„Ordesa“: iskrenošću do večnosti
Od šestotomnog romana „Moja borba“ Karla Uvea Knausgora, započela je moda pisanja fikcije krajnje oslonjene na neposredne podatke iz ličnog života, gde se autor ne libi da kritički pristupi, između ostalog, članovima svoje stvarne familije, bez obzira na to koliko ga to koštalo (i kakvu mu slavu ili zloglasnost donelo). Kao i svaki umetnički trend, i ovaj koji je uslovno rečeno začeo pomenuti norveški autor 2009, za neko vreme doživeo je svoju suprotnost, parodiju koju valjano ovaploćuje „Slučaj Malusen: slagali su me“ francuskog pisca Danijela Penaka iz 2017, gde se grupa autora koja rado izliva direktne porodične frustracije stoga oseti ugroženo pa se udružuje.
Negde između dotična dva pristupa leži roman „Ordesa“ španskog autora Manuela Vilasa, koji izvorno dolazi posle njih, 2018. godine. Ono što je nesumnjivo parodijsko, gotovo kao kod Penaka, jeste pristup pripovedača koji sebi dozvoljava da najbliže članove porodice – koji koincidiraju sa Vilasovim – kako žive tako i mrtve, naziva po imenima slavnih kompozitora (počivše, oca i majku, Johanom Sebastijanom Bahom odnosno Vagnerom; decu Vivaldijem i Bramsom). Ovo teško da neće da izmami čitaočev smeh, tim pre što baku, kojoj ne pamti imena, naziva Sesilijom jer je Sveta Sesilija zaštitnica muzičara. Međutim, na komičkoj podlozi jače isplivavaju brojni emocionalni fragmenti knjige. S te strane je zanimljivo da iako je na pisanje „Ordese“ egzistencijalno nagnan smrću majke, Vilas mnogo više prostora posvećuje ocu. Mada je to možda i logično: dok je pisao roman, bilo je proteklo dvanaest godina otkako je potonji preminuo, što je autoru omogućilo veću estetsku, ali ne i emocionalnu distancu. Drugim rečima, Vilas nije ništa manje ličan od Knausgora ali njegov stil nije toliko hladan i omogućuje veće poistovećenje. Takođe, španski autor mnogo radije od norveškog usmerava kritičku oštricu prema sebi ili, hajde da kažemo, vlastitom glavnom junaku o kom piše u „ja“ formi i smatra ga nedostojnim sinom, pa i ne mnogo boljim mužem: razvod i, kao kod Knausgora, alkoholizam, takođe su razvijeni motivi romana. S tim što je njegova kritika najbližnjih diskretnija a po mnogo čemu efektnija i plodotvornija, jer omogućuje Vilasu da usputno secira i špansko društvo; njegov prelaz od totalitarizma preko uspostavljanja potrošačkog mentaliteta šezdesetih kao preteče srednjeg sloja bez kojeg ne bi bila moguća demokratska tranzicija društva sa kraja sedamdesetih i početaka osamdesetih godina.
Iako uslovno održava veze sa knausgorovsko-penakovskim pismom, „Ordesa“ je pre svega jedinstveno delo. Nije je moguće svesti na (auto)biografski roman; čak bi se pre reklo da je posredi knjiga sećanja, ali su ona iznesena na namerno spontan, nesistematizovan način, po nekoj neiskazivoj ali snažnoj unutarnjoj logici koju usredsređen i intuitivan čitalac može da (pred)oseti i lako prati. Po ovom se delo graniči i sa eksperimentom, kao i time što je premreženo fotografijama i što se završava pesmama. Ovakva žanrovska mešavina nužno urađa originalnošću. Taj kvalitet „Ordese“ uz odmerenu smelost i autentičnu emocionalnost dela gotovo neizbežno od njega čine štivo koje nadrasta svoj uslovni žanr nove autobiografičnosti i kandiduje ga za večnost.
Autor: Domagoj Petrović
Negde između dotična dva pristupa leži roman „Ordesa“ španskog autora Manuela Vilasa, koji izvorno dolazi posle njih, 2018. godine. Ono što je nesumnjivo parodijsko, gotovo kao kod Penaka, jeste pristup pripovedača koji sebi dozvoljava da najbliže članove porodice – koji koincidiraju sa Vilasovim – kako žive tako i mrtve, naziva po imenima slavnih kompozitora (počivše, oca i majku, Johanom Sebastijanom Bahom odnosno Vagnerom; decu Vivaldijem i Bramsom). Ovo teško da neće da izmami čitaočev smeh, tim pre što baku, kojoj ne pamti imena, naziva Sesilijom jer je Sveta Sesilija zaštitnica muzičara. Međutim, na komičkoj podlozi jače isplivavaju brojni emocionalni fragmenti knjige. S te strane je zanimljivo da iako je na pisanje „Ordese“ egzistencijalno nagnan smrću majke, Vilas mnogo više prostora posvećuje ocu. Mada je to možda i logično: dok je pisao roman, bilo je proteklo dvanaest godina otkako je potonji preminuo, što je autoru omogućilo veću estetsku, ali ne i emocionalnu distancu. Drugim rečima, Vilas nije ništa manje ličan od Knausgora ali njegov stil nije toliko hladan i omogućuje veće poistovećenje. Takođe, španski autor mnogo radije od norveškog usmerava kritičku oštricu prema sebi ili, hajde da kažemo, vlastitom glavnom junaku o kom piše u „ja“ formi i smatra ga nedostojnim sinom, pa i ne mnogo boljim mužem: razvod i, kao kod Knausgora, alkoholizam, takođe su razvijeni motivi romana. S tim što je njegova kritika najbližnjih diskretnija a po mnogo čemu efektnija i plodotvornija, jer omogućuje Vilasu da usputno secira i špansko društvo; njegov prelaz od totalitarizma preko uspostavljanja potrošačkog mentaliteta šezdesetih kao preteče srednjeg sloja bez kojeg ne bi bila moguća demokratska tranzicija društva sa kraja sedamdesetih i početaka osamdesetih godina.
Iako uslovno održava veze sa knausgorovsko-penakovskim pismom, „Ordesa“ je pre svega jedinstveno delo. Nije je moguće svesti na (auto)biografski roman; čak bi se pre reklo da je posredi knjiga sećanja, ali su ona iznesena na namerno spontan, nesistematizovan način, po nekoj neiskazivoj ali snažnoj unutarnjoj logici koju usredsređen i intuitivan čitalac može da (pred)oseti i lako prati. Po ovom se delo graniči i sa eksperimentom, kao i time što je premreženo fotografijama i što se završava pesmama. Ovakva žanrovska mešavina nužno urađa originalnošću. Taj kvalitet „Ordese“ uz odmerenu smelost i autentičnu emocionalnost dela gotovo neizbežno od njega čine štivo koje nadrasta svoj uslovni žanr nove autobiografičnosti i kandiduje ga za večnost.
Autor: Domagoj Petrović
