O fenomenalnoj zbirci priča Etgara Kereta „Poleti već jednom!“
Vrcavi stil izraelskog pisca često prikriva mučnu istinu, dok je osećaj teskobe protkan urnebesnim dosetkama.
U naslovnoj priči nove zbirke Etgara Kereta, otac i njegov mlađašni sin hodaju ulicom kada spaze čoveka na krovu četvorospratnice. „Nemoj to da radiš, molim te!“, viknuće otac, preklinjući čoveka da pruži životu još jednu šansu. Istovremeno, njegov sin je ubeđen da prisustvuju trenutku u kom se superheroj sprema za let, i on postaje nestrpljiv. Sin bodri čoveka na skok: „Hajde, poleti već jednom pre nego što se smrkne!“
Ova scena sadrži nekoliko elemenata koje će prepoznati čitaoci koji su upoznati sa prethodnih osam Keretovih zbirki pripovedaka: rezak humor, uvrnut prikaz porodičnog života i jukstapoziciju između egzistenicjalnih i svakodnevnih elemenata. Pedesetdvogodišnji izraelski autor izaziva privrženost kod svojih poštovalaca – Klajv Džejms ga je nazvao „jednim od najznačajnijih pisaca koji su među živima“ – a ove dvadeset i dve priče pravi su primer. U Keretovom svetu vrcavost često prikriva mučnu istinu, dok je osećaj teskobe neretko protkan urnebesnim dosetkama. Da se Kafka reinkarnirao u pisca komedija u Tel Avivu, njegova dela bi verovatno nalikovala Keretovim.
Kreativnost ovih kratkih priča je genijalna: Keret ne prestaje da nas iznenađuje mnoštvom dobrih ideja od kojih bi neki drugi pisac mogao da skroji roman. U priči Alergija, par koji nema dece svoje roditeljske nagone usmerava prema procesu usvajanja psa, i trudi se do iznemoglosti da usreći svog usvojenog mezimca. U Polarnom gušteru prikazana je distopijska Amerika, gde Trampova vlada (kojoj teče treći mandat i koja je duboko zaglibljena u rat protiv Mekiska) namamljuje tinejdžere da se prijave u vojsku tako što kreira video-igricu u kojoj se na ratištu sakupljaju tokeni u stilu Pokemona. Evolucija jednog raskida, dragulj kratke forme, retrospektivno prati istoriju razvoda sve do pojave života na Zemlji.
Jedna od Keretovih omiljenih formi je komična poučna priča. U priči Rođendan propalog revolucionara usamljeni milijarder promatra šta bi mogao da učini sa svim svojim novcem: „Mogao je, naravno, da se zapita i šta bi mogao da radi sa svojim životom, što je podjednako zanimljivo, ali ljudi koji imaju mnogo novca obično su prezauzeti da bi se upuštali u takva razmišljanja.“ Na pamet mu pada ideja da otkupi tuđe rođendane – „Ne prave rođendane, naravno, jer oni se ne mogu kupiti, već sve ono što ide uz njih: poklone, čestitke, žurke itd“. Baš kada se ponadate da će uslediti posledice zasnovane na granicama materijalizma, ispostaviće se da je plan ovog čoveka ipak uspešno ostvaren. Keretova mašta povlači tanku liniju između farse i bajke, komedije i tragedije, svakodnevnog i nadrealnog.
Međutim, takve kontradikcije nisu toliko iznenađujuće kod autora koji je odrastao u Izraelu, zemlji sa razvijenom industrijom visokih tehnologija i stanovništvom koje je preživelo Holokaust, gej paradama i hasidskim ješivama, sunčanim plažama i skloništima. Rođen 1967. godine, godine kada je počela okupacija zapadne obale i pojasa Gaze, Keret pripada generaciji koja je cinična u pogledu ikakvog izgleda za mir. On nam oslikava junake koji pokušavaju da nastave sa svojim normalnim životom dok se u pozadini naziru konflikti i nasilje, kao u priči Za jedan gram, gde je čovek koji pokušava da nabavi kanabis iznerviran činjenicom da je rat u Siriji onemogućio njegovom dileru da nabavi robu koja inače stiže preko Libana.
Kada se Keret bavi političkim pitanjima, on to čini izokola. Dok su pisci starijih generacija, poput Amosa Oza i Davida Grosmana, propovedali o gresima svog naroda, Keret svoje negodovanje predstavlja u obliku mračne satire. Priča Tabula rasa govori o instituciji u kojoj se odgajaju deca koja su klonovi prestupnika. Jedan dečak je Hitlerov klon, koji je odgajan kako bi oni koji su preživeli holokaust mogli da mu se osvete tako što će ga ubiti; ali dečak ne zna da je on Hitler, a ono o čemu mašta je da prosto bude slobodan. U priči se ne pominju Palestinci – niti u ostalim pričama ove zbirke – ali apsurd kažnjavanja jedne zbog patnje neke druge grupe ljudi moćno je prikazana.
Svaka od ovih priča je zahvaćena Keretovim suvim, skoro kliničkim stilom. Ova knjiga pokazuje kako majstor kratke forme pomera granice koje ova forma doseže. U priči Tod, čovek se obraća svom prijatelju, autoru koji veoma nalikuje samom Keretu, za veoma neobičnu uslugu: „Već si pisao priče zbog kojih su devojke plakale… I one koje su ih zasmejavale. E sada napiši jednu koja će ih dovući u moj krevet.“ Autor će se pobuniti i reći da pisanje ne teče tek tako: „Priča nije vradžbina ili hipnoterapija;
priča je način da s drugima podeliš nešto što osećaš, nešto lično...“ Ali lako možete zaključiti zašto se čovek obratio baš ovakvom piscu. Jer postoji samo jedno što Keret nikako ne može učiniti u svom pisanju: da napiše priču koja je dosadna.
Autor: Met Rouland Hil
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković
U naslovnoj priči nove zbirke Etgara Kereta, otac i njegov mlađašni sin hodaju ulicom kada spaze čoveka na krovu četvorospratnice. „Nemoj to da radiš, molim te!“, viknuće otac, preklinjući čoveka da pruži životu još jednu šansu. Istovremeno, njegov sin je ubeđen da prisustvuju trenutku u kom se superheroj sprema za let, i on postaje nestrpljiv. Sin bodri čoveka na skok: „Hajde, poleti već jednom pre nego što se smrkne!“
Ova scena sadrži nekoliko elemenata koje će prepoznati čitaoci koji su upoznati sa prethodnih osam Keretovih zbirki pripovedaka: rezak humor, uvrnut prikaz porodičnog života i jukstapoziciju između egzistenicjalnih i svakodnevnih elemenata. Pedesetdvogodišnji izraelski autor izaziva privrženost kod svojih poštovalaca – Klajv Džejms ga je nazvao „jednim od najznačajnijih pisaca koji su među živima“ – a ove dvadeset i dve priče pravi su primer. U Keretovom svetu vrcavost često prikriva mučnu istinu, dok je osećaj teskobe neretko protkan urnebesnim dosetkama. Da se Kafka reinkarnirao u pisca komedija u Tel Avivu, njegova dela bi verovatno nalikovala Keretovim.
Kreativnost ovih kratkih priča je genijalna: Keret ne prestaje da nas iznenađuje mnoštvom dobrih ideja od kojih bi neki drugi pisac mogao da skroji roman. U priči Alergija, par koji nema dece svoje roditeljske nagone usmerava prema procesu usvajanja psa, i trudi se do iznemoglosti da usreći svog usvojenog mezimca. U Polarnom gušteru prikazana je distopijska Amerika, gde Trampova vlada (kojoj teče treći mandat i koja je duboko zaglibljena u rat protiv Mekiska) namamljuje tinejdžere da se prijave u vojsku tako što kreira video-igricu u kojoj se na ratištu sakupljaju tokeni u stilu Pokemona. Evolucija jednog raskida, dragulj kratke forme, retrospektivno prati istoriju razvoda sve do pojave života na Zemlji.
Jedna od Keretovih omiljenih formi je komična poučna priča. U priči Rođendan propalog revolucionara usamljeni milijarder promatra šta bi mogao da učini sa svim svojim novcem: „Mogao je, naravno, da se zapita i šta bi mogao da radi sa svojim životom, što je podjednako zanimljivo, ali ljudi koji imaju mnogo novca obično su prezauzeti da bi se upuštali u takva razmišljanja.“ Na pamet mu pada ideja da otkupi tuđe rođendane – „Ne prave rođendane, naravno, jer oni se ne mogu kupiti, već sve ono što ide uz njih: poklone, čestitke, žurke itd“. Baš kada se ponadate da će uslediti posledice zasnovane na granicama materijalizma, ispostaviće se da je plan ovog čoveka ipak uspešno ostvaren. Keretova mašta povlači tanku liniju između farse i bajke, komedije i tragedije, svakodnevnog i nadrealnog.
Međutim, takve kontradikcije nisu toliko iznenađujuće kod autora koji je odrastao u Izraelu, zemlji sa razvijenom industrijom visokih tehnologija i stanovništvom koje je preživelo Holokaust, gej paradama i hasidskim ješivama, sunčanim plažama i skloništima. Rođen 1967. godine, godine kada je počela okupacija zapadne obale i pojasa Gaze, Keret pripada generaciji koja je cinična u pogledu ikakvog izgleda za mir. On nam oslikava junake koji pokušavaju da nastave sa svojim normalnim životom dok se u pozadini naziru konflikti i nasilje, kao u priči Za jedan gram, gde je čovek koji pokušava da nabavi kanabis iznerviran činjenicom da je rat u Siriji onemogućio njegovom dileru da nabavi robu koja inače stiže preko Libana.
Kada se Keret bavi političkim pitanjima, on to čini izokola. Dok su pisci starijih generacija, poput Amosa Oza i Davida Grosmana, propovedali o gresima svog naroda, Keret svoje negodovanje predstavlja u obliku mračne satire. Priča Tabula rasa govori o instituciji u kojoj se odgajaju deca koja su klonovi prestupnika. Jedan dečak je Hitlerov klon, koji je odgajan kako bi oni koji su preživeli holokaust mogli da mu se osvete tako što će ga ubiti; ali dečak ne zna da je on Hitler, a ono o čemu mašta je da prosto bude slobodan. U priči se ne pominju Palestinci – niti u ostalim pričama ove zbirke – ali apsurd kažnjavanja jedne zbog patnje neke druge grupe ljudi moćno je prikazana.
Svaka od ovih priča je zahvaćena Keretovim suvim, skoro kliničkim stilom. Ova knjiga pokazuje kako majstor kratke forme pomera granice koje ova forma doseže. U priči Tod, čovek se obraća svom prijatelju, autoru koji veoma nalikuje samom Keretu, za veoma neobičnu uslugu: „Već si pisao priče zbog kojih su devojke plakale… I one koje su ih zasmejavale. E sada napiši jednu koja će ih dovući u moj krevet.“ Autor će se pobuniti i reći da pisanje ne teče tek tako: „Priča nije vradžbina ili hipnoterapija;
priča je način da s drugima podeliš nešto što osećaš, nešto lično...“ Ali lako možete zaključiti zašto se čovek obratio baš ovakvom piscu. Jer postoji samo jedno što Keret nikako ne može učiniti u svom pisanju: da napiše priču koja je dosadna.
Autor: Met Rouland Hil
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković
