Nove istorijske činjenice o Faladinom romanu „Svako umire sam“
Neobična priča o antinacističkom bestseleru, Štazi špijunima i nestalim Gestapo dosijeima
Vensan Perezov film „Alone in Berlin“ koji će premijerno biti prikazan u Muzeju imperijalnog rata u Londonu ove nedelje mogao bi da bude letnji hit. Ema Tompson i Brendan Glison glume nemački par iz radničke klase koji posle smrti sina kreću u propagandnu kampanju protiv Hitlerovog režima.
Zasnovan na romanu „Svako umire sam“ nemačkog pisca Hansa Falade, ova knjiga iz 1947. godine postala je iznenadni hit kada je u svetu objavljen njen novi prevod 2009. godine, i pozdravljena je od strane kritike kao iskupljujuća priča o otporu i nadi.
Međutim, istoričari u Nemačkoj ukazuju na to da je Faladin izmišljeni opis otpora nacistima poslužio kao paravan za istinitu priču o saradnji sa komunističkim režimom koji je posle rata bio na vlasti u Istočnoj Nemačkoj.
Falada, koji je odbio da sa drugim nemačkim piscima ode u ezgil tokom Trećeg rajha, prihvatio je narudžbinu Jozefa Gebelsa da napiše roman koji će glorifikovati uspon nacista. Knjigu je zamislio i naručio Johanes R. Beker, vodeći aparatčik u sovjetskoj vojnoj administraciji, zadužen za izgradnju nemačke kulture na antifašističkim principima. U potrazi za herojima, Beker je naišao na priču o Otu i Elsi Hampel, slabo obrazovanom, prethodno apolitičnom paru koji je tri godine umicao Gestapu, ostavljajući rukom pisane antinacističke razglednice širom Berlina pošto su saznali za smrt Elsinog brata.
Kako bi ubedio Faladu da napiše knjigu, Beker, de fakto ministar kulture, morao je malo da izmeni izvorni materijal. Nedavna istraživanja, objavljena u Nemačkoj posle ponovnog oživljavanja Faladinog romana, pokazala su da u Gestapovim dosijeima koji su dati Faladi nedostajao jedan deo u kome se navodi da su Hampelovi molili za milost i optužili jedno drugo da su bili glavni pokretači antinacističke kampanje.
„NDR je želela da pripadnici pokreta otpora budu beskompromisnni heroji koji su umrli sa rečju revolucija na usnama. Ali to je bila laž, ili makar nije bila kompletna priča“, rekla je Kistijana Bauman, istoričarka koja je istraživala kako su političari iz Istočne Nemačke koristili književnost za ideološke ciljeve. „Falada nije bio inkarnacija pokreta otpora niti su bili ljudi koji su poslužili kao inspiracija za njegov roman. To je ono što ih čini toliko interesantnim“, dodala je ona.
„Da je Falada video molbe za milost Hampelovih, sasvim sigurno bi napisao drugačiji roman“, rekla je Sabina Lange, arhivar koja je radila u autorovom arhivu u Meklenburgu i o svom iskustvu pisala u knjizi „Fallada: Fall ad acta?“.
Falada je umro u 53. godini, nešto pre objavljivanja romana „Svako umire sam“ 1947. godine, ali je kult oko njegove ličnosti i dela nastavio da igra ključnu ulogu u istočnonemačkom režimu koji je imao ambiciju da nadgleda i kontroliše svoje građane.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, Istočna Nemačka je kupila Faladino imanje i književnikov pepeo od Zapadne Nemačke kako bi se osnovali njegov muzej i arhiv u književnom centru u Nojbranderburgu – jednoj od mreža kulturnih institucija koje je sve paranoičnija država ustanovila kako bi privlačila i špijunirala potencijalne pisce sa „neprijateljsko-negativnnim stavovima“.
Kao i kod priče o Hampelovima, NDR je pomno pazio da se zabašure izvesni aspekti Faladine ličnosti i karijere koji se nisu uklapali u imidž besprekornog heroja radničke klase.
Rođen kao Rudolf Dicen, Falada je bio konfliktna ličnost sa problematičnom prošlošću koji je ubio prijatelja u skladu sa paktom o samoubistvu predstavljenom kao duel kada je imao 18 godina. Bio je alkoholičar i zavisnik od morfijuma ceo život. Tokom izgradnje nove Istočne Nemačke, lider Partije socijalnog jedinstva Valter Ulbriht obavestio je Moskvu da Faladine romane treba objavljivati ali ne i njegovu biografiju.
Zatvorski dnevnik u kojem Falada o uredniku svoje stare izdavačke kuće govori kao o „malom, degenerisanom Jevreju“ 30 godina bio je zaključan u fioci njegovog istočnonemačkog izdavača.
Holandski akademik koji je kontaktirao arhiv interesujući se za fatalistične tendencije u Faladinom pisanju dobio je ograničen pristup jer je imao psihoanalitičarski pristup, „pseudonauku“ u poređenju sa pravom naukom marksizma, naveo je direktor arhiva iz vremena NDR i Faladin biograf Tom Krepon.
Kepron nije bio samo čuvar Faladinog imidža već i saradnik istočnonemačke tajne službe, Štazija i pod pseudonimom „IM Klaus Rihter“ podnosio je redovne izveštaje o piscima, a išao je dotle da je suparničkog biografa optužio da koristi svoje interesovanje za piščev život kao izgovor da otputuje na Zapad.
Iako su dešavanja u Faladinom arhivu obelodanjena kada su Štazijeva dokumenta otvorena posle pada Berlinskog zida, bivše osoblje tvrdi da centar još nije otkrio sve svoje mračne tajne.
Lange, koja je 15 godina radila kao arhivista u centru, otpuštena je 1999. godine, kada je svoje radno mesto opisala kao „neslobodno“. „Centar je nekada bilo gnezdo špijuna, ali kada je Zid pao ništa se nije promenilo. Stari načini razmišljanja su i dalje ostali“, rekla je.
„Prema mom mišljenju, duh prošlosti i dalje postoji“, rekla je Baumanova koja je napisala studiju o književnom centru i njegovim vezama sa Štazijem 2006. i koju je Faladin sin odmah kritikovao u lokalnim novinama. „Nikada nije došlo do radikalnog prekida“, dodala je.
Odgovarajući na ove optužbe, trenutni direktor centra Erika Beker ukazala je da je radno telo napisalo ali ne i objavilo izveštaj o vezama sa Štazijem 2005. godine.
Naručena knjiga o NDR istoriji Faladinog arhiva objavljena je 2007. godine, ali su neki kritičari optužili autora da je umanjio ulogu Štazija. „Književni centar je bio prva kulturna institucija u Nemačkoj Demokratskoj Republici koji je otvorio svoju istoriju za javne diskusije“, rekao je Beker.
Izvor: www.theguardian.com
Autor: Filip Olterman
Vensan Perezov film „Alone in Berlin“ koji će premijerno biti prikazan u Muzeju imperijalnog rata u Londonu ove nedelje mogao bi da bude letnji hit. Ema Tompson i Brendan Glison glume nemački par iz radničke klase koji posle smrti sina kreću u propagandnu kampanju protiv Hitlerovog režima.
Zasnovan na romanu „Svako umire sam“ nemačkog pisca Hansa Falade, ova knjiga iz 1947. godine postala je iznenadni hit kada je u svetu objavljen njen novi prevod 2009. godine, i pozdravljena je od strane kritike kao iskupljujuća priča o otporu i nadi.
Međutim, istoričari u Nemačkoj ukazuju na to da je Faladin izmišljeni opis otpora nacistima poslužio kao paravan za istinitu priču o saradnji sa komunističkim režimom koji je posle rata bio na vlasti u Istočnoj Nemačkoj.
Falada, koji je odbio da sa drugim nemačkim piscima ode u ezgil tokom Trećeg rajha, prihvatio je narudžbinu Jozefa Gebelsa da napiše roman koji će glorifikovati uspon nacista. Knjigu je zamislio i naručio Johanes R. Beker, vodeći aparatčik u sovjetskoj vojnoj administraciji, zadužen za izgradnju nemačke kulture na antifašističkim principima. U potrazi za herojima, Beker je naišao na priču o Otu i Elsi Hampel, slabo obrazovanom, prethodno apolitičnom paru koji je tri godine umicao Gestapu, ostavljajući rukom pisane antinacističke razglednice širom Berlina pošto su saznali za smrt Elsinog brata.
Kako bi ubedio Faladu da napiše knjigu, Beker, de fakto ministar kulture, morao je malo da izmeni izvorni materijal. Nedavna istraživanja, objavljena u Nemačkoj posle ponovnog oživljavanja Faladinog romana, pokazala su da u Gestapovim dosijeima koji su dati Faladi nedostajao jedan deo u kome se navodi da su Hampelovi molili za milost i optužili jedno drugo da su bili glavni pokretači antinacističke kampanje.
„NDR je želela da pripadnici pokreta otpora budu beskompromisnni heroji koji su umrli sa rečju revolucija na usnama. Ali to je bila laž, ili makar nije bila kompletna priča“, rekla je Kistijana Bauman, istoričarka koja je istraživala kako su političari iz Istočne Nemačke koristili književnost za ideološke ciljeve. „Falada nije bio inkarnacija pokreta otpora niti su bili ljudi koji su poslužili kao inspiracija za njegov roman. To je ono što ih čini toliko interesantnim“, dodala je ona.
„Da je Falada video molbe za milost Hampelovih, sasvim sigurno bi napisao drugačiji roman“, rekla je Sabina Lange, arhivar koja je radila u autorovom arhivu u Meklenburgu i o svom iskustvu pisala u knjizi „Fallada: Fall ad acta?“.
Falada je umro u 53. godini, nešto pre objavljivanja romana „Svako umire sam“ 1947. godine, ali je kult oko njegove ličnosti i dela nastavio da igra ključnu ulogu u istočnonemačkom režimu koji je imao ambiciju da nadgleda i kontroliše svoje građane.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, Istočna Nemačka je kupila Faladino imanje i književnikov pepeo od Zapadne Nemačke kako bi se osnovali njegov muzej i arhiv u književnom centru u Nojbranderburgu – jednoj od mreža kulturnih institucija koje je sve paranoičnija država ustanovila kako bi privlačila i špijunirala potencijalne pisce sa „neprijateljsko-negativnnim stavovima“.
Kao i kod priče o Hampelovima, NDR je pomno pazio da se zabašure izvesni aspekti Faladine ličnosti i karijere koji se nisu uklapali u imidž besprekornog heroja radničke klase.
Rođen kao Rudolf Dicen, Falada je bio konfliktna ličnost sa problematičnom prošlošću koji je ubio prijatelja u skladu sa paktom o samoubistvu predstavljenom kao duel kada je imao 18 godina. Bio je alkoholičar i zavisnik od morfijuma ceo život. Tokom izgradnje nove Istočne Nemačke, lider Partije socijalnog jedinstva Valter Ulbriht obavestio je Moskvu da Faladine romane treba objavljivati ali ne i njegovu biografiju.
Zatvorski dnevnik u kojem Falada o uredniku svoje stare izdavačke kuće govori kao o „malom, degenerisanom Jevreju“ 30 godina bio je zaključan u fioci njegovog istočnonemačkog izdavača.
Holandski akademik koji je kontaktirao arhiv interesujući se za fatalistične tendencije u Faladinom pisanju dobio je ograničen pristup jer je imao psihoanalitičarski pristup, „pseudonauku“ u poređenju sa pravom naukom marksizma, naveo je direktor arhiva iz vremena NDR i Faladin biograf Tom Krepon.
Kepron nije bio samo čuvar Faladinog imidža već i saradnik istočnonemačke tajne službe, Štazija i pod pseudonimom „IM Klaus Rihter“ podnosio je redovne izveštaje o piscima, a išao je dotle da je suparničkog biografa optužio da koristi svoje interesovanje za piščev život kao izgovor da otputuje na Zapad.
Iako su dešavanja u Faladinom arhivu obelodanjena kada su Štazijeva dokumenta otvorena posle pada Berlinskog zida, bivše osoblje tvrdi da centar još nije otkrio sve svoje mračne tajne.
Lange, koja je 15 godina radila kao arhivista u centru, otpuštena je 1999. godine, kada je svoje radno mesto opisala kao „neslobodno“. „Centar je nekada bilo gnezdo špijuna, ali kada je Zid pao ništa se nije promenilo. Stari načini razmišljanja su i dalje ostali“, rekla je.
„Prema mom mišljenju, duh prošlosti i dalje postoji“, rekla je Baumanova koja je napisala studiju o književnom centru i njegovim vezama sa Štazijem 2006. i koju je Faladin sin odmah kritikovao u lokalnim novinama. „Nikada nije došlo do radikalnog prekida“, dodala je.
Odgovarajući na ove optužbe, trenutni direktor centra Erika Beker ukazala je da je radno telo napisalo ali ne i objavilo izveštaj o vezama sa Štazijem 2005. godine.
Naručena knjiga o NDR istoriji Faladinog arhiva objavljena je 2007. godine, ali su neki kritičari optužili autora da je umanjio ulogu Štazija. „Književni centar je bio prva kulturna institucija u Nemačkoj Demokratskoj Republici koji je otvorio svoju istoriju za javne diskusije“, rekao je Beker.
Izvor: www.theguardian.com
Autor: Filip Olterman
Autor: Hans Falada
