Pažljivo gradjena biografija Pavla Zelića, od istaknutog člana Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić, osnivača Beokona, urednika fanzina Emitor i drugih delovanja na polju naučno-fantastične književnosti jasno je opredelila i tematske okvire njegove proze u domen fantastike. Kada je postao autor jedne zbirke priča, objavljene u prvoj knjizi Matice srpske i scenarista stripa Družina Dardaneli, Zelić je počeo da krči put i u sektoru mejnstrim književnosti pokazujući da ima i talenta i mašte. Njegov prvi roman, Peščana hronika, predstavljaće ozbiljan izazov za mladog pisca kada su u pitanju neke više književne pozicije kojima svaki mladi pisac teži.

Promišljeno i gotovo ziceraški, Zelić se u Peščanoj hronici dosetio da aktivira dve do sada u književnosti praktično neiskorišćene, ali izuzetno značajne teme: jedna su radne akcije i to one vezane za izgradnju Novog Beograda. Izazovna priča, krcata tematskim potencijalima tek od kako ju je Zelić načeo ne prestaje da provocira pitanjima zašto do sada niko nije o tome pisao.

Druga tema je još ozbiljnija, tiče se po zlu čuvenog kamiona „dušegupke“ u kome su mnogi stradali tokom ratnih godina u Beogradu. U vremenima kada ponovo biva aktuelna tema logora na Starom sajmištu na Novom Beogradu i sa saznanjem da se time do sada od pisaca bavio samo David Albahari, Zelić uspeva da bude i više nego aktuelan.

U kontrapunktu od ove dve mejnstrim teme, roman je zaogrnut žanrovskim plaštom horora i fantastike. Priča počinje kao realistička pripovest u maniru Branka Ćopića, o četvorici dečaka koji zaneseni pričama o poletnoj izgradnji zemlje, 1947. sa sela dolaze u Beograd da se pridruže radnim akcijama i izgradnji Novog Beograda. Priča se nakon misterioznih dešavanja prebacuje u vreme 1998. godine da bi pratila lik ražalovanog, mladog inspektora DeBe-a, njegovu borbu za opstanak i nastojanja da od svih spoljnih strahota zaštiti šestogodišnjeg sina . Na jednom novobeogradskom dečijem igralištu skrivenom medju soliterima koji kao da su zaostala scenografija ne kog distopijskog SF filma, odvija se priča o dobru i zlu, o demonima i o humanosti, o zajedništvu i pojedinačnom otporu. U kontrapunktu su i drugi segmenti romana: vreme radnih akcija i izgradnje jukstaponirano je sa bombardovanjem iz 1999, deca su u zavisnom odnosu sa zlom, bivši udarnik i ostareli inspektor sa novim, mladim snagama službe, sile humanizma sa silama zla.

Moguća metaforičnost romana tka se na nekoliko razboja, a brojne intertekstualne veze od Ćopića do Stivena Kinga, od Albaharija do Balarda, imaju sopstvenu logiku poredjanja koja nije bez osnove. Zelić je obrazovan autor koji je spreman da zarad dobre ideje traga i krstari svim dostupnim znanjima bilo da su istorijske, faktografske ili tekstualno-fikcijske prirode. Iz sudara fikcije, a u ovom slučaju i čiste fantastike i horora i realističke faktografije, često se radjaju zanimljiva dela u kojima je simbolički potencijal utemeljen na igri fantastičnog i relnog, veoma veliki. Romaneskno tkivo, bez obzira na preplitanja različitih koncepata, ipak mora da ostane do kraja bez šavova i ulegnuća, što u Peščanoj hronici nije slučaj. Zelić je još uvek mlad ali veoma agilan autor čiji su obzori sudeći i po ovom romanu, vezani više za žanrovske potencijale sf-a i horora i to na svim dostupnim medijskim nosačima ideja, od književnosti, do filma i stripa. Medjutim, upravo delovi koji opstaju na realističkom prosedeu morali bi biti dovedeni do visokog sjaja da žanrovske matrice ne bi prevagnule već da bi i one dobile novu dimenziju. Jedna zanimljiva pripovedačka zbirka i jedan ambiciozno zamišljen roman su možda još uvek nedovoljni da bi Zelić pokazao šta sve zna i može. Sačekaćemo.

Autor:Jasmina Vrbavac
Izvor: Vavilon