„Ostrvo pacova“: Majstorstvo duše
„Ostrvo pacova“ norveškog visoko komercijalnog autora Jua Nesbea (1960) nije nužno zbir kraćih narativa iz bliske budućnosti. Ukoliko se zbog naučnofantastičkih rekvizita koje koriste, odnosno vremena u kojima su smeštene, tako moraju posmatrati, uvodna naslovna novela i priče Brisač i Cvrčci, čini se da je distopičnost pojam koji obuhvata više pripovesti, četiri od pet, dok se priča Protivotrov odvija maltene u – istina, prilično izmeštenom – realističkom kontekstu. Međutim, termin koji je zajednički imenitelj svih zastupljenih narativa jeste njihova izrazita psihološka motivisanost. Iako se i u svojim romanima pomno bavi logikom duše, ne bi li što verodostojnije i uzbudljivije motivisao postupke sopstvenih junaka, u ovoj knjizi Ju Nesbe se iskazuje i kao istinski psihološki majstor, znatno izvan zakona trilerskog saspensa.
U zbirci je veoma širok spektar psiholoških dejstava: pisac se ne bavi samo psihopatologijom plaćenih ubica i/ili poslovnih rivala (Crni skakač, Brisač) nego se ona odnosi i na prijateljske (Ostrvo pacova, Cvrčci), porodične i ljubavne odnose. Potonji se propituju u gotovo svakom narativu, a u većini takvih dobijaju lepu i, kroz upečatljivu a realnu psihopatologiju, jednako verodostojnu protivtežu. Nesporna je i veština prikazivanja najrazličitijih ambijenata: bez obzira na to da li su smešteni u Sjedinjene Države, izmišljenu rusko-evropsku konfederaciju ili stvarnu Afriku, Španiju i London, ili domaštani Milano, čitalac oseća atmosferu kao da je upravo tamo, ma gde i kada to bilo.
Naravno, kao i uvek kod Nesbea, dramaturški preokreti su brojni, logični a neočekivani: dovedeni do punih kapaciteta trilera. To u ovoj knjizi nosi uvek moralno ispravne ishode, koji su ponekad brutalni, kao u naslovima Ostrvo pacova, Brisač i Protivotrov, a u preostala dva su, posebno s obzirom na nemilosrdan kontekst, nežni i izbavljujući. Ukoliko je uvodna novela pravo pripovedno bogatstvo, jer po količini psiholoških uvida i uzbudljivih preokreta i izobilnosti sižea nudi pun romaneskni potencijal, završnu pripovest Crni skakač karakteriše srazmerno čak i veća nepredvidljivost i srećan ali tačan završetak koji bi mogao da dirne bezmalo čak i psihopatu. Tja, majstor pripovedanja je uvek najbolji na početku i na kraju knjige.
Ju Nesbe – možda i najviše upravo ovim štivom – pobija uvreženo „mišljenje“ da izrazito komercijalan autor mora lagati čitaoce prikazujući im svet lepšim nego što on jeste i krunišući naraciju hepiendom po svaku cenu. Naprotiv, čovečanstvo kakvo norveški autor dotičnim štivom prikazuje čak je i crnje od onog realnog: u njemu je i porodica prilično nagrizena sistemom vrednosti u kojem su rivalstvo i novac važniji od ljubavi, od koje je što se tiče iracionalnih ispoljavanja znatno zastupljenija osvetoljubivost; ljudi su znatno agresivniji no inače, kao i životinje, koje šire opasnost u urbanim sredinama; jaz između bogate manjine i apsolutne većine siromaha je izraženiji, a pravosuđe, policija i politički sistem korumpiraniji. „Spremite se za zbirku priča od kojih će vam se lediti krv u žilama“, pošteno preporučuje knjigu dugoveki njujorški književni časopis Literary Journal. Jedna od poenti „Ostrva pacova“ jeste upravo da na tako zacrnjenoj podlozi ono malo lepih stvari poput porodičnih, prijateljskih i ljubavnih odnosa i širokih mogućnosti ljudskog uma, pošto su prikazani verodostojno, kao i retki hepiendovi, samo dobijaju na ceni.
Autor: Domagoj Petrović
U zbirci je veoma širok spektar psiholoških dejstava: pisac se ne bavi samo psihopatologijom plaćenih ubica i/ili poslovnih rivala (Crni skakač, Brisač) nego se ona odnosi i na prijateljske (Ostrvo pacova, Cvrčci), porodične i ljubavne odnose. Potonji se propituju u gotovo svakom narativu, a u većini takvih dobijaju lepu i, kroz upečatljivu a realnu psihopatologiju, jednako verodostojnu protivtežu. Nesporna je i veština prikazivanja najrazličitijih ambijenata: bez obzira na to da li su smešteni u Sjedinjene Države, izmišljenu rusko-evropsku konfederaciju ili stvarnu Afriku, Španiju i London, ili domaštani Milano, čitalac oseća atmosferu kao da je upravo tamo, ma gde i kada to bilo.
Naravno, kao i uvek kod Nesbea, dramaturški preokreti su brojni, logični a neočekivani: dovedeni do punih kapaciteta trilera. To u ovoj knjizi nosi uvek moralno ispravne ishode, koji su ponekad brutalni, kao u naslovima Ostrvo pacova, Brisač i Protivotrov, a u preostala dva su, posebno s obzirom na nemilosrdan kontekst, nežni i izbavljujući. Ukoliko je uvodna novela pravo pripovedno bogatstvo, jer po količini psiholoških uvida i uzbudljivih preokreta i izobilnosti sižea nudi pun romaneskni potencijal, završnu pripovest Crni skakač karakteriše srazmerno čak i veća nepredvidljivost i srećan ali tačan završetak koji bi mogao da dirne bezmalo čak i psihopatu. Tja, majstor pripovedanja je uvek najbolji na početku i na kraju knjige.
Ju Nesbe – možda i najviše upravo ovim štivom – pobija uvreženo „mišljenje“ da izrazito komercijalan autor mora lagati čitaoce prikazujući im svet lepšim nego što on jeste i krunišući naraciju hepiendom po svaku cenu. Naprotiv, čovečanstvo kakvo norveški autor dotičnim štivom prikazuje čak je i crnje od onog realnog: u njemu je i porodica prilično nagrizena sistemom vrednosti u kojem su rivalstvo i novac važniji od ljubavi, od koje je što se tiče iracionalnih ispoljavanja znatno zastupljenija osvetoljubivost; ljudi su znatno agresivniji no inače, kao i životinje, koje šire opasnost u urbanim sredinama; jaz između bogate manjine i apsolutne većine siromaha je izraženiji, a pravosuđe, policija i politički sistem korumpiraniji. „Spremite se za zbirku priča od kojih će vam se lediti krv u žilama“, pošteno preporučuje knjigu dugoveki njujorški književni časopis Literary Journal. Jedna od poenti „Ostrva pacova“ jeste upravo da na tako zacrnjenoj podlozi ono malo lepih stvari poput porodičnih, prijateljskih i ljubavnih odnosa i širokih mogućnosti ljudskog uma, pošto su prikazani verodostojno, kao i retki hepiendovi, samo dobijaju na ceni.
Autor: Domagoj Petrović
