Mučan period kroz koji prolazimo suočeni sa patogenim virusom iz porodice korona, čiji naziv se sa istim strahom od patnje i gubitaka, kao i sa dubokom zabrnutošću za sudbinu čitave vrste isto izgovara na svim jezicima sveta, iz temelja je izmenio život savremenog pojedinca, ali i čitavog čovečanstva. Bojazan da se ne zarazimo ili da drugima nesvesno ne prenesemo bolest koja može imati nepredvidiv tok i tragičan ishod, uz samodistanciranje i duge periode totalnih karantina kojim su društva nastojala da zaustave pandemiju ili spreče pucanje preopterećenih zdravstvenih sistema, snažno se odrazila na celokupno čovekovo biće. Učinivši ionako otuđenu individuu još ranjivijom, usamljenijom i mentalno nestabilnijom, panika, stres, svesno udaljavanje od bliskih osoba i konstantna zebnja od mogućeg oboljevanja, kao i neprestana javna sporenja sa političkim konotacijama, doprineli su da iščili i ono malo nade koja nam je omogućavala da prevaziđemo nedaće sa kojima smo se svakodnevno suočavali. Egocentričan i geocentričan, a uz to i neopravdano ubeđen u nadmoć koji mu omogućava tehnologija, čovek digitalnog doba našao se u situaciji da virus, dakle nešto što je golim okom nevidljivo, u potpunosti odredi njegov život. Iako se čovečanstvo mnogo puta do sada obrelo u sličnim okolnostima, suočivši se sa epidemijama koje su nemilice odnosile nebrojene živote, činjenica je da se i pojedinci, ali i društvo 21. veka, zaista retko osvrću na minula vremena i nagomilana iskustva koja mogu biti važni orijentiri u neravnopravnoj borbi sa mikroorganizmima. I sam žudeći za ohrabrujućom porukom u kojoj je sažeto predačko iskustvo, španski pisac Havijer Sijera (1971) je, tokom meseci najtežeg suočavanja sa neizvesnošću, napisao roman „Pandorina poruka“, koji je u prevodu Gordane Mihajlović objavila Laguna. Napisan u epistolarnoj formi, kroz pismo koje osamnaestogodišnjoj Aris, nastanjenoj na Kritu, šalje tetka, on ne predstavlja štivo o savremenim događajima već o onome što nam, ipak, i u tegobnim časovima, daje pravo na optimističan pogled u budućnost. Evocirajući zajedničke uspomene sa neobičnih i veoma zanimljivih putovanja po južnoj Evropi, koja su istovremeno bila i svojevrsno dijahronijsko kretanje, autorka pisama zapravo ostavlja zaveštanje čitavom naraštaju na čije formiranje presudno utiče pandemija čiji je prvi slučaj zvanično registrovan u kineskom gradu Vuhanu. Ono je utemeljeno na intrigantnoj sintezi rezultata zvaničnih istraživanja u okviru astrobiologije i drugih grana savremene nauke i snažnoj i kompleksnoj simbolici drevnih, prevashodno, grčkih mitova. U njihovom središtu je mit o Pandori, Epimetejevoj supruzi, koja je iz radoznalosti otvorila poverenu joj kutiju i tako unela zlo među ljude. U tajanstvenoj kutiji, uz sva moguća zla od kojih će stradati ljudski rod, ipak, nalazila se i nada koja im je davala snagu da opstanu.

Poimajući prošlost naše vrste kao skoro neprekidni niz pandemija, kao iscrpljujuću istoriju zaraznih bolesti, ukazujući i na hronologiju biološkog terorizma, Sijera, dobro poznat po svojoj tzv. istraživačkoj prozi, ovim ostvarenjem želi da pruži doprinos čovekovoj budućoj pripravnosti za suočavanje sa večitim neprijateljem koji neprestano mutirajući podstiče ljudski rod da nađe adekvatan odgovor i tako preživi. Zato čovek mora oslušnuti eho minulih vremena, odgonetnuti poruke koje iz njega dopiru kroz mitske priče, upotrebiti znanja kojim su već ovladali naši preci i zadržati zdravu dozu skepse prema svakoj dogmi. Ukazujući na stajne tačke koje nude i sasvim nova gledišta i poimanja savremenih dešavanja, Havijer Sijera svojom sugestivnom prozom podstiče čitaoca da sagleda život iz sasvim drugačije vizure. Uprkos priči o propasti podrazumevanih vrednosti u sveveremenoj borbi dobra i zla i njihovom mnogostrukom međusobnom preplitanju, „Pandorina poruka“ sadrži ohrabrenje bez koga bi bilo skoro nemoguće pogledati unapred.

Autor: Olivera Nedeljković