Što je moćnija zemlja, to je njen narod više je sklon da sebe posmatra kao glavnog glumca u ponekad farsičnom, a češće tragičnom istorijskom takmičenju. Zato smo mi, građani supersile, posmatrali rat u Vijetnamu kao isključivo američku dramu gde je energična zemlja tigrova i slonova bila samo pozornica, a Vijetnamci obični statisti.

Holivud je još više amerocentričan. U filmovima poput „Apokalipsa sada“ i „Vod“, Vijetnamci (koje često igraju drugi Azijati) nisu ništa više od likova čija je jedina uloga da umru ili da plaču na zgarištu spaljenog sela.

Što me dovodi do sjajnog  prvog romana Vijet Tan Nujena. U „Simpatizeru“ Nujen, rođen u Vijetnamu ali odrastao u SAD, daje vrlo određenu perspektivu na rat i njegove posledice. Njegova knjiga popunjava prazninu u književnosti, dajući glas do sada nemim učesnicima, i istovremeno nas primorava da u novom svetlu sagledamo događaje od pre 40 godina.

Ali ovaj tragikomičan roman prevazilazi istorijski kontekst i osvetljava univerzalnije teme: večite pogrešne predstave i nerazumevanje između Istoka i Zapada, i moralnu dilemu sa kojom su bili suočeni ljudi koji su morali da biraju, i to ne između dobrog i lošeg, već između dobrog i dobrog. Bezimeni protagonista-narator, nezaboravan lik uprkos njegovoj anonimnosti, amerikanizovani je Vijetnamac kome su srce i um podeljeni. Veština Nujena u opisivanju ove ambivalentne ličnosti nalik je onim Konrada, Grina i Le Karea…

Dualnost je bukvalno u krvi protagoniste jer je on polukasta, nezakoniti sin tinejdžerke Vijetnamke (koju voli) i francuskog katoličkog sveštenika (koga mrzi). Razdor u njegovoj prirodi produbljuje školovanje u SAD gde je naučio engleski bez akcenta i razvio još jednu vezu koja oscilira između ljubavi i mržnje, ovoga puta sa zemljom za koju misli da je „skovala toliko 'super' termina iz narodne banke svog narcizma (poput supermarket, superautoput…)

Naratorova akrobatska sposobnost da balansira između dva sveta istovremeno predstavalja i njegovu snagu i slabost, i on to jasno kaže na početku knjige:

„Ja sam špijun, spavač, žbir, čovek sa dva lica. Uz to sam, što i nije iznenađujuće, čovek sa dva uma… prosto umem da sve sagledam sa obe strane. Ponekad laskam sebi da je to talenat“, kaže i nastavlja „ponekad se zapitam, može li se to uopšte nazvati talentom. Talenat je ipak nešto što ti koristiš, a ne nešto što koristi tebe. Talenat koji ne možeš da ne koristiš, talenat koji poseduje tebe – to je, moram priznati, hazard. “

I ispostavlja se da jeste hazard.

Priča protagoniste u formi priznanja napisanog misterioznom čoveku poznatom kao „komandant“ počinje u poslednjim danima rata, dok se komunističke snage približavaju Sajgonu. Narator je pomoćnik „generala“ (jednog od nekoliko likova koji, poput naratora, nikada nije imenom identifikovan), šefa Nacionalne policije Južnog Vijetnama i uz to Specijalnog odreda, tajne policije.

Narator je, međutim, i krtica, komunistički tajni agent zadužen da prati generala i aktiviste Specijalnog odreda. Njegov najbliži prijatelj je Bon, ubica FBI-jevog Feniks programa, „istinski patriota“ koji se dobrovoljno prijavio da se bori nakon što su komunisti ubili njegovog oca zato što je bio poglavar sela. Naratorov nadređeni iz Severnog Vijetnama, Man, je takođe stari drug. Zapravo, Bon i Man su drugovi iz srednje škole, koji su se kao mladi melodramatično zakleli na vernost jedan drugom postavši braća po krvi. Ova komplikovana veza sa naratorom u sredini prepuna je suprotstavljenih lojalnosti i savršena za tragične izdaje koje nailaze, jedna za drugom.

Radeći preko CIA agenta po imenu Klod, narator podmićuje levo i desno kako bi izdejstvovao evakuaciju generala, generalove žene i njihove velike porodice. Bon takođe beži sa ženom i detetom. Narator želi da ostane u ujedinjenom Vijetnamu ali ga Man, ubeđen da će general i njegovi ljudi iz inostranstva organizovati kontrarevoluciju, šalje na novu misiju koja je produžetak stare: „Tvoj general nije jedini koji planira da nastavi da se bori“, objašnjava. „Rat predugo traje da bi samo prestali. Potreban nam je neko da ih drži na oku.“

Nujen predstavlja snažnu sliku pada Sajgona, konfuzije, haosa i užasa dok narator sa ostalima beži pred kišom metaka vijetkongovaca i drugova iz Severnog Vijetnama. Bonova žena i dete bivaju ubijeni pre poletanja, dajući mu tako još dve smrti da osveti.

Ova bogata priča ispričana je u prvih 50 strana romana, a onda stavljena na tihu vatru. Iz tog kratkog, intenzivnog početka prelazimo u živopisan opis naratorovih iskustava izbeglice-druga-špijuna u Los Anđelesu. Tamo radi kao službenik kod bivšeg profesora, ima aferu sa starijom Amerikankom japanskog porekla i šalje poruke Manu (napisane nevidljivim mastilom) preko posrednika u Parizu. Ovde roman prerasta u triler i društvenu satiru. Ako volite crni humor, ovo je najduhovitiji deo knjige.

Naratorove špijunske aktivnosti dovode ga do posla na filmu. Unajmljuje ga režiser, „autor“ (veoma sličan Frensisu Fordu Kopoli) da prikupi Vijetnamce iz filipinskog izbegličkog kampa da rade kao statisti u njegovom filmu (koji podseća na „Apokalipsu sada“). Nujen vešto menja ton ove tri epizode, koje su katkad urnebesno smešne, katkad tužne, dok narator pokušava da uradi ono što je uradio Nujen: deamerikanizuje predstavljanje rata. Ali, za razliku od Nujena, on u tome ne uspeva.

Odatle, raspoloženje knjige postaje sve mračnije. Narator biva uvučen u mrežu prevare i izdaje zbog svoje dvostruke uloge i razdora u duši. Ispostavlja se da su Manove sumnje bile tačne: očajni što se nisu borili do smrti, general i još nekoliko pripadnika tvrde struje, kojima su dosadili njihovi mediokritetski životi u SAD (general je vlasnik prodavnice pića,) planiraju kontrarevoluciju uz pomoć kongresmena desničara.

Narator pomaže u planiranju, i šalje izveštaje Manu. Da bi sačuvao masku, prinuđen je da učestvuje u dva ubistva. Jedna žrtva je bivši oficir Specijalnog odreda, „pijani major“, druga je vijetnamski novinar jednog kalifornijskog lista. Opisi ubistava su napeti, psihološki kompleksni, opčinjavajući. Naratorova savest je rastrzana. „Kajanje nad smrću pijanog majora mučilo me je nekoliko puta na dan, uporno kao uterivač dugova“, razmišlja on.

General uspeva da prikupi vojsku koju čine bivši južnovijetnamski vojnici koje su Amerikanci finansirali i naoružali. Man naređuje naratoru da ostane u SAD iako vojska kreće ka Aziji, ali je ovaj opet rastrzan zbog podeljenih lojalnosti. On oseća da mora da spase svog brata po krvi, Bona, od smrti u ovoj, kako je uveren, samoubilačkoj misiji. I opet je pred poznatom dilemom, „bez ideje kako da istovremeno izdam i spasim Bona.“

Ne želim ništa da otkrijem osim što ću reći da su poslednja poglavlja „Simpatizera“ apsurdni vrtlog koji su mogli da napišu Kafka ili Žene.

Kako se priča razmotava, tako protagnista nailazi na nekoliko velikih otkrića, uključujući identitet komandantovog šefa, komesara. Posle ispitivanja, narator privremeno poludi, ali u tome uspeva jasno da sagleda neke stvari. On shvata da je revolucija za koju je toliko toga žrtvovao izdala i njega i sve koji su se borili za nju – što su revolucije sklone da čine.

Ali ta revolucija pruža uvid koji ga spasava od totalnog očajanja: „Uprkos svemu – da, uprkos svemu, suočen sa ništavilom“, piše on na kraju „priznanja“ koje je ovaj roman, „i dalje sebe smatramo revolucionarom. Ostajemo to najnade­žnije biće, revolucionar u potrazi za revolucijom, iako neće­mo osporavati ako nas neko nazove sanjarem opijenim ilu­zijom… Ne, ne možemo biti sami! Na hiljade njih sigurno zuri u mrak kao mi, skoljeni skandaloznim mislima, prete­ranim nadama i zabranjenim planovima. Iz prikrajka čeka­mo pravi trenutak i pravedan cilj, koji je u ovom trenutku samo želja da se živi.“

Autor: Fil Kaputo
Izvor: nytimes.com