Miris tradicije je miris truleži. - Fridrih Niče

Krsta Popovski je zaista neobičan pisac, i ko zna šta će se u njegovim budućim knjigama događati? U ovoj, pojeli smo otadžbinu.

Reč je o njegovom novom romanu Ina*, čija fabula prati sudbinu srpske izbegličke porodice iz Karlovaca, koja je svoj novi dom našla u beogradskoj Lipovici. Sin jedinac Vladimir Kršan u oskudici devedesetih odrasta u vajara koji kao svog kućnog ljubimca drži kravu Rasinu. Patološki vezan za nju, dotle da njegov otac misli  kako mu je ona i ljubavnica, nastoji da je zaštiti od izbegličkog siromaštva i porodične gladi, jer krave se, napokon, i jedu. I jedna po jedna noga, meso sa nje, završavaju na porodičnoj trpezi, a privid Rasininog opstanka održava doktorski zanat njegovih roditelja. Njena koža biva zašivena a ona opstaje bolno i trapavo živa, dok su joj mesto mišića stavljeni naviljci slame. I Rasina tako traje sve dok se jednog dana ne sruši i konačno skapa.

Sve je u ovom romanu moguće i nemoguće, prosto - takav je stil Popovskijevog pisanja. On se uverljivo igra našim tabuima, stvara fantastične zaplete i rasplete, i roman okončava u inicijacijskom seksu njegovog glavnog junaka. Vladimir Kršan stekao je za ljubavnicu Marinu, njihovog porodičnog terapeuta. I njegova porodica se materijalno stabilizuje, uz cenu moralnog izopačenja. Majka i otac nalaze posao, tako što ih majčin ljubavnik oboje zaposli. I sve je sada u redu? Ne, naprotiv, ništa nije u redu - jedan svet se raspao, kaže Popovski.

Gde su bila uporišta tom svetu, šta se to u njemu prelomilo pa se više ne drži? Njegova rekonstrukcija ukazuje nam se u veštim, gogoljevskim rečenicama, koje nas spretno nose, kao na letećem ćilimu, kroz vreme i prostor. Čas smo u Karlovcu, čas na ratištu, potom u Lipovici, pa zamalo u Briselu. Sve su to, ipak, tek kulise, za preispitivanja našeg dvostrukog oslonca i pripadanja: užoj porodici - majci, ocu, bratu, sestri, i onoj široj - otadžbini. A taj naš odnos prema otadžbini centar je kolopleta Popovskijevog romana.

Ina je, u stvari, do forme i veličine romana razvijena politička parabola o otadžbini kao našem ishodištu. Nasuprot onoj septičkoj, apotekarskoj čistoći, koja nalaže da politika ne bude deo književnog dela, Popovski je zakoračio u tu močvaru, i to baš pošteno zagacavši, i pošteno se zaprljavši. Tako je ceo roman postao njegovo alegorijsko ideološke čistiliše. Najpre, kravu-ljubimicu Rasinu oslikao je kao izdanu otadžbinu, teret koji se za par sati punog stomaka prodaje, i to ne rade samo Drugosrbijanci (Vladimirov otac) već i njegova u pravoslavnom duhu vaspitana majka. Vladimirov profesor na akademiji, koji nastoji da mu obezbedi izložbu u Briselu podstičući ga da vaja svoj omiljeni model, Rasinu, tako da ona izgubi osnovne crte vlastitog identiteta, preziva se, gle, demokratsko-stranački Žutić?! U stvari, kaže Popovski, prodali su nas/prodali smo se za dve Milka čokolade, pakovanje Mountain Spring Ariela, bezvizni režim i tapšanje po ramenu, da li u Davosu ili Vašingtonu, vrag bi ga bi u toj sveopštoj tami znao.

Tako nekako ide ova priča. Briljantno ispričana. A ona je ideološki jednoumna. I nastoji da bude neporeciva: otadžbina se voli sebično, iskonski, dok se brani identitet koji nam daje, jer na njemu počivamo, jednakom snagom kao docnije u grobu. U stvari, Krsta Popovski u ovom romanu odigrao je jedan lagani i starinski vals, ples koji su, pred balkanska klanja, već davno igrali naši roditelji. A ima li lagodnije muzike od one koja nam obećava lake i sigurne odgovore, umesto neprekidne potrage i samozapitkivanja? 

Jedan dobar roman, iz prethodnih godina, Kecmanovićev Top je bio vreo, okončava tako što njegov junak svojevoljno i ogorčeno puca u grad koji ga je izneverio. Kao što Kecmanovićev junak puca u Sarajevo, s jasnim ideološkim stavom, tako Popovski puca u Evropu i moderni, pomahnitali svet.

Ćorak?

Autor: Predrag Brajović