Serijal „Prostranstvo“ jedan je od mojih omiljenih u nekoliko proteklih godina, i neću preterati ako kažem da serijal postaje sve bolji sa svakom novom knjigom. Naravno, problem sa ovakvom tendencijom je to što deluje slično gravitaciji – sve što ide gore, mora na kraju da padne. Pa ipak, ovo ne mora nužno da bude loša stvar. Zapravo, i sam smatram da je nakon velikog događaja u priči veoma važno malo usporiti stvari kako bi likovima bilo dopušteno da se pregrupišu, ponovo fokusiraju i izgrade (a da ne pominjem da je i čitaocu potrebno vreme da svari poslednji neočekivani preokret). Tačno tako bih i opisao okolnosti koje se dešavaju u „Pepelu Vavilona“.

Ovaj roman, šesti po redu, nastavak je romana „Nemezine igre“, i neposredno se nastavlja na prethodne događaje, pa bih preporučio da se pre čitanja ovog prikaza nadoknadi propušteno, i na taj način izbegne moguće razotkrivanje priče. Ako ste ipak pročitali roman ranije, onda znate da se novi zlikovac pojavljuje u obliku Slobodne mornarice, nasilne grupe pobunjenika koji se bore u ime stanovnika Pojasa (što je termin koji opisuje ljude rođene u ili izvan Asteroidnog pojasa, a oni su generalno eksploatisana i potlačena radnička klasa). Njihov vođa, harizmatični Marko Inaros, organizovao je najveći, najstrašniji napad na Zemlju, pobivši milione i uništivši ekosistem. Nakon toga nastavlja da seje haos, usmerivši svoju flotu ološa na ranjive kolonizatorske brodove koji putuju kroz kapije ka potpuno novim svetovima iza njih.

To je užasan scenario za Zemlju i njene saveznike, koji se još uvek bore da pomognu preživelima i spreče dalje umiranje i kompletan slom infrastrukture i vlade. U svom očaju, obraćaju se Džejmsu Holdenu, čoveku koji im je već mnogo puta odmogao i samo bio smetnja u prošlosti, ali vremena su strašna i njima je potrebna sva podrška na koju mogu da računaju. Kapetan Holden i njegova ekipa na jurišnom bojnom brodu „Rosinante“ imaju za sobom već mnogo opasnih misija koje su preživeli i o kojima bi mogli da pričaju, pa im je tako sada dodeljena još jedna: da sačuvaju stanicu Medina koja se nalazi na ulazu u sistem kapija i spreče da ona padne pod vlast Slobodne mornarice…

Kako uopšte nastaviti „Nemezine igre“, koje su i moja omiljena knjiga u serijalu „Prostranstvo“ do sada? Znao sam da će to biti teško. Zato i nisam bio iznenađen kada su se u „Pepelu Vavilona“ stvari primirile, akcija usporila, i kada je ovo primirje iskorišćeno kao prilika da se udahne, osmotri kako stvari stoje i gde se svi nalaze. Ne kažem da „Pepeo Vevilona“ nije sjajna knjiga, jer ona to jeste. Ipak, fokus i tempo ove knjige su sporiji, manje napeti i neposredni, a prvom polovinom romana svakako dominira pitanje političkog sistema i društvenih odnosa među likovima.

„Pepeo Vavilona“ razbija ustaljeni šablon od samo nekoliko pogleda na situaciju (verujem da je taj broj obično četiri), granajući se umesto toga ne bi li pokrio veliki broj različitih likova i perspektiva, od kojih smo većinu videli i u prethodnim delovima. Ovakav pristup ima i dobre i loše strane. Gledano sa vedrije strane, ovo je u knjizi otvorilo nove mogućnosti. Možemo da sagledamo Sunčev sistem kroz mnogo više očiju, dobijajući na taj način puniji smisao političke klime i pravo stanje stvari nakon napada na Zemlju. Uz to, omiljeni likovi poput Krisdžena Avasarala, Klarise Mao i Bobija Drejpera su dobili svoja poglavlja. Sa druge strane, veliki broj tačaka gledišta je takođe poslužio da skrene fokus sa glavne priče i bez sumnje je doprineo da prva polovina knjige bude znatno slabija.

Zapravo se tek na pola puta kroz knjigu desilo nešto što me je zaista uzdrmalo. To je bio dobar podsetnik da su stvari u „Prostranstvu“ uvek u pokretu, uvek u promeni. Važni ljudi takođe umiru, najveći svetovi su desetkovani, pa ipak, likovi moraju da evoluiraju i prilagode se da bi preživeli. Ne postoji ništa negativno što bih rekao o ovoj knjizi osim činjenice da je lik zločinca Marka bio nekako proćerdan. Ne naučivši ništa u prošloj knjizi, on upada u isti predvidljivi šablon, a uvek je pomalo razočaravajuće videti negativca koji ponovo pati zbog iste fatalne greške.

Biće interesantno videti gde će nas događaji iz „Pepela Vavilona“ dalje povesti. Još jedno poglavlje u sagi o Džimu Holdenu i svemirskom brodu „Rosinante“ je gotovo, a ako postoji jedna stvar koju sam naučio iz prethodnih knjiga, to je da se bilo šta može dogoditi u „Prostranstvu“, baš bilo šta. Zato toliko volim ovaj serijal.

Izvor: speculativeherald.com
Prevod: Dušica Novaković