Mihail Ljermontov u predgovoru svog „Junaka našeg doba“ (gde je ironizovani junak takođe zapravo antijunak) piše da je u glavnom liku Pečorinu hteo da stvori portret „u kome su u potpunosti oličeni svi poroci našeg pokolenja“. Sve ljubavi Ljermontovljevog junaka su od dosade, ili lukasovskog bola/veltšmerca, a jedna od njegovih ljubavnica, koja ga voli zato što je hulja, oprašta se od Pečorina rečima: „ni kod koga zlo nije tako privlačno“.

Da se razumemo: knjiga „Ovo sam ja“ nije književnost. Ne radi se o književno-umetničkom delu Ace Lukasa, već o njegovoj selektivnoj autobiografiji. U pogovoru, Vanja Bulić jasno objašnjava kako je knjiga nastala: on je snimao razgovore s pevačem, potom ih prekucavao, stilski uobličio živu reč i napravio veštu konstrukciju u 12 poglavlja. I to je učinio tako da se ne izgubi ništa od zanimljivosti i iritantnosti po kojima je Lukas prepoznatljiv, što sam pevač najbolje sažima u rečima: „Kažem često nešto što bi trebalo prećutati, lajem kada treba da se ugrizem za jezik“.

Cela knjiga je dakle u oscilacijama između očaravajuće iskrenosti i tabloidnih preterivanja. Sjaj i beda estrade preneseni su uz udruživanje ideologija hristolikog unižavanja i odviše ljudskog samovozdizanja. Kako su estrada i podzemlje po pravilu prepleteni, osim insajderskih informacija o tome ko je koga u estradnom svetu, dobijamo i ozbiljnija svedočanstva kako je u devedesetim godinama funkcionisala Arkanova mafijaška „vlast“.

Opisom kriminogenog okruženja u kojem ponekad nastaje i umetnost, Aca Lukas referiše na najpoznatiju svetsku zvezdu takvog bekgraunda, Frenka Sinatru. „Ovo sam ja“ u autopoetičkom smislu je njegov „My Way“.

Da je Vanja Bulić hteo da usmeri knjigu ka književnosti, to je pre svega moglo da se učini od poglavlja „Karaburma“, koje ima potencijal romana o sazrevanju na urbanoj margini, sa autoironijskim opisima surovih mangupskih univerziteta, uz živopisne likove kockara, kriminalaca, prevaranata.

U isto vreme to bi mogla da bude i povest o tome ne kako je propao, već kako se transformisao rokenrol, sa elementima ocrtavanja lokalnih uslovljenosti „srpskog sna“, gde put preko trnja do zvezda ide drugačijim stazama. Na intimnom planu, uspešno je prenet nepatetično nežan odnos prema majci i ocu, univerzitetskom profesoru, koji je sve u životu radio kako treba, za razliku od bludnog sina.

Ipak, uprkos izvesnim malim iskoracima, jasno je da u knjizi ipak nema mnogo toga što u mnogobrojnim intervjuima nismo već čuli, ali ovako u koricama dobijamo unekoliko trajnije svedočanstvo o estradnom splinu, kao savremenoj reinterpretaciji „teme“ kako nadvladati pečorinovsku dosadu običnog života. Korektno je to što ničija ambicija – od autora/lika, preko priređivača do izdavača – nije bila mnogo velika.

Ponešto plemenita misija knjige jeste možda u podsećanju da verovatno svako od nas ima nekog „karanfila zla“ u svom okruženju, i da bez obzira koliko nas nervirao, ipak ga ponekad i poštujemo upravo zbog poštene samospoznaje – kakvoj su takvi tipovi skloni – da jeste zlo to što većim delom svog života rade. Program plus sastoji se u tome što je naš antijunak od sopstvenog mraka uspeo da otkupi i bar nekoliko lepih numera ili što jeste ponekad upalio svetlo, kao u istoimenoj pesmi.

Kada na jednom mestu Lukas kaže: „Shvatio sam još nešto: učiniću sve samo da budem u centru pažnje“, onda vidimo i konkretnu „poročnu“ funkciju ove knjige: još jedno od kratkotrajnih uzbuđenja – nalik onom u alkoholu, drogi i kocki – do trenutka kada ne bude mogao da izbegne dosadni odgovor na pitanje kuda idu ljudi kao on.

Autor: Igor Perišić*
Izvor: vice.com

---

*autor je doktorirao teoriju književnosti i viši je naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost. Napisao je šest naučnih monografija.