Paolo Konjeti u ovom dnevničkom memoaru opisuje svoje putovanje po Himalajima. Namera mu nije bila da stigne do vrha, niti da „osvoji planine“, već da poseti lokacije o kojima je čitao u knjizi „Snežni leopard“ američkog isrtraživača Pitera Matisena, da pobegne od užurbanosti svakodnevice i upozna daleke predele i kulture čiji je opstanak doveden u pitanje zahvaljujući uticaju različitih spoljnih faktora.

Konjetijeva proza poseduje jedinstven umirujući karakter. Pisac na ubedljiv način dočarava osećanje zadivljenosti i spokoja koje je u njemu probudila lepota prirode, iskazujući pritom fascinaciju relativno jednostavnom egzistencijom ljudi koje je usput sreo. Iako ni u jednom trenutku ne ispoljava ambiciju da drži predavanja svojim čitaocima, iza njegovih reči krije se jasna i važna poruka da se zadovoljstvo u životu može postići odricanjem od trivijalnosti svakodnevice i održavanjem bliske veze sa prirodom.

Uživao sam čitajući ovu Konjetijevu knjigu i jedino što joj mogu zameriti je to što se priča iznenada završava. Ukupni ton i namera ostavljaju dobar utisak, ali očekivao sam da će pisac u jednom trenutku doživeti neku vrstu otkrovenja, s obzirom na to da se knjiga reklamira kao „putovanje samootkrića“. Možda je njegova zamisao bila da nedostatak vrhunca u ličnom korespondira nedostatku krajnje destinacije u konkretnom fizičkom putovanju, što bi onda sve bilo uredno povezano naslovom novele.

Bez obzira na sve, ovo je ljupko malo ljubavno pismo jednom zadivljujućem i jedinstvenom mestu na našoj planeti i ako ste ljubitelj nekonvencionalnih putopisnih memoara i literature o prirodi, vredi ga pročitati.

Autor: Kalum Meklohlin
Izvor: goodreads.com
Prevod: Jelena Tanasković