O romanu Ivane Dimić: Iz mrtvog ugla do smisla života
Roman „Iz mrtvog ugla“ Ivane Dimić dolazi iza zavese stvaranja, i kroz kosmičku dramu, sudar svetova dovodi u duhovni red i poetski mir. Neobična fantastika u muzici reči zašiva čoveka i njegovu patnju, a njegovoj modernosti donosi nove, otvorene, puteve smisla.
Tok romana u formi kratkih poglavlja raste kroz dve osnovne dinamički povezane naizmenične narativne struje koje se kontrastno razvijaju, da bi s glavnom temom – borbom dobra i zla – srasle u celinu. Radi se o dve ekipe koje ratuju na izazov od strane zla: jedna je ekipa slobodna, rajska, dok je druga pod vođstvom zloduha.
Prvenstvo stvaranja iz smrti daje se slobodnoj, ljubavnoj ekipi, literarno istinskoj duhovnoj porodici, koja od prve reči pokazuje svoju odvažnost u slobodi pod zrakom Sunca.
Roman od početka odgovara na pitanje koje je umorilo filozofske i teološke umove – kako je iz nebića postalo biće, istovetnim zamahom pera, kao kopljem u meso, ubadajući omiljenu tajnu književnosti – kako nastaje književni lik.
Ušavši u srpsku književnost u Gogoljevom „Šinjelu“, držeći u jednoj ruci zbirku Cvetajeve, a u drugoj Borhesovu odu Šekspiru i primajući pre spavanja očev poljubac Prusta, na kosmološko i kosmogonijsko pitanje odgovara kô od šale i šalom – da je život stvoren htenjem živog života da bude. Da zažari, zaognja, zaluduje postojanje. Strahovito, kao Sunce. Zamajana lepotom kojom svetlost stvara iz smrti, u prvoj glavi romana književnica pred očima „radoznalog čitaoca“ (izraz profesora Ivana Dimića) rađa svoje nerođeno dete. Ono biva rođeno svojom odlukom da hoće da živi uprkos činjenicama koje ga obavezuju na neživot, jer mu je dosta nepostojanja.
Uvođenjem glavnog lika (koji nosi žensko ime Ana) za protagonistu u prvom licu, pripovedanje nas vodi s onu stranu života, naopačke, ispred smrti, iza zavese, odakle sve počinjemo da razumemo iz novog ugla, iz mrtvog ugla, koji je jedini pravi ugao gledanja života. Ognjenog, u kojem gori ova knjiga.
Dajući posebno mesto stvaranju jednog jedinog glasa, Dimićeva otvara put važnosti svakom zvuku u stvaranju. Klanjajući se svakoj reči kao operi za sebe, i njenom dijalogu sa svakom drugom rečju, pisac nam donosi svetkovinu poezisa. Naime, radi se o ogledanju procesa kako iz jedne reči raste tekst, pri čemu je svaki tok pisanja propraćen udivljenjem etra pred savršenim prirodnim oblicima poetskog reljefa romana, koji raste pred nama.
Glavni lik Ana, rođen iz velike ljubavi majke Ivane Ivanovne i oca Nikolaja Gogolja, kroz roman nastavlja s rađanjem: prostom deobom se množi, na sestru Drinu i neimenovanog brata Blizanca. Ali postoji još jedno nanovo rađanje: glavni lik Ana postaje monah Ilija. Ova ekipa, Jedan, a Troje, bori se u ime ljubavi sa onim koji je na svet doneo zlo i njegovim jadnim horom.
Već na drugoj stranici na pozorje romana stupa sam đavo, kao da je malo pre bio iza ćoška. Sa elementima ranog Gogolja, ali i jezom poznog Gogolja iz „Mrtvih duša“ đavo, kao jedan od glavnih likova, rasteže monolog, kao vešti glumac u nacionalnom teatru. Drugo poglavlje počinje đavoljim požalicama ljudima: „Strašno mi je dosadno, ljudi su masovno postali zli, tuku se po avionima, po ulicama, po samoposlugama, iz čista mira jedni drugima čine nažao, kad dođe na teren moja ekipa, skoro da nema posla... Faust mi je, kad se samo setim, za svu mudrost sveta jedva dao potpis, danas je svaka šuša moj prirodni saveznik... Dođe mi da plačem i od nemoći i od svemoći, dosadno mi je.“
Lik đavola završni je portret Mefistofelesa u svetskoj književnosti: kroz nagoveštaje u Medeji, a onda u faustovskoj zbilji i magbetskoj fatamorganičnosti, preko utvarstva Hofmana, Poa i Gogolja do prikaznosti zlih duhova kod Dostojevskog, magijsko-fantomskog đavola Bulgakova i antihrističnosti Ničea. Đavo kod Ivane Dimić kao kakva baba kuka za prevrednovanjem svih vrednosti u ime dobre igre, jer je od gluposti ljudskog zla oguglao, ošeretao, prezlobio, predramio i rasfantazirao stvarnost. Kao neshvaćeni jadnik, kojeg ljudi prevazilaze u njegovoj vlastitoj veštini, tako da im više ne treba, on, đavo, ostaje bez izazova, bez motiva, stoji na samoj ivici da popusti, i zbog dosade postane dobar.
Jezik đavola je neobična mešavina zajedljivih ljudskih savremenih žamora svakodnevlja, literarne mefistofelske uobičajenosti i pronicljivosti koju nalazimo u svetootačkoj literaturi. Đavo Dimićeve hakuje, šeruje, valja bitkoine, ubacuje viruse, a svoj plan naziva projektom. Kroz njegov jezik se svo prokletstvo naše stvarnosti razrušuje na radoznalog čitaoca u melodijama oglušene ironije i mekog sarkazma. Iz đavoljeg ugla, Dimićeva, po navici klasika, raščitava svoje doba kroz „neobičavanje“, donosi kroz novu perspektivu pogled na stvarnost, koji čitalac već oseća i intuitivno zna. U nizu inovativnih, autentičnih postupaka on čita sebe i svoje vreme u začuđu. Može da čuje ritmove i melodije koje kruže njegovim vremensko-prostornim ambijentima, premerene ironijom.
Shvata da mu se ni đavo više ne smeje, već plače i da mu je pravo vreme za Boga.
Autor: Tijana Tanasković
Izvor: Politikin kulturni dodatak
Tok romana u formi kratkih poglavlja raste kroz dve osnovne dinamički povezane naizmenične narativne struje koje se kontrastno razvijaju, da bi s glavnom temom – borbom dobra i zla – srasle u celinu. Radi se o dve ekipe koje ratuju na izazov od strane zla: jedna je ekipa slobodna, rajska, dok je druga pod vođstvom zloduha.
Prvenstvo stvaranja iz smrti daje se slobodnoj, ljubavnoj ekipi, literarno istinskoj duhovnoj porodici, koja od prve reči pokazuje svoju odvažnost u slobodi pod zrakom Sunca.
Roman od početka odgovara na pitanje koje je umorilo filozofske i teološke umove – kako je iz nebića postalo biće, istovetnim zamahom pera, kao kopljem u meso, ubadajući omiljenu tajnu književnosti – kako nastaje književni lik.
Ušavši u srpsku književnost u Gogoljevom „Šinjelu“, držeći u jednoj ruci zbirku Cvetajeve, a u drugoj Borhesovu odu Šekspiru i primajući pre spavanja očev poljubac Prusta, na kosmološko i kosmogonijsko pitanje odgovara kô od šale i šalom – da je život stvoren htenjem živog života da bude. Da zažari, zaognja, zaluduje postojanje. Strahovito, kao Sunce. Zamajana lepotom kojom svetlost stvara iz smrti, u prvoj glavi romana književnica pred očima „radoznalog čitaoca“ (izraz profesora Ivana Dimića) rađa svoje nerođeno dete. Ono biva rođeno svojom odlukom da hoće da živi uprkos činjenicama koje ga obavezuju na neživot, jer mu je dosta nepostojanja.
Uvođenjem glavnog lika (koji nosi žensko ime Ana) za protagonistu u prvom licu, pripovedanje nas vodi s onu stranu života, naopačke, ispred smrti, iza zavese, odakle sve počinjemo da razumemo iz novog ugla, iz mrtvog ugla, koji je jedini pravi ugao gledanja života. Ognjenog, u kojem gori ova knjiga.
Dajući posebno mesto stvaranju jednog jedinog glasa, Dimićeva otvara put važnosti svakom zvuku u stvaranju. Klanjajući se svakoj reči kao operi za sebe, i njenom dijalogu sa svakom drugom rečju, pisac nam donosi svetkovinu poezisa. Naime, radi se o ogledanju procesa kako iz jedne reči raste tekst, pri čemu je svaki tok pisanja propraćen udivljenjem etra pred savršenim prirodnim oblicima poetskog reljefa romana, koji raste pred nama.
Glavni lik Ana, rođen iz velike ljubavi majke Ivane Ivanovne i oca Nikolaja Gogolja, kroz roman nastavlja s rađanjem: prostom deobom se množi, na sestru Drinu i neimenovanog brata Blizanca. Ali postoji još jedno nanovo rađanje: glavni lik Ana postaje monah Ilija. Ova ekipa, Jedan, a Troje, bori se u ime ljubavi sa onim koji je na svet doneo zlo i njegovim jadnim horom.
Već na drugoj stranici na pozorje romana stupa sam đavo, kao da je malo pre bio iza ćoška. Sa elementima ranog Gogolja, ali i jezom poznog Gogolja iz „Mrtvih duša“ đavo, kao jedan od glavnih likova, rasteže monolog, kao vešti glumac u nacionalnom teatru. Drugo poglavlje počinje đavoljim požalicama ljudima: „Strašno mi je dosadno, ljudi su masovno postali zli, tuku se po avionima, po ulicama, po samoposlugama, iz čista mira jedni drugima čine nažao, kad dođe na teren moja ekipa, skoro da nema posla... Faust mi je, kad se samo setim, za svu mudrost sveta jedva dao potpis, danas je svaka šuša moj prirodni saveznik... Dođe mi da plačem i od nemoći i od svemoći, dosadno mi je.“
Lik đavola završni je portret Mefistofelesa u svetskoj književnosti: kroz nagoveštaje u Medeji, a onda u faustovskoj zbilji i magbetskoj fatamorganičnosti, preko utvarstva Hofmana, Poa i Gogolja do prikaznosti zlih duhova kod Dostojevskog, magijsko-fantomskog đavola Bulgakova i antihrističnosti Ničea. Đavo kod Ivane Dimić kao kakva baba kuka za prevrednovanjem svih vrednosti u ime dobre igre, jer je od gluposti ljudskog zla oguglao, ošeretao, prezlobio, predramio i rasfantazirao stvarnost. Kao neshvaćeni jadnik, kojeg ljudi prevazilaze u njegovoj vlastitoj veštini, tako da im više ne treba, on, đavo, ostaje bez izazova, bez motiva, stoji na samoj ivici da popusti, i zbog dosade postane dobar.
Jezik đavola je neobična mešavina zajedljivih ljudskih savremenih žamora svakodnevlja, literarne mefistofelske uobičajenosti i pronicljivosti koju nalazimo u svetootačkoj literaturi. Đavo Dimićeve hakuje, šeruje, valja bitkoine, ubacuje viruse, a svoj plan naziva projektom. Kroz njegov jezik se svo prokletstvo naše stvarnosti razrušuje na radoznalog čitaoca u melodijama oglušene ironije i mekog sarkazma. Iz đavoljeg ugla, Dimićeva, po navici klasika, raščitava svoje doba kroz „neobičavanje“, donosi kroz novu perspektivu pogled na stvarnost, koji čitalac već oseća i intuitivno zna. U nizu inovativnih, autentičnih postupaka on čita sebe i svoje vreme u začuđu. Može da čuje ritmove i melodije koje kruže njegovim vremensko-prostornim ambijentima, premerene ironijom.
Shvata da mu se ni đavo više ne smeje, već plače i da mu je pravo vreme za Boga.
Autor: Tijana Tanasković
Izvor: Politikin kulturni dodatak
