O romanu Enesa Halilovića „Ljudi bez grobova“
Mitski obrasci, epska tradicija, koncept obrazovnog romana (bilndungs romana) određuju formativni period junaka, njegovo identitetsko samodefinisanje ali i ideju umetničkog stvaranja koja pokreće radnju novog romana Enesa Halilovića. Novi Pazar devedesetih godina 20. veka, gde je smešten najveći deo naracije, atmosferom, opštim osećanjem straha i galerijom čudnih likova sa teškim i mučnim sudbinama, u velikoj meri podseća na Selimovićeve i Bulatovićeve slike naših orijentalnih sredina iz davne ili skorije prošlosti. Okvirno pripovedanje gde je predstavljen junak koji nakon završenog, kakvog-takvog, školovanja stupa na posao negovatelja u ustanovi za duševne bolesnike, najavljuje sve ono što će unutar njega biti tumačeno i razvijano – potraga za pričom o ocu, saznavanje porekla umrle majke, slučajni pronalazak izgubljenog brata blizanca. Sve ove niti naracije sustiču se u jednoj, glavnoj, koja ima za cilj otkrivanje odgovora na nikad naglas postavljeno pitanje junaka Semira Numića, „ko sam ja?“.
Život kao igra na sreću pokazuje se kao određujuća za junaka već u pripovednom okviru, gde je njegovo zaposlenje posledica kockarskog duga vlasnika privatne bolnice junakovom komšiji, profesionalnom kockaru. Time što kockar Klerk pokalanja svoj kartaroški zgoditak – radno mesto vredno sedam hiljada maraka – svom mladom komšiji, suštinski je vraćanje sudbinskog kockarskog duga njegovom ocu, odmetniku Numanu Numiću. Tako i Semir, poput svog oca Numana, komšije Klerka, tetke Bademe i čitavog niza likova postaje junak kojem je sudbina zadobijena na kocki ili koji svoju sudbinu prokockava. Centralni zaplet romana, ili priča iz koje se račvaju sve ostale priče, jeste sudbina Semirovog oca Numana Numića, momka plahe naravi sa istančanim osećanjem za pravičnost, koji bude ismejan i osramoćen kada devojku koja mu se obećala otac udaje za drugog momka. Krvavi pir koji on priredi na dan svadbe i odmetništvo narednih četrdeset dana evociraju epski motiv hajdučkog junaštva i deljenja pravde. Ovakvo epsko odmetništvo i smrt Semirovog oca ne samo da pridaju stigmu čitavom njegovom budućem životu već i samom začeću i rođenju – smrt majke na porođaju. Time se uvodi još jedan epski motiv o blizancima razdvojenim na rođenju i mitski – o potrazi za ocem i nesvesno i nehatno oceubistvo.
Sve ove stigme Semir nosi u svakodnevnom životu kao odbačenost zbog porekla, zbog fizičke mane – mucanja, zbog siromaštva – život sa tetkom bivšom robijašicom i maloumnim stricem u nadničenju na komšijskom imanju, ali dok nedostajuće poštovanje i potvrđivanje od strane zajednice nadokanđuje superiornošću u sportu (kao golman, bokser i bacač koplja), odgovore na sva pitanja o zlom udesu pronalazi u literaturi.
Svojevrsni „portret umetnika u mladosti“, što ovaj roman dobrim delom jeste, upotpunjuje se u epizodi preseljenja u Despotovac kod majčine sestre, i sklapanja prijateljstva sa čudnim momkom Janom koji će ga voditi kroz književnost i usmeravati na pisanje. Podudarnost između ove dvojice junaka je višestruka i ogleda se najpre simbolično preklapanjem izabranih knjiga koje pozajmljuju u biblioteci preko koje se i upoznaju, a onda i suštinski – odrastanjem bez oca i stalnom potragom za ocem herojem-buntovnikom. Kao što Semir čitav svoj život vodi duhovnu potragu za ocem odmetnikom, tako i Jan Jankel živi od nade da će se jednom pojaviti njegov otac, takođe odmetnik, Nemac koji je 1973. godine utrčao iz publike na trkačku stazu i prvi prošao kroz cilj na minhenskom olimpijskom stadionu pred svetskim televizijskim kamerama. Društvena stigma je ono što takođe spaja dvojicu junaka. Kao što je Semir u novopazarskim selima odbačen zbog očevih zlodela, tako je Jan u Despotovcu odbačen zbog očuhovih perverznih i bludnih navika. Istovremeno čobanin, član biblioteke i student matematike koji razrešava Goldbahovu hipotezu, Jan Jankel ili Janko Janković, neka je vrsta lika u ogledalu za glavnog junaka Semira, putokaz za kretanje kroz književnost, kroz pisanje i kroz život.
Zaokruženje pređenog puta i simbolično i doslovno vraćanje na mesto odakle se krenulo, ima sve odlike mitskog Edipovog puta ili puta nahoda Simeona iz naše epike, čiji je ishod pronalaženje istine o ocu, pronalaženje izgubljenog brata, što je sve uslov za konačno pronalaženje sebe.
Tangirajući ključne arhetipske predstave koje su žive u savremeno doba u svima nama, Enes Halilović ovim romanom otkriva postupak kako nastaje velika književnost i pokazuje kako je njena živa veza sa ljudskim životom upravo ono što je čini velikom i vanvremenskom.
Autor: Nataša Anđelković
Izvor: Pečat
Život kao igra na sreću pokazuje se kao određujuća za junaka već u pripovednom okviru, gde je njegovo zaposlenje posledica kockarskog duga vlasnika privatne bolnice junakovom komšiji, profesionalnom kockaru. Time što kockar Klerk pokalanja svoj kartaroški zgoditak – radno mesto vredno sedam hiljada maraka – svom mladom komšiji, suštinski je vraćanje sudbinskog kockarskog duga njegovom ocu, odmetniku Numanu Numiću. Tako i Semir, poput svog oca Numana, komšije Klerka, tetke Bademe i čitavog niza likova postaje junak kojem je sudbina zadobijena na kocki ili koji svoju sudbinu prokockava. Centralni zaplet romana, ili priča iz koje se račvaju sve ostale priče, jeste sudbina Semirovog oca Numana Numića, momka plahe naravi sa istančanim osećanjem za pravičnost, koji bude ismejan i osramoćen kada devojku koja mu se obećala otac udaje za drugog momka. Krvavi pir koji on priredi na dan svadbe i odmetništvo narednih četrdeset dana evociraju epski motiv hajdučkog junaštva i deljenja pravde. Ovakvo epsko odmetništvo i smrt Semirovog oca ne samo da pridaju stigmu čitavom njegovom budućem životu već i samom začeću i rođenju – smrt majke na porođaju. Time se uvodi još jedan epski motiv o blizancima razdvojenim na rođenju i mitski – o potrazi za ocem i nesvesno i nehatno oceubistvo.
Sve ove stigme Semir nosi u svakodnevnom životu kao odbačenost zbog porekla, zbog fizičke mane – mucanja, zbog siromaštva – život sa tetkom bivšom robijašicom i maloumnim stricem u nadničenju na komšijskom imanju, ali dok nedostajuće poštovanje i potvrđivanje od strane zajednice nadokanđuje superiornošću u sportu (kao golman, bokser i bacač koplja), odgovore na sva pitanja o zlom udesu pronalazi u literaturi.
Svojevrsni „portret umetnika u mladosti“, što ovaj roman dobrim delom jeste, upotpunjuje se u epizodi preseljenja u Despotovac kod majčine sestre, i sklapanja prijateljstva sa čudnim momkom Janom koji će ga voditi kroz književnost i usmeravati na pisanje. Podudarnost između ove dvojice junaka je višestruka i ogleda se najpre simbolično preklapanjem izabranih knjiga koje pozajmljuju u biblioteci preko koje se i upoznaju, a onda i suštinski – odrastanjem bez oca i stalnom potragom za ocem herojem-buntovnikom. Kao što Semir čitav svoj život vodi duhovnu potragu za ocem odmetnikom, tako i Jan Jankel živi od nade da će se jednom pojaviti njegov otac, takođe odmetnik, Nemac koji je 1973. godine utrčao iz publike na trkačku stazu i prvi prošao kroz cilj na minhenskom olimpijskom stadionu pred svetskim televizijskim kamerama. Društvena stigma je ono što takođe spaja dvojicu junaka. Kao što je Semir u novopazarskim selima odbačen zbog očevih zlodela, tako je Jan u Despotovcu odbačen zbog očuhovih perverznih i bludnih navika. Istovremeno čobanin, član biblioteke i student matematike koji razrešava Goldbahovu hipotezu, Jan Jankel ili Janko Janković, neka je vrsta lika u ogledalu za glavnog junaka Semira, putokaz za kretanje kroz književnost, kroz pisanje i kroz život.
Zaokruženje pređenog puta i simbolično i doslovno vraćanje na mesto odakle se krenulo, ima sve odlike mitskog Edipovog puta ili puta nahoda Simeona iz naše epike, čiji je ishod pronalaženje istine o ocu, pronalaženje izgubljenog brata, što je sve uslov za konačno pronalaženje sebe.
Tangirajući ključne arhetipske predstave koje su žive u savremeno doba u svima nama, Enes Halilović ovim romanom otkriva postupak kako nastaje velika književnost i pokazuje kako je njena živa veza sa ljudskim životom upravo ono što je čini velikom i vanvremenskom.
Autor: Nataša Anđelković
Izvor: Pečat
