O 57 noći nemačkog bombardovanja Londona
Da je Vinston Leonard Spenser Čerčil (1874–1965), britanski državnik i u dva navrata premijer Ujedinjenog Kraljevstva, oficir, pisac, slikar, novinar, političar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, intrigantna ličnost za srpsko čitalaštvo i u trećoj deceniji 21. veka, pokazuje knjiga američkog novinara Erika Larsona – „Dani slave i očaja“.
Objavljena u SAD 2020, u Laguni se u prevodu Nenada Dropulića na srpski jezik pojavila početkom jula i već je dospela na četvrto mesto top-liste publicistike ovog beogradskog izdavača. Reč je o istorijskoj dokumentaristici po kojoj je Larson stekao svetsko ime, a iza podnaslova Saga o Čerčilu, porodici i otporu krije se priča o tome kako je nemačko bombardovanje Londona 1940. i 1941. preživela tadašnja britanska porodica broj jedan – Čerčilovi.
To je ujedno bila i prva godina prvog Čerčilovog premijerskog mandata, jer je na ovu dužnost stupio na dan kad je Adolf Hitler napao Holandiju i Dansku.
„Ovo je priča o političkom riziku, ali i intimna drama smeštena na pozornice Čekersa – Čerčilove premijerske kuće za odmor i ratnog utočišta, Dičlija – imanja na koje se sa svitom povlačio kad je mesec najsjajniji, a pretnja od bombi najveća, i naravno Dauning strita broj 10 – sedišta vlade. Oslanjajući se na dnevnike, izvornu arhivsku građu i tajne obaveštajne izveštaje – Larson kroz novo sočivo pokazuje najmračniju godinu u istoriji Londona kroz svakodnevicu Vinstona Čerčila, njegove porodice i grupe savetnika iz Tajnog kruga, kojima se obraćao u najtežim trenucima“, navode iz Lagune. „Larsonova knjiga nudi slasnu krišku života poslednjeg velikog državnika sveta“, dodaje kritičar Vol strit džornala.
Erik Larson kaže da ga je na pisanje knjige o 57 noći nemačkog bombardovanja Londona podstaklo preseljenje u Njujork i tamošnje iskustvo 11. septembra 2001, mada je pitanje kako bi tek reagovao na 78. dana NATO bombardovanja SRJ dve godine ranije.
Po obrazovanju istoričar, stručnjak za prošlost Rusije, Larson priznaje da je „pisati o Čerčilu bila zastrašujuća perspektiva, jer je o njemu gotovo sve već bilo napisano“.
On smatra da je „jedina nova stvar u ovoj knjizi njegov pristup narativu istorijske dokumentaristike, jer je otkrio da se ranije niko nije fokusirao na lični život Čerčilovih tokom nemačkog bombardovanja Londona“.
„To je zahtevalo proučavanje ogromne arhivske građe i potragu za ‘svežim’ materijalom koji su prevideli drugi pisci, čija su interesovanja bila drugačija. Arhivski centar ’Čerčil’ na Čerčilovom koledžu u Kembridžu pružio je bogatstvo informacija o Čerčilu, njegovoj ženi, porodici i stvarima koje su ih najviše zabrinjavale. Još jedan sjajan izvor dokumenata bio je Nacionalni arhiv Ujedinjenog Kraljevstva, gde sam saznao sve vrste tajanstvenih stvari o tome kako je porodica živela tokom ovog perioda. Između ostalog, pronašao sam dokumenta Ministarstva radova koja detaljno opisuju kako su Čerčilovi uspeli da nabave svoj vinski podrum na premijerovom seoskom imanju u Čekersu uprkos ograničenjima u pogledu racionalizacije… Posebno je bio dragocen dnevnik Čerčilove tada 17. godišnje ćerke Meri. Imao sam sreće da mi je njena porodica dopustila da ga pročitam. Bez tog izvora ova knjiga bi manje bila zanimljiva“, izjavio je Erik Larson u jednom od ranijih intervjua.
On priznaje da nikada nije bio stručnjak za Čerčila i da ga je u istraživanjima za ovu dokumentaristiku sa zavodljivošću romana najviše iznenadilo otkriće da je ovaj čuveni britanski državnik aristokratskog porekla, rođen u porodici vojvode od Malboroa, bio zabavan čovek.
„Umeo je da bude i grub i bezobrazan, ali je znao i da uživa. Voleo je da igra, da maršira uz vojnu muziku koja se puštala na njegovom gramofonu, da priča masne priče i peva pesme. Najdraže su mu bile one iz filma ’Čarobnjak iz Oza’. Osoblje ga je volelo… Čerčil, međutim, nije mnogo voleo ratni kabinet otporan na bombe. U ratnim sobama proveo je samo tri noći. Više je voleo da spava u sopstvenom krevetu, u svom blindiranom stanu u zgradi iznad, ili u drugom skloništu nazvanom japa, dobro opskrbljenom kavijarom, šampanjcem, havanskim cigarama i rakijom berbe iz 1865“, priča Erik Larson.
Uprkos hedonističkim detaljima i istorijskim kontroverzama, Larson smatra da je Čerčil bio pravi čovek za istorijski trenutak o kom piše.
On procenjuje da su Čerčilov prkos i britanski otpor nemačkom bombardovanju tokom jednogodišnjeg perioda – od 10. maja 1940. do 10. maja 1941. – koji je obrađen u knjizi „Dani slave i očaja“, bili presudni u oblikovanju daljeg toka Drugog svetskog rata.
Autor: J. Tasić
Izvor: Danas
Objavljena u SAD 2020, u Laguni se u prevodu Nenada Dropulića na srpski jezik pojavila početkom jula i već je dospela na četvrto mesto top-liste publicistike ovog beogradskog izdavača. Reč je o istorijskoj dokumentaristici po kojoj je Larson stekao svetsko ime, a iza podnaslova Saga o Čerčilu, porodici i otporu krije se priča o tome kako je nemačko bombardovanje Londona 1940. i 1941. preživela tadašnja britanska porodica broj jedan – Čerčilovi.
To je ujedno bila i prva godina prvog Čerčilovog premijerskog mandata, jer je na ovu dužnost stupio na dan kad je Adolf Hitler napao Holandiju i Dansku.
„Ovo je priča o političkom riziku, ali i intimna drama smeštena na pozornice Čekersa – Čerčilove premijerske kuće za odmor i ratnog utočišta, Dičlija – imanja na koje se sa svitom povlačio kad je mesec najsjajniji, a pretnja od bombi najveća, i naravno Dauning strita broj 10 – sedišta vlade. Oslanjajući se na dnevnike, izvornu arhivsku građu i tajne obaveštajne izveštaje – Larson kroz novo sočivo pokazuje najmračniju godinu u istoriji Londona kroz svakodnevicu Vinstona Čerčila, njegove porodice i grupe savetnika iz Tajnog kruga, kojima se obraćao u najtežim trenucima“, navode iz Lagune. „Larsonova knjiga nudi slasnu krišku života poslednjeg velikog državnika sveta“, dodaje kritičar Vol strit džornala.
Erik Larson kaže da ga je na pisanje knjige o 57 noći nemačkog bombardovanja Londona podstaklo preseljenje u Njujork i tamošnje iskustvo 11. septembra 2001, mada je pitanje kako bi tek reagovao na 78. dana NATO bombardovanja SRJ dve godine ranije.
Po obrazovanju istoričar, stručnjak za prošlost Rusije, Larson priznaje da je „pisati o Čerčilu bila zastrašujuća perspektiva, jer je o njemu gotovo sve već bilo napisano“.
On smatra da je „jedina nova stvar u ovoj knjizi njegov pristup narativu istorijske dokumentaristike, jer je otkrio da se ranije niko nije fokusirao na lični život Čerčilovih tokom nemačkog bombardovanja Londona“.
„To je zahtevalo proučavanje ogromne arhivske građe i potragu za ‘svežim’ materijalom koji su prevideli drugi pisci, čija su interesovanja bila drugačija. Arhivski centar ’Čerčil’ na Čerčilovom koledžu u Kembridžu pružio je bogatstvo informacija o Čerčilu, njegovoj ženi, porodici i stvarima koje su ih najviše zabrinjavale. Još jedan sjajan izvor dokumenata bio je Nacionalni arhiv Ujedinjenog Kraljevstva, gde sam saznao sve vrste tajanstvenih stvari o tome kako je porodica živela tokom ovog perioda. Između ostalog, pronašao sam dokumenta Ministarstva radova koja detaljno opisuju kako su Čerčilovi uspeli da nabave svoj vinski podrum na premijerovom seoskom imanju u Čekersu uprkos ograničenjima u pogledu racionalizacije… Posebno je bio dragocen dnevnik Čerčilove tada 17. godišnje ćerke Meri. Imao sam sreće da mi je njena porodica dopustila da ga pročitam. Bez tog izvora ova knjiga bi manje bila zanimljiva“, izjavio je Erik Larson u jednom od ranijih intervjua.
On priznaje da nikada nije bio stručnjak za Čerčila i da ga je u istraživanjima za ovu dokumentaristiku sa zavodljivošću romana najviše iznenadilo otkriće da je ovaj čuveni britanski državnik aristokratskog porekla, rođen u porodici vojvode od Malboroa, bio zabavan čovek.
„Umeo je da bude i grub i bezobrazan, ali je znao i da uživa. Voleo je da igra, da maršira uz vojnu muziku koja se puštala na njegovom gramofonu, da priča masne priče i peva pesme. Najdraže su mu bile one iz filma ’Čarobnjak iz Oza’. Osoblje ga je volelo… Čerčil, međutim, nije mnogo voleo ratni kabinet otporan na bombe. U ratnim sobama proveo je samo tri noći. Više je voleo da spava u sopstvenom krevetu, u svom blindiranom stanu u zgradi iznad, ili u drugom skloništu nazvanom japa, dobro opskrbljenom kavijarom, šampanjcem, havanskim cigarama i rakijom berbe iz 1865“, priča Erik Larson.
Uprkos hedonističkim detaljima i istorijskim kontroverzama, Larson smatra da je Čerčil bio pravi čovek za istorijski trenutak o kom piše.
On procenjuje da su Čerčilov prkos i britanski otpor nemačkom bombardovanju tokom jednogodišnjeg perioda – od 10. maja 1940. do 10. maja 1941. – koji je obrađen u knjizi „Dani slave i očaja“, bili presudni u oblikovanju daljeg toka Drugog svetskog rata.
Autor: J. Tasić
Izvor: Danas
