Odjek romana „Zvuci iz podmornice“ Marije Jovanović
Za neke tajne je bolje da nikad ne izrone iz dubina. Ali, ako već izrone, onda se s njima treba suočiti na pravi način, jer sigurno nam nije bez razloga dato da ih otkrijemo. Kako se nositi sa problemima i kompleksima koji su godinama bili potiskivani, kako izbeći da stare greške budu neprestano ponavljane, kako razumeti da jedan život može biti shvaćen na dva potpuno suprotna načina i da su pritom oba ugla gledanja sasvim ispravna – sa svim tim nedoumicama i konfliktima prinuđen je da se nosi i rve ionako nesigurni Đorđe, glavni junak i pripovedač romana „Zvuci iz podmornice“ Marije Jovanović.
Premda se alegoričan naslov donekle konkretizuje tako što se na jednom mestu poredi sa tragičnim istorijskim događajem, simbolika ipak nije banalizovana, samo je čitaocima na slikovit način predočena istina koje smo verovatno svesni i onda kad u to odbijamo da poverujemo: naime, svaki čovek ima neku svoju podmornicu koju drži duboko ispod površine i koju neprestano puni rečima, delima i pogotovu sećanjima što ih uporno skriva čak i od najbliže okoline, a možda najviše od samoga sebe. Iako Đorđe u „Zvucima iz podmornice“ nailazi, takoreći, na tuđu podmornicu i otkriva tuđe prikrivane misli, njemu upravo to pomaže da iz mračne dubine izvuče svoje tajne i hrabro ih podeli sa čitaocima.
Mada to u formalnom smislu nigde nije naglašeno, roman se može podeliti na dva dela, nejednaka kad je u pitanju obim, ali ravnopravna u pogledu važnosti i razumevanja cele priče. Prvi deo romana, znatno duži od drugog, sušti je realizam, tu i tamo prožet istinskim događajima (sa ove distance, to su već istorijski događaji), koji se doduše samo naziru u pozadini, ali pružaju čitaocima uvid u kom se tačno periodu, a često i kog datuma, pojedine scene dešavaju, što nikako nije suvišno niti može nauditi fiktivnom nivou priče ako znamo da upravo epoha često određuje karakter jednog čoveka i mentalitet jednog društva. U drugom delu romana, realizam se polako povlači pred iracionalnom mistikom i telepatijom, može se reći i pred nekom vrstom magijskog realizma, s tim što pripovedač dugo odbija da poveruje u takav fenomen, čak i kad se sâm uveri u izvesne natprirodne i naučno neobjašnjive pojave. Sigurno je lakše, pa i lepše, dok se čita prvi deo romana, jer se radnja sve do samog momenta kulminacije postepeno pretvorila u jednu idilu koja sama po sebi jeste nadrealna, ali nije nemoguća. Kad dođe do ključnog događaja, koji je naišao kao neko otrežnjenje i za čitaoce i za glavnog junaka, i kad snovi i priviđenja nadvladaju stvarnost, a naročito kad iz zaboravljenih dubina počnu da dopiru misteriozni zvuci, verovatno će i čitaoci poželeti da se onaj prelomni događaj nikad nije desio, poželeće da se roman zamrzne u svojim najlepšim trenucima, poželeće da se Đorđe nikad nije upustio u kopanje po prošlosti – ali, da nije došlo do iznenadnog preokreta, priča ne bi bila potpuna niti bi roman ostavio tako jak utisak. Naravno, ni prvi deo romana, upravo zbog toga što na realističan način prikazuje tipične nedoumice savremenog čoveka, nije uvek bajkovit, pogotovu ne u poglavljima gde se kao centralna tema ističe vaspitanje deteta, ali čak i u naizgled bezizlaznim situacijama prisutna je nada u srećan završetak, tim pre što se radi o sasvim normalnim problemima, s kojima se suočava svaki roditelj na početku XXI veka.
Stalno u nečijoj senci i uvek u strahu da gubi bitku zbog poređenja sa svojim (stvarnim ili zamišljenim) oponentima, Đorđe je zapravo sve vreme bio i u sopstvenoj senci, najviše se skrivajući od samog sebe, pa zato kad više nema kud i kad mora do kraja da spozna svoj život i pravo lice svoje prošlosti, on doživljava najpre jedan pravi potres, a potom i katarzu koja se jedino može razumeti ako stvarnost bude nadjačana telepatskim i metafizičkim pojavama. I koliko god da je glavni junak uvek bio skeptičan prema pojavama koje su van domena konkretnog okruženja i egzaktne nauke, on ipak shvata da u novim uslovima, naročito nakon što su sve tajne izronile iz dubine, može preživeti jedino ako se sâm, svojevoljno, prepusti nadrealnim pojavama koje su ga sve češće opsedaju i muče, ali mu istovremeno pomažu da lakše prebrodi otkrića i saznanja za koja nije bio spreman. Rešivši da sve zapiše i da svoja iskustva podeli sa čitaocima, Đorđe ne samo što im daje mogućnost da sami donesu zaključak i izvuku pouku na osnovu njegovih ispravnih i pogrešnih postupaka, nego donekle traži i pomoć od čitalaca u sagledavanju konačnog raspleta – na taj način, publika kao da postaje aktivan učesnik u Đorđevim odlukama, a svi koji su do tada možda zamerali glavnom junaku što se ne nosi s problemima na pravi način, sada imaju priliku da sami razmisle kako bi oni u datim okolnostima postupili.
Roman „Zvuci iz podmornice“ jeste knjiga koja snažno odjekuje dugo nakon što se poslednja stranica zaklopi, tim pre što u realističkom prikazu tuđeg života svako može lako pronaći neki segment svog života, da bismo nakon naglog, surovo realnog prekida tek stvorene idile bili suočeni sa iracionalizmom koji nam pomaže (koliko god to može čudno delovati) da još racionalnije sagledamo sopstvene dubine i tajne koje smo tamo sakrili. I što se više srodimo i saživimo sa Đorđevom sudbinom u prvom delu romana, toliko će nam tajanstveni zvuci iz drugog dela stvarati jači odjek, iz kolike god dubine da dolaze.
Autor: Dušan Milijić
Premda se alegoričan naslov donekle konkretizuje tako što se na jednom mestu poredi sa tragičnim istorijskim događajem, simbolika ipak nije banalizovana, samo je čitaocima na slikovit način predočena istina koje smo verovatno svesni i onda kad u to odbijamo da poverujemo: naime, svaki čovek ima neku svoju podmornicu koju drži duboko ispod površine i koju neprestano puni rečima, delima i pogotovu sećanjima što ih uporno skriva čak i od najbliže okoline, a možda najviše od samoga sebe. Iako Đorđe u „Zvucima iz podmornice“ nailazi, takoreći, na tuđu podmornicu i otkriva tuđe prikrivane misli, njemu upravo to pomaže da iz mračne dubine izvuče svoje tajne i hrabro ih podeli sa čitaocima.
Mada to u formalnom smislu nigde nije naglašeno, roman se može podeliti na dva dela, nejednaka kad je u pitanju obim, ali ravnopravna u pogledu važnosti i razumevanja cele priče. Prvi deo romana, znatno duži od drugog, sušti je realizam, tu i tamo prožet istinskim događajima (sa ove distance, to su već istorijski događaji), koji se doduše samo naziru u pozadini, ali pružaju čitaocima uvid u kom se tačno periodu, a često i kog datuma, pojedine scene dešavaju, što nikako nije suvišno niti može nauditi fiktivnom nivou priče ako znamo da upravo epoha često određuje karakter jednog čoveka i mentalitet jednog društva. U drugom delu romana, realizam se polako povlači pred iracionalnom mistikom i telepatijom, može se reći i pred nekom vrstom magijskog realizma, s tim što pripovedač dugo odbija da poveruje u takav fenomen, čak i kad se sâm uveri u izvesne natprirodne i naučno neobjašnjive pojave. Sigurno je lakše, pa i lepše, dok se čita prvi deo romana, jer se radnja sve do samog momenta kulminacije postepeno pretvorila u jednu idilu koja sama po sebi jeste nadrealna, ali nije nemoguća. Kad dođe do ključnog događaja, koji je naišao kao neko otrežnjenje i za čitaoce i za glavnog junaka, i kad snovi i priviđenja nadvladaju stvarnost, a naročito kad iz zaboravljenih dubina počnu da dopiru misteriozni zvuci, verovatno će i čitaoci poželeti da se onaj prelomni događaj nikad nije desio, poželeće da se roman zamrzne u svojim najlepšim trenucima, poželeće da se Đorđe nikad nije upustio u kopanje po prošlosti – ali, da nije došlo do iznenadnog preokreta, priča ne bi bila potpuna niti bi roman ostavio tako jak utisak. Naravno, ni prvi deo romana, upravo zbog toga što na realističan način prikazuje tipične nedoumice savremenog čoveka, nije uvek bajkovit, pogotovu ne u poglavljima gde se kao centralna tema ističe vaspitanje deteta, ali čak i u naizgled bezizlaznim situacijama prisutna je nada u srećan završetak, tim pre što se radi o sasvim normalnim problemima, s kojima se suočava svaki roditelj na početku XXI veka.
Stalno u nečijoj senci i uvek u strahu da gubi bitku zbog poređenja sa svojim (stvarnim ili zamišljenim) oponentima, Đorđe je zapravo sve vreme bio i u sopstvenoj senci, najviše se skrivajući od samog sebe, pa zato kad više nema kud i kad mora do kraja da spozna svoj život i pravo lice svoje prošlosti, on doživljava najpre jedan pravi potres, a potom i katarzu koja se jedino može razumeti ako stvarnost bude nadjačana telepatskim i metafizičkim pojavama. I koliko god da je glavni junak uvek bio skeptičan prema pojavama koje su van domena konkretnog okruženja i egzaktne nauke, on ipak shvata da u novim uslovima, naročito nakon što su sve tajne izronile iz dubine, može preživeti jedino ako se sâm, svojevoljno, prepusti nadrealnim pojavama koje su ga sve češće opsedaju i muče, ali mu istovremeno pomažu da lakše prebrodi otkrića i saznanja za koja nije bio spreman. Rešivši da sve zapiše i da svoja iskustva podeli sa čitaocima, Đorđe ne samo što im daje mogućnost da sami donesu zaključak i izvuku pouku na osnovu njegovih ispravnih i pogrešnih postupaka, nego donekle traži i pomoć od čitalaca u sagledavanju konačnog raspleta – na taj način, publika kao da postaje aktivan učesnik u Đorđevim odlukama, a svi koji su do tada možda zamerali glavnom junaku što se ne nosi s problemima na pravi način, sada imaju priliku da sami razmisle kako bi oni u datim okolnostima postupili.
Roman „Zvuci iz podmornice“ jeste knjiga koja snažno odjekuje dugo nakon što se poslednja stranica zaklopi, tim pre što u realističkom prikazu tuđeg života svako može lako pronaći neki segment svog života, da bismo nakon naglog, surovo realnog prekida tek stvorene idile bili suočeni sa iracionalizmom koji nam pomaže (koliko god to može čudno delovati) da još racionalnije sagledamo sopstvene dubine i tajne koje smo tamo sakrili. I što se više srodimo i saživimo sa Đorđevom sudbinom u prvom delu romana, toliko će nam tajanstveni zvuci iz drugog dela stvarati jači odjek, iz kolike god dubine da dolaze.
Autor: Dušan Milijić
