O knjizi „Filosofija palanke“: 55 godina nepročitane knjige
Rečenicom „Iskustvo nam je palanačko“ počinje čuvena knjiga Radomira Konstantinovića „Filosofija palanke“ koja obeležava svojevrstan jubilej, 55 godina od kada je prvi put objavljena 1969. godine.
Hroničari beleže da je prvo izdanje objavljeno u drugoj svesci časopisa Treći program 1969, ali još pre objavljivanja celokupnog teksta, pojedini njegovi delovi su bili poznati javnosti, jer ih je autor, tokom sedam večeri izmedu 4. i 15. avgusta iste godine, čitao na talasima Trećeg programa Radio Beograda.
Palanka, naravno, nije geografski pojam već stanje duha. A koliko god da živimo u svetu sveopšte, snažne dominacije materijalnog u svakom smislu, duh je suština i uporišta i ishodišta svega što određuje i čini (naš) život, takav kakav je.
Iza na početku citirane rečenice Konstantinović piše: „Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekad, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema, niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti.“
U najkraćem, Konstantinović u knjizi analizira palanački duh koji karakteriše to da se protivi svemu što je kulturološki napredno, već je okrenut zatvorenosti, tradicionalnom u najnegativnijem smislu, a nosilac je nacionalizma i narcizma.
„U svetu palanke“, kaže Radomir Konstantinović, „važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je, pre svega zato što je obećanje ’sveta’, kao čiste negacije palanke, dakle, obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.“
Knjiga je doživela niz izdanja, slovi za najznačajnije Konstantinovićevo delo, vrlo aktuelno i danas, kao i za, vrlo indikativno, u suštini nepročitanu knjigu. Početkom 2007. organizovan je u Domu omladine serijal razgovora povodom sedmog izdanja. Tom prilikom, kako je ostalo zabeleženo, filozof Nenad Daković je apostrofirao da je „Filosofija palanke“ zapravo nepročitana: „’Filosofija palanke’ nikada nije imala pristup javnoj sceni, zato što javne scene u Srbiji zapravo nema. Ovde postoji jedan izrazit kontinuitet u ideološkim fantazmima ma koliko se, spolja posmatrano, komunizam i nacionalizam razlikuju. Njihova ideološka matrica je isti kolektivistički fantazam zatvorenog društva, zapravo plemena, i to plemena u agoniji, kako kaže Konstantinović. (...) Zanimljivo je kako su i najprogresivnije grupe na političkoj sceni Srbije, i teoretičari koji se deklarišu za evropske vrednosti, za otvorenost društva, za uvodenje Drugog u rakurs teorije – zapravo poreklom palanački. Kako se nijedna progresivna politička stranka ili neka manja zatvorena teorijska zajednica ne odriče benefita koje palanački duh pruža – da budu glavni u selu, da ih palanka valorizuje“, kazao je tada Daković.
Na koricama knjige u izdanju Lagune Filip David beleži: „’Filosofija palanke’ objašnjava, bolje nego ijedno drugo književno ili filozofsko delo srpske kulturne i filozofske misli, suštinu vladajućeg kulturnog modela u Srbiji devedesetih godina, poreklo i pozadinu dominirajućeg nacionalizma, poreklo i dubinu moralnog pada većeg dela srpske inteligencije koji su okončani u ratnom razaranju i zločinu. Bez poznavanja dela Radomira Konstantinovića nije moguće razumeti tamne strane srpske intelektualne istorije, sve one stranputice i zablude koje su Srbiju dovele u tragični istorijski i kulturni ćorsokak.“
Autor: Tatjana Nježić
Izvor: Blic
Hroničari beleže da je prvo izdanje objavljeno u drugoj svesci časopisa Treći program 1969, ali još pre objavljivanja celokupnog teksta, pojedini njegovi delovi su bili poznati javnosti, jer ih je autor, tokom sedam večeri izmedu 4. i 15. avgusta iste godine, čitao na talasima Trećeg programa Radio Beograda.
Palanka, naravno, nije geografski pojam već stanje duha. A koliko god da živimo u svetu sveopšte, snažne dominacije materijalnog u svakom smislu, duh je suština i uporišta i ishodišta svega što određuje i čini (naš) život, takav kakav je.
Iza na početku citirane rečenice Konstantinović piše: „Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekad, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema, niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti.“
U najkraćem, Konstantinović u knjizi analizira palanački duh koji karakteriše to da se protivi svemu što je kulturološki napredno, već je okrenut zatvorenosti, tradicionalnom u najnegativnijem smislu, a nosilac je nacionalizma i narcizma.
„U svetu palanke“, kaže Radomir Konstantinović, „važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je, pre svega zato što je obećanje ’sveta’, kao čiste negacije palanke, dakle, obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.“
Knjiga je doživela niz izdanja, slovi za najznačajnije Konstantinovićevo delo, vrlo aktuelno i danas, kao i za, vrlo indikativno, u suštini nepročitanu knjigu. Početkom 2007. organizovan je u Domu omladine serijal razgovora povodom sedmog izdanja. Tom prilikom, kako je ostalo zabeleženo, filozof Nenad Daković je apostrofirao da je „Filosofija palanke“ zapravo nepročitana: „’Filosofija palanke’ nikada nije imala pristup javnoj sceni, zato što javne scene u Srbiji zapravo nema. Ovde postoji jedan izrazit kontinuitet u ideološkim fantazmima ma koliko se, spolja posmatrano, komunizam i nacionalizam razlikuju. Njihova ideološka matrica je isti kolektivistički fantazam zatvorenog društva, zapravo plemena, i to plemena u agoniji, kako kaže Konstantinović. (...) Zanimljivo je kako su i najprogresivnije grupe na političkoj sceni Srbije, i teoretičari koji se deklarišu za evropske vrednosti, za otvorenost društva, za uvodenje Drugog u rakurs teorije – zapravo poreklom palanački. Kako se nijedna progresivna politička stranka ili neka manja zatvorena teorijska zajednica ne odriče benefita koje palanački duh pruža – da budu glavni u selu, da ih palanka valorizuje“, kazao je tada Daković.
Na koricama knjige u izdanju Lagune Filip David beleži: „’Filosofija palanke’ objašnjava, bolje nego ijedno drugo književno ili filozofsko delo srpske kulturne i filozofske misli, suštinu vladajućeg kulturnog modela u Srbiji devedesetih godina, poreklo i pozadinu dominirajućeg nacionalizma, poreklo i dubinu moralnog pada većeg dela srpske inteligencije koji su okončani u ratnom razaranju i zločinu. Bez poznavanja dela Radomira Konstantinovića nije moguće razumeti tamne strane srpske intelektualne istorije, sve one stranputice i zablude koje su Srbiju dovele u tragični istorijski i kulturni ćorsokak.“
Autor: Tatjana Nježić
Izvor: Blic
