Priča o drugom maču ili drugom nožu iz Jevanđelja po Luki, jedna je od najvećih misterija u Bibliji. Uoči svog stradanja Isus kaže učenicima da je vreme da nabave mač, a oni nabave dva. Toliko im je i po Isusovom mišljenju dovoljno. Međutim, priča se ne razvija dalje. Ovaj biblijski džep, slepo crevo je iskoristio Handke da po tom šematizmu izradi literarni predložak, svoj najnoviji roman, napisan neposredno pre dobijanja Nobelove nagrade. I da ga po ovoj jevanđelskoj epizodi naslovi.

Oružje koje su apostoli nabavili ničemu ne služi, osim da odseku uvo sluge prvosveštenika koji je zajedno sa ostalima pošao u hajku na Isusa. Hristos, koga je Juda izdao poljupcem, ranjenika odmah, na licu mesta isceljuje i vraća mu odsečeno uho na mesto.

Dva mača, u sinodskom prevodu, postaju dva noža. Univerzalni simbol hladnog oružja, simbola napada ili odbrane, ne razvija priču dalje. Osim što demonstrira da je oružje beskorisno i da slepa sila ne rešava ništa. Nikakvim se oružjem ne može odbraniti sin Božji i čovečiji. Stradanje ne može da se spreči. Ono je stvar ustrojstva vaseljene. Sudbina tvorca i tvorevine.

„Drugi mač“ mogao bi da se nazove i antiroman, dekonstruisan i razgrađen. U njemu nema razvoja radnje. Podnaslov „Majska povest“ aludira na vreme praznika vaskrsenja i bujanja prirode. Đaci ne idu u školu, neradni su dani. Takođe, maj je mesec pobede, mirotvoraca, pre svega mesec pobede nad fašizmom. Mesec vojnih parada i trijumfa dobrog i ispravnog. 

Kod Handkea teme se ponavljaju, tako i tema majke koja je od strane jedne ambiciozne novinarke optužena da je bila simpatizer Trećeg Rajha. Sin planira osvetu, pošto majka nije više živa. Zna novinarkinu kućnu adresu. Udružuje se sa istomišljenicima. Spreman da angažuje plaćene ubice. Građane sa margine, socijalno nevidljive. Njegovi planovi su ispunjeni besom. Misli otrovne. Svaka osveta se servira hladna, pomislite i ako niste dosad čitali Handkea, čekate šta će dalje biti. Ubrzo ćete shvatiti da se kod Handkea razvija život, a ne fabula. Ona se gazi poput psećeg izmeta, ili šutira poput kamenčića na putu.

Vidimo ga kako pažljivo obavlja pripreme za svoju osvetoljubivu misiju, tek što se vratio s prethodnog lutanja, kreće u novo hodočašće, obučen u armanijevo odelo, krećući se linijom pariskog predgrađa u okolini Versaja, gde mu se nalazi dom, hoda pešice, autobusom, obilazeći ostatke manastira Port Roajal, u kome su se školovali slavni sinovi Francuske Blez Pakal i Žan Rasin. Nad busenjem stranica levitira „Tolstojeva glavurda“. Handkeov junak nikada nije usamljen. On je u stalnim korelacijama sa životnim trunjem, nanosima, sa kojim se sreće u svojim lutanjima, ali i sa plejadom slavnih, od Homera do Servantesa, od Džona Vejna do popularnog pevača šlagera. Likovi koje sreće usput, na rubovima grada, autobuskim stajalištima, u prigradskom prevozu, staničnom restoranu, u svojim živopisnim šetnjama dostojni su stanovnici literature: sudija, istetovirani, menadžer ili beskućnik, koji želi da živi u Handkeovoj kući.

Fantazije o osveti se ne ostvaruju. Na polovini knjige pisac nas obaveštava o optužbama  novinarke i o svojim planovima o osveti. Od tog trenutka osvetnik se udaljava od cilja i naposletku ga zaboravlja, umesto obrnuto. 

Prvi mač može biti oružje ubojito, a drugi njegova suprotnost. Drugi mač može biti Hristos sam. Nevidljivo oružje. Duhovno. Reč. Koja otvara umove i blista.

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Eksspres