Pulicerova nagrada za najbolju biografiju/autobiografiju dodeljuje se već 99 godina i pod njenim imenom dosad su objedinjena uistinu kapitalna dela američkih autora, takva da se među njima gotovo ne mogu izdvojiti „lošija“ ili „bolja“. No čak i među biografijama, koje stoje na međi književnog i istraživačkog, upečatljivo se izdvajaju ona koja su stekla široku popularnost. I kad je kvalitet dela nesporan, tek je njegova čitanost i prevođenost pokazatelj da je postojala potreba za jednom upravo takvom knjigom; po ovom kriterijumu, Petar Veliki Roberta Mesija bio je apsolutno neophodan, kod nas utoliko neophodniji što se već odavno tek malobrojni izdavači odvažuju na poduhvate te vrste i tog obima; svojevrstan zadatak i za prevodioca, jer knjige ove strukture, bogato protkane dokumentima, citatima, pismima, zahtevaju pravu potragu za originalima na izvornim jezicima da se ne bi kakva sitnica „zagubila“ u prevođenju sa već prevedenog. Međutim, takav poduhvat svojevrsna je nagrada kada je posredi delo poput Mesijevog Petra Velikog.

Petar Veliki je sam po sebi fascinacija; u svojoj zemlji veličina takvih razmera da čak ni Sovjetski Savez nije mogao u potpunosti da ga se odrekne, u Evropi i Americi i dan-danas predmet začuđenog divljenja. Inspirativan samim svojim životom, za poslednja tri veka nadahnuo je doslovno neprebrojive stvaraoce, ne ponajmanje istoričare, da mu posvete svoje delo; po čemu je onda Robert Mesi poseban? Da bismo na to odgovorili, pre svega moramo imati na umu da je Petar Veliki do naših dana ostao u velikoj meri nerazjašnjen. Njegova ambivalentnost i dvosmislenost ogledaju se u mnogo čemu: on je apsoluta koji uvodi u svoju zemlju prve vidove evropske demokratije; tiranin koji insistira na ljudskim pravima; vladar koji beži od svoga prestola da bi se igrao brodovima; samouk koji teži da postane homo universalis; fanatik samodiscipline koji se u istom danu predaje najtežem radu i najtežem pijanstvu; čuvar pravoslavlja i ismevač crkve; rasipni asketa;

neumorni pregalac i dokoni maštar. Teško je jednim delom obuhvatiti takvu ličnost suprotnosti; gotovo nemoguće prikazati je nepristrasno. Upravo se u tome ogleda Mesijeva vrhunska veština. Mesija već znamo kao istoričara „lakog pera“ – njegova pripovest teče kao voda i nosi i zanosi čitaoca svakom rečju – ali ono što verovatno ne primetimo sve dok u dahu ne pročitamo njegovu knjigu jeste taj njegov dar da odabranu ličnost prikaže doslovno iz svakog ugla koji nam omogućuju istorijske činjenice. Kao što je Petar mnogostran i neočekivan, tako je mnogostrana i neočekivana i Mesijeva knjiga. Nakon nje se osvrćemo, zbunjeni, po navici iščekujući autorovu presudu, a onda shvatamo da nam je zapravo predstavio jednog gorostasa u svakoj mogućoj pojedinosti, ne hvaleći ga, ne osuđujući ga, ali ostavljajući nam njegov lik u tako životnoj formi da ćemo neumitno morati opet da mu se vratimo. Mesi je majstor detalja poput velikih flamanskih slikara; zaneseni svakim pojedinačnim potezom, tek na kraju, kad se najmanje nadamo, shvatamo da oni čine jednu integralnu sliku i ostajemo zadivljeni, zanemeli, pred veličanstvenom celinom.

Objavljivanje ove Mesijeve knjige izuzetno je značajno za nas. Ako ne računamo pionirski pokušaj Zaharije Orfelina da predstavi našem čitaocu jednu od najvećih vladarskih ličnosti svih vremena, o Petru Velikom već predugo prikupljamo znanja uglavnom tek kroz posredne izvore: preko filmova i serija, romansiranih dela ruskih pisaca, iz šturih i opštih istorija, enciklopedija. Praktično ovaj put imamo pred sobom objedinjeno u jednoj knjizi valjda sve što se može znati o Petru Velikom, a bez straha da će nas ugušiti tolika količina podataka. Mesi je briljantan istoričar. Pisac dostojan teme koje se prihvatio, nadareniji od mnogih romansijera, sjajan pripovedač, i verovatno se nije mogla srećnije odabrati knjiga kojom će Petar Veliki ponovo ući na naše prostore. 

Dubravka Srećković Divković