Svetog Spasa zauvijek opisao sve moguće Srbije. Kralj Milutin juri koliko može da se sa vojskom nađe u odbrani opsjednutog manastira Žiče, a kralj Dragutin, brat mu, u isto vrijeme, žuri polako. Zastaje čim vidi ma kakav krst na putu, te na koljenima do crkve ide pokajnički, puževom brzinom, da bi se samo pomolio za spas branitelja Žiče. Kakvi samo oprečni pristupi spasenju, kakav duhovni realizam.“
Izvor: Pečat
Autor: Aleksandar Dunđerin
Autor: Nikola Malović
