„Nož“ i „Isusovi memoari“– dva različita romana sa suštinski istom porukom
Nož. Reč prosta, „svega tri slova, a zvučna reč, oštra reč, reže uši… NOŽ! Lak za poneti, težak za podneti. Oštrog sečiva, tupe pameti! Brz da ubije, spor da se zaboravi!“
Koja je rezonanca ove reči kada u ljudima podstiče nagon za ubijanjem, za nesrećom? Gde počinje, a gde se završava zlo u ljudima?
Koliko je oštro sečivo noža, toliko je oštro i pero Vuka Draškovića u opisima nedela, ubistava, pokolja i pomora. Ali i podjednako oštra namera da se tim istim perom suprotstavi silama koje sakate život, da se razotkrije lice i naličje ljudske prirode, da se suoči sa destrukcijom i mržnjom, da dođe do otrežnjenja.
Kada krv poteče i dogodi se zločin, ma koliko veliki ili mali bio, tu gde stradaju i nevini i krivci, upravo tu, gde najviše boli, pisac će uploviti duboko i progovoriti o pitanjima kompleksnim, o nečoveštvu i ubistvima, koja su se, nažalost, dešavala, i sa jedne i sa druge strane.
U romanu „Nož“ autor ostvaruje neverovatnu jačinu i kompaktnost umetničkog dela u svim njegovim segmentima.
Čitalac ne može a da se ne zapita kako jedno takvo delo, između ostalih, nije bilo i formalno nagrađeno. To isto delo ostavlja i onaj potreban prazan prostor čitaocu, onu nedorečenost koja se vraća i s vremena na vreme postavlja pitanja.
Zaplet „Noža“ zasnovan je ne samo na verskoj podeli i prokletstvu zla, već paralelno i na priči o identitetu i traganju glavnog junaka Alije Osmanovića ili Ilije Jugovića za svojim korenima. Na dilemi o osveti.
Alija ili Ilija, imena su različita samo po jednom slovu, a razlika je između dva sveta. Koliko različita, toliko i slična, isprepletena u svojoj sudbini, sreći i nesreći. „Isti narod, isti jezik, ista muka, isti pradjedovi“, kaže Sikter Efendija, glas zdravog razuma u ovom romanu.
Taj isti glas razuma progovoriće i iz drugog romana, ali u drugom kontekstu i iz drugih likova.
„Šta sadrži ime? Ruža bi jednako mirisala ma koje joj ime dali!“ rekao bi Šekspir.
Isto tako Veljko Vujović, ili Ćopavi Isus, moralni heroj „Isusovih memoara“, progovara u svojoj patnji i nesposobnosti da razume podele oko sebe: „Ovca u Čemernici, ili u Rusiji, ili u Turskoj, ili u Americi, ili u Srbiji, nema svoju vjeru ni svoju naciju. Ona je ovca, prosto ovca, i ništa više…“ „Neću da budem ni Srbin ni pravoslavac, neću da sam ni Veljko, jer je ime nevažno. Hoću da budem čovjek, jedino čovjek. Sve preko toga je laž…“
Od samog početka romana simpatije čitaoca su nepogrešivo na strani fotografa Veljka Vujovića iz Gornje Čemernice, koji se našao u vrtlogu devetomartovskih demonstracija, pokušavajući da među prvima slika i razume metež oko sebe, ne zauzimajući strane. Biva, bukvalno i simbolično, pregažen na beogradskom trgu, još na samom početku fabule. Posmatrajući svet kroz prizmu svog objektiva, koji mnogo jasnije prikazuje ono za što će drugi oko njega ostati slepi, obogaljeni Isus će nekoliko puta umreti u ovom delu, bez obzira na činjenicu što će i dalje biti fizički živ.
Obeležena od ranog detinjstva simboličnim nadimkom koji će ga pratiti i boleti čitavog života, njegova već preosetljiva i umetnička duša biće dodatno osuđena na patnju, psihički nemir i stradanje. Ponajviše onda kada se ratni oblak nadvije nad njegovim rodnim krajem. Čistota i integritet njegovog bića u širem kontekstu predstavlja sve iskrene i dobre ljude koji psihički nisu mogli da podnesu i prežive ludilo ratnog vihora.
Ćopavi Isus, duševno osakaćen i mentalno paralizovan, zavlači se u pećinu, kao u grob. Ne može da se nosi sa lošim vestima, ljudskim stradanjima, ludilom i bezumljem rata. Druži se sa životinjama, a beži od ljudi. Počinje da piše memoare i beleži sve čemu svedoči njegova duša, a opet i „kao da je sudija sebi, nepristrasan i sve turobniji sudija, koji nije mogao da pobegne od osećaja uzaludnosti i bola u svemu.“
Iako „tako žalostan i slomljen“, Veljko i dalje oseća čistu ljubav prema komšijama druge vere, prema životinjama i svojoj planini, ne odvajajući se od psa Hanibala, koji bolno razume svog gospodara. Treba spomenuti i harmoničan odnos i jedinstvo sa prirodom koje je sve vreme prisutno u delu i predivno je opisano, ujedno doprinoseći prikazu iskrenosti samog heroja, koga čak ni besni bikovi ne mogu da povrede, jer instinktivno osećaju njegovu dobrotu.
Priča Vidovdan, a naročito deo koji je ispisan tehnikom „toka svesti“, dragocen je i jedan od mnogih suštinski bogatih delova romana. Taj tok svesti, neopterećen formom, na koji nailazimo i u romanu Nož (a koji srećemo kod velikih pisaca poput Džojsa, Foknera ili Virdžinije Vulf) prikazuje čitaocu onu uzrujanost i potresenost likova u momentima kada iz njih poteku, poput bujice, najbolnije misli i osećanja.
Svi će stradati u ovom romanu. I ljudi, i životinje, i priroda, kojoj se laste ne vraćaju. Džamije, crkve, kuće, čitava sela. Čitav jedan život. Majke i očevi, sinovi jedinci. Preživeće samo zlokobni inicijatori rata.
Baka Anđelija, koja će na kraju romana izmamiti suze u očima čitaoca, neumorno čeka ispred kuće da ugleda svog unuka, čak i onda kada otac Gavro kaže da se on više neće vratiti. Čeka da joj se u oblaku prikaže dragi unuk, da ugleda taj spasonosni bljesak, pa da upokoji dušu.
Autorova usavršenost pisanja i neprikosnovenost u stilskom izrazu ne ogleda se samo u majstorski izvedenim zapletima, istorijskim, političkim i psihološkim opisima, u dubokom razumevanju ljudske svesti i savesti, u tumačenju heroja i antiheroja koji bivstvuju na ivici, već i u osobitom bogatsvu hercegovačkog izraza koji vrlo često čitaocu deluje nadmoćno u lepoti nad ekavicom.
Kompleksnost ovih romana ili njihovih protagonista mogla bi da bude tema mnogih detaljnih književnih analiza. Samo o liku Atifa Tanovića ili Rabije može se pisati naširoko i nadugačko. Podjednako interesantni za analizu su i Veljkov otac Gavro, Major Če, Neđo Baksuz… Simbolizam u ovim delima isto tako predstavlja bogatu podlogu nekog budućeg književnog tumačenja.
Vuk Drašković iz romana u roman, svojim izoštrenim istorijskim, arhetipskim, psihološkim i filozofskim čulom čitaoca vodi pravo u srce tame ljudskog stradanja. Iako tragični u svojoj suštini, romani su svojevrsni poziv na razumevanje univerzalne ljudske patnje i drugog čoveka naspram provale bezumlja i sumanutih obračuna.
Piše: Ana Todorović Radetić
Izvor: tt-group.net
Koliko je oštro sečivo noža, toliko je oštro i pero Vuka Draškovića u opisima nedela, ubistava, pokolja i pomora. Ali i podjednako oštra namera da se tim istim perom suprotstavi silama koje sakate život, da se razotkrije lice i naličje ljudske prirode, da se suoči sa destrukcijom i mržnjom, da dođe do otrežnjenja.
Kada krv poteče i dogodi se zločin, ma koliko veliki ili mali bio, tu gde stradaju i nevini i krivci, upravo tu, gde najviše boli, pisac će uploviti duboko i progovoriti o pitanjima kompleksnim, o nečoveštvu i ubistvima, koja su se, nažalost, dešavala, i sa jedne i sa druge strane.
U romanu „Nož“ autor ostvaruje neverovatnu jačinu i kompaktnost umetničkog dela u svim njegovim segmentima.
Čitalac ne može a da se ne zapita kako jedno takvo delo, između ostalih, nije bilo i formalno nagrađeno. To isto delo ostavlja i onaj potreban prazan prostor čitaocu, onu nedorečenost koja se vraća i s vremena na vreme postavlja pitanja.
Zaplet „Noža“ zasnovan je ne samo na verskoj podeli i prokletstvu zla, već paralelno i na priči o identitetu i traganju glavnog junaka Alije Osmanovića ili Ilije Jugovića za svojim korenima. Na dilemi o osveti.
Alija ili Ilija, imena su različita samo po jednom slovu, a razlika je između dva sveta. Koliko različita, toliko i slična, isprepletena u svojoj sudbini, sreći i nesreći. „Isti narod, isti jezik, ista muka, isti pradjedovi“, kaže Sikter Efendija, glas zdravog razuma u ovom romanu.
Taj isti glas razuma progovoriće i iz drugog romana, ali u drugom kontekstu i iz drugih likova.
„Šta sadrži ime? Ruža bi jednako mirisala ma koje joj ime dali!“ rekao bi Šekspir.
Isto tako Veljko Vujović, ili Ćopavi Isus, moralni heroj „Isusovih memoara“, progovara u svojoj patnji i nesposobnosti da razume podele oko sebe: „Ovca u Čemernici, ili u Rusiji, ili u Turskoj, ili u Americi, ili u Srbiji, nema svoju vjeru ni svoju naciju. Ona je ovca, prosto ovca, i ništa više…“ „Neću da budem ni Srbin ni pravoslavac, neću da sam ni Veljko, jer je ime nevažno. Hoću da budem čovjek, jedino čovjek. Sve preko toga je laž…“
Od samog početka romana simpatije čitaoca su nepogrešivo na strani fotografa Veljka Vujovića iz Gornje Čemernice, koji se našao u vrtlogu devetomartovskih demonstracija, pokušavajući da među prvima slika i razume metež oko sebe, ne zauzimajući strane. Biva, bukvalno i simbolično, pregažen na beogradskom trgu, još na samom početku fabule. Posmatrajući svet kroz prizmu svog objektiva, koji mnogo jasnije prikazuje ono za što će drugi oko njega ostati slepi, obogaljeni Isus će nekoliko puta umreti u ovom delu, bez obzira na činjenicu što će i dalje biti fizički živ.
Obeležena od ranog detinjstva simboličnim nadimkom koji će ga pratiti i boleti čitavog života, njegova već preosetljiva i umetnička duša biće dodatno osuđena na patnju, psihički nemir i stradanje. Ponajviše onda kada se ratni oblak nadvije nad njegovim rodnim krajem. Čistota i integritet njegovog bića u širem kontekstu predstavlja sve iskrene i dobre ljude koji psihički nisu mogli da podnesu i prežive ludilo ratnog vihora.
Ćopavi Isus, duševno osakaćen i mentalno paralizovan, zavlači se u pećinu, kao u grob. Ne može da se nosi sa lošim vestima, ljudskim stradanjima, ludilom i bezumljem rata. Druži se sa životinjama, a beži od ljudi. Počinje da piše memoare i beleži sve čemu svedoči njegova duša, a opet i „kao da je sudija sebi, nepristrasan i sve turobniji sudija, koji nije mogao da pobegne od osećaja uzaludnosti i bola u svemu.“
Iako „tako žalostan i slomljen“, Veljko i dalje oseća čistu ljubav prema komšijama druge vere, prema životinjama i svojoj planini, ne odvajajući se od psa Hanibala, koji bolno razume svog gospodara. Treba spomenuti i harmoničan odnos i jedinstvo sa prirodom koje je sve vreme prisutno u delu i predivno je opisano, ujedno doprinoseći prikazu iskrenosti samog heroja, koga čak ni besni bikovi ne mogu da povrede, jer instinktivno osećaju njegovu dobrotu.
Priča Vidovdan, a naročito deo koji je ispisan tehnikom „toka svesti“, dragocen je i jedan od mnogih suštinski bogatih delova romana. Taj tok svesti, neopterećen formom, na koji nailazimo i u romanu Nož (a koji srećemo kod velikih pisaca poput Džojsa, Foknera ili Virdžinije Vulf) prikazuje čitaocu onu uzrujanost i potresenost likova u momentima kada iz njih poteku, poput bujice, najbolnije misli i osećanja.
Svi će stradati u ovom romanu. I ljudi, i životinje, i priroda, kojoj se laste ne vraćaju. Džamije, crkve, kuće, čitava sela. Čitav jedan život. Majke i očevi, sinovi jedinci. Preživeće samo zlokobni inicijatori rata.
Baka Anđelija, koja će na kraju romana izmamiti suze u očima čitaoca, neumorno čeka ispred kuće da ugleda svog unuka, čak i onda kada otac Gavro kaže da se on više neće vratiti. Čeka da joj se u oblaku prikaže dragi unuk, da ugleda taj spasonosni bljesak, pa da upokoji dušu.
Autorova usavršenost pisanja i neprikosnovenost u stilskom izrazu ne ogleda se samo u majstorski izvedenim zapletima, istorijskim, političkim i psihološkim opisima, u dubokom razumevanju ljudske svesti i savesti, u tumačenju heroja i antiheroja koji bivstvuju na ivici, već i u osobitom bogatsvu hercegovačkog izraza koji vrlo često čitaocu deluje nadmoćno u lepoti nad ekavicom.
Kompleksnost ovih romana ili njihovih protagonista mogla bi da bude tema mnogih detaljnih književnih analiza. Samo o liku Atifa Tanovića ili Rabije može se pisati naširoko i nadugačko. Podjednako interesantni za analizu su i Veljkov otac Gavro, Major Če, Neđo Baksuz… Simbolizam u ovim delima isto tako predstavlja bogatu podlogu nekog budućeg književnog tumačenja.
Vuk Drašković iz romana u roman, svojim izoštrenim istorijskim, arhetipskim, psihološkim i filozofskim čulom čitaoca vodi pravo u srce tame ljudskog stradanja. Iako tragični u svojoj suštini, romani su svojevrsni poziv na razumevanje univerzalne ljudske patnje i drugog čoveka naspram provale bezumlja i sumanutih obračuna.
Piše: Ana Todorović Radetić
Izvor: tt-group.net
