O nagrađenom romanu Vladana Matijevića: Pakrac, to (ni)su drugi
Devedeset prve sam pucao u pravcu ljudi jer je vladala takva praksa.
„Pakao, to su drugi“; ali šta ćemo ako se pakao, sve sa svojim gospodarem ili upravnikom, naselio u nama? Ništa za to: čak ni Sartr nije rekao da taj Drugi nužno mora da postoji u spoljnoj, od nas nezavisnoj stvarnosti. Možemo ga, dakle, izmisliti, stvoriti, izmaštati i uzgojiti… nigde drugde nego u sebi, u mračnom središtu vlastitog bića.
Ali zašto bismo to radili? Recimo, zato što glavinjanjem kroz život možemo doći do spoznaje da je epicentar nepojmljivog Mraka unutra, a ne napolju. Ta je spoznaja zdravoj duši nepodnošljiva, i baš se od nje ona najlakše razboljeva. Lek nije pronađen, niti će biti.
Narator „Pakraca“ Vladana Matijevića već nas u prvoj rečenici romana dovodi pred vrata jednog unutrašnjeg pakla (iz kojeg nas neće pustiti do poslednje reči na dalekoj 310. strani do koje vodi negostoljubiv uzbrdan teren pun opasnosti i gadosti, pa ko izdrži): „Rešio sam, Pepi, nekoga da ubijem.“ Pepi sluša i ćuti, jer je lišen svog glasa – on je tu samo da dela. Neće biti naročiti spojler ako vam kažem da Pepi živi jedino unutar našeg naratora, dobrovoljca iz ’91, i „veterana pakračkog ratišta“ (i brojnih drugih), jer će čitalac to ionako shvatiti prilično rano u romanu, ako ne i odmah, prisećajući se, na primer, onog davnog Isakovićevog Čeperka.
Ovo ne znači nužno da je Pepijevo postojanje „neautentično“: moglo bi se na to gledati i obrnuto, to jest tako da je Pepi, pojavivši se te kobne 1991. polako preuzimao telo i dušu svog „domaćina“. Može li tu biti pobune i otpora? Može, samo je pitanje nije li za to malo prekasno: „Pepi“ je već počinio sve nezamislive nepočine, u pripovedačevo, a biće i u čitaočevo ime. Pepija je narator i uveo u dubiozno mu postojanje zato da unapred i za sva vremena preuzme sve grehove svog stvoritelja na sebe, da bude onaj Drugi iz pakla. Sve za šta narator „nije sposoban“ – streljanje, klanje, silovanje, mučenje; najpre i najgore u ratu, a naposletku i u jednom bolesnom i površnom miru – Pepi s lakoćom preuzima na sebe, i tako sve do trenutka kada njihovo paralelno postojanje ne postane neodrživo. Ali živo se meso razdvojiti ne može, a krvavi prsti su isprepleteni. Kojem je čitaocu ta pomisao unapred odbojna i neprihvatljiva, bolje neka se ne laća ovog romana, preteška je to hrana za njegovo osetljivo varenje.
Matijevićev pripovedač skoro trideset godina nakon rata u koji ni sam „ne zna zašto je krenuo“ – zbog propale li (a jedine) ljubavi, ili zbog hladnoće i krutosti roditeljske koje su ga trajno oštetile, ali svakako ponajmanje zarad „odbrane ugroženog srpstva“ – vegetira od ratne invalidnine provodeći duge dane na ulazu u beogradsku Đeram pijacu kao jurodivi, a besposleni ulični propovednik i sitna policijska drukara, marginalac koji dotrajava sa sebi sličnima iz senovitih života („tamna strana grada, govor ulice“, rekao bi pesnik), sa švercerima, dilerima, džeparošima, buntovnicima bez razloga i razložnicima bez bunta, kurvama svih polova i ostalim „suvišnim“ ljudima, od kojih većina kao da nikada nigde nije ni bila na brojnom stanju, a preostali su poispadali negde usput.
Vreme je skoro sadašnje (pred tzv. koronu), Beograd je tačno onaj pandemonijum u koji se pretvara sve više iz dana u dan, nasilje je sveprisutno, a pohlepa još jedina preostala verodostojna strast. Matijevićevi marginalci, iz odlično podešenog naratorovog očišta, uistinu podsećaju na likove (ambijente, odnose, situacije…) iz srpske „stvarnosne proze“ ali bogme i „crnog filma“, ali epoha je posve drugačija, i ta je razlika ključna. Bez te epohalne promene niti bi bilo Pepija niti Pakraca, pogotovo ne kao naslovne reference, potpuno umesne. Zašto baš Pakrac a ne, recimo, Vukovar? Možda zato što je Pakrac daleko manje „potrošen“ a ništa manje istorijski tačan lokalitet jednog pomračenja, možda zato što deli ista prva tri slova imena s paklom, a ovaj roman iz pakla ni za trenutak ne izlazi. Baš kao ni srpsko društvo koje se nije ni čestito konstituisalo a već je uveliko iznova u raspadu, u gordom srozavanju koje Matijević dočarava uz mnogo gorčine, ali i humora (poput scene s komšinicom, neopisivo ponosnom i srećnom kad čuje da je „onaj naš“ Handke dobio Nobela, mada o Handkeu ništa ne zna, niti je zanima).
Pakrac je, dakle, dijagnostička šifra jednog šizooboljenja, nastalog iz jedne vrste strukturnog iliti sistemskog kukavičluka. Ne može se ustrajno i masovno raditi na vlastitoj propasti – predugo verujući u iluziju da će propasti neko drugi – a da se ne plati puna cena za to. To nije „nepravedno i ničim izazvano“ – to je fatum, ništa manje ni bitno drugačije nego kod Šekspira ili Dostojevskog.
Ima nečega bespoštednog u „Pakracu“, što daleko nadilazi ne samo opus njegovog – inače s razlogom odavno afirmisanog – pisca nego i jako veliki deo onoga što je u korpusu srpske i istojezičkih književnosti napisano glede „suočavanja sa ratnom prošlošću“ i sličnim. Jer jedino suočavanje s prošlošću je ono koje vodi ka sadašnjosti, a jedino suočavanje sa Drugim, koji da je pakao, ono je koje gleda unutra. Sve ostalo je tralala, rodoljubno, štiftunško ili neko treće, koga je briga.
Autor: Teofil Pančić
Izvor: Vreme
„Pakao, to su drugi“; ali šta ćemo ako se pakao, sve sa svojim gospodarem ili upravnikom, naselio u nama? Ništa za to: čak ni Sartr nije rekao da taj Drugi nužno mora da postoji u spoljnoj, od nas nezavisnoj stvarnosti. Možemo ga, dakle, izmisliti, stvoriti, izmaštati i uzgojiti… nigde drugde nego u sebi, u mračnom središtu vlastitog bića.
Ali zašto bismo to radili? Recimo, zato što glavinjanjem kroz život možemo doći do spoznaje da je epicentar nepojmljivog Mraka unutra, a ne napolju. Ta je spoznaja zdravoj duši nepodnošljiva, i baš se od nje ona najlakše razboljeva. Lek nije pronađen, niti će biti.
Narator „Pakraca“ Vladana Matijevića već nas u prvoj rečenici romana dovodi pred vrata jednog unutrašnjeg pakla (iz kojeg nas neće pustiti do poslednje reči na dalekoj 310. strani do koje vodi negostoljubiv uzbrdan teren pun opasnosti i gadosti, pa ko izdrži): „Rešio sam, Pepi, nekoga da ubijem.“ Pepi sluša i ćuti, jer je lišen svog glasa – on je tu samo da dela. Neće biti naročiti spojler ako vam kažem da Pepi živi jedino unutar našeg naratora, dobrovoljca iz ’91, i „veterana pakračkog ratišta“ (i brojnih drugih), jer će čitalac to ionako shvatiti prilično rano u romanu, ako ne i odmah, prisećajući se, na primer, onog davnog Isakovićevog Čeperka.
Ovo ne znači nužno da je Pepijevo postojanje „neautentično“: moglo bi se na to gledati i obrnuto, to jest tako da je Pepi, pojavivši se te kobne 1991. polako preuzimao telo i dušu svog „domaćina“. Može li tu biti pobune i otpora? Može, samo je pitanje nije li za to malo prekasno: „Pepi“ je već počinio sve nezamislive nepočine, u pripovedačevo, a biće i u čitaočevo ime. Pepija je narator i uveo u dubiozno mu postojanje zato da unapred i za sva vremena preuzme sve grehove svog stvoritelja na sebe, da bude onaj Drugi iz pakla. Sve za šta narator „nije sposoban“ – streljanje, klanje, silovanje, mučenje; najpre i najgore u ratu, a naposletku i u jednom bolesnom i površnom miru – Pepi s lakoćom preuzima na sebe, i tako sve do trenutka kada njihovo paralelno postojanje ne postane neodrživo. Ali živo se meso razdvojiti ne može, a krvavi prsti su isprepleteni. Kojem je čitaocu ta pomisao unapred odbojna i neprihvatljiva, bolje neka se ne laća ovog romana, preteška je to hrana za njegovo osetljivo varenje.
Matijevićev pripovedač skoro trideset godina nakon rata u koji ni sam „ne zna zašto je krenuo“ – zbog propale li (a jedine) ljubavi, ili zbog hladnoće i krutosti roditeljske koje su ga trajno oštetile, ali svakako ponajmanje zarad „odbrane ugroženog srpstva“ – vegetira od ratne invalidnine provodeći duge dane na ulazu u beogradsku Đeram pijacu kao jurodivi, a besposleni ulični propovednik i sitna policijska drukara, marginalac koji dotrajava sa sebi sličnima iz senovitih života („tamna strana grada, govor ulice“, rekao bi pesnik), sa švercerima, dilerima, džeparošima, buntovnicima bez razloga i razložnicima bez bunta, kurvama svih polova i ostalim „suvišnim“ ljudima, od kojih većina kao da nikada nigde nije ni bila na brojnom stanju, a preostali su poispadali negde usput.
Vreme je skoro sadašnje (pred tzv. koronu), Beograd je tačno onaj pandemonijum u koji se pretvara sve više iz dana u dan, nasilje je sveprisutno, a pohlepa još jedina preostala verodostojna strast. Matijevićevi marginalci, iz odlično podešenog naratorovog očišta, uistinu podsećaju na likove (ambijente, odnose, situacije…) iz srpske „stvarnosne proze“ ali bogme i „crnog filma“, ali epoha je posve drugačija, i ta je razlika ključna. Bez te epohalne promene niti bi bilo Pepija niti Pakraca, pogotovo ne kao naslovne reference, potpuno umesne. Zašto baš Pakrac a ne, recimo, Vukovar? Možda zato što je Pakrac daleko manje „potrošen“ a ništa manje istorijski tačan lokalitet jednog pomračenja, možda zato što deli ista prva tri slova imena s paklom, a ovaj roman iz pakla ni za trenutak ne izlazi. Baš kao ni srpsko društvo koje se nije ni čestito konstituisalo a već je uveliko iznova u raspadu, u gordom srozavanju koje Matijević dočarava uz mnogo gorčine, ali i humora (poput scene s komšinicom, neopisivo ponosnom i srećnom kad čuje da je „onaj naš“ Handke dobio Nobela, mada o Handkeu ništa ne zna, niti je zanima).
Pakrac je, dakle, dijagnostička šifra jednog šizooboljenja, nastalog iz jedne vrste strukturnog iliti sistemskog kukavičluka. Ne može se ustrajno i masovno raditi na vlastitoj propasti – predugo verujući u iluziju da će propasti neko drugi – a da se ne plati puna cena za to. To nije „nepravedno i ničim izazvano“ – to je fatum, ništa manje ni bitno drugačije nego kod Šekspira ili Dostojevskog.
Ima nečega bespoštednog u „Pakracu“, što daleko nadilazi ne samo opus njegovog – inače s razlogom odavno afirmisanog – pisca nego i jako veliki deo onoga što je u korpusu srpske i istojezičkih književnosti napisano glede „suočavanja sa ratnom prošlošću“ i sličnim. Jer jedino suočavanje s prošlošću je ono koje vodi ka sadašnjosti, a jedino suočavanje sa Drugim, koji da je pakao, ono je koje gleda unutra. Sve ostalo je tralala, rodoljubno, štiftunško ili neko treće, koga je briga.
Autor: Teofil Pančić
Izvor: Vreme
