Da li ste spremni za Tomasa Pinčona na temu 11. septembra 2001? S jedne strane, njegova poetika paranoje i sposobnost da dočara istorijske nadrealne pasaže čine se savršeno prikladnim za temu. Ipak njegova prevejana bezbrižnost i konstantno lakrdijaštvo deluju da bi mogli biti neusklađeni sa temom. U svakom slučaju, i uprkos njegovoj vezanosti za kalifornijske hipi šezdesete, Pinčon je Njujorčanin i pozvan je da opiše paklene i tragične slike tog događaja, čije se posledice nikada neće u potpunosti prevazići: „Na putu kući prolazi pored lokalne vatrogasne stanice. Vatrogasci su tu i rade nešto na kamionu... Provlači se kroz dnevne bukete cveća na pločniku, koje će uskoro da očiste. Spisak ovdašnjih vatrogasaca stradalih 11. septembra čuva se na nekom intimnijem mestu, ne gura se javnosti pod nos, ako neko želi da ga vidi, može to da zatraži, ali ponekad je izraz većeg poštovanja ne kačiti takve stvari na bilbord... Šta tera te ljude da odu, odrade smenu od dvadeset sati i onda nastave da rade, nastave da se bacaju u te drhtave ruševine, da iznose ljude na sigurno, da vade delove drugih ljudi, da se na kraju razbole, da ih samelju košmari, nepoštovanje, smrt?“

U novom romanu „Probna faza“, Pinčon je odvažan ili lakomislen da kaže i ovo: „Maksina primećuje tipa na daljoj krivoj šanka, kako reklo bi se nemilosrdno pije, pokazaće se jegermajster i 151, kroz fosforescentnu slamku iz polulitarske čaše, kupljene u samoposluzi... naravno to je on, Erik Džefri Autfild, alfa gik, izgleda, sem ogoljene gornje usne i novonarasle bradice, baš kao na fotografiji iz dozvole. Na sebi ima kargo pantalone sa kamuflažnom šarom čiji će spektar boja koristiti na nekom veoma dalekom mestu, možda čak na drugoj planeti, majicu na kojoj helvetikom piše < /P>PRAVI GIKOVI KORISTE KOMANDNU LINIJU< P>, i Betmenov pojas iskićen spravama koje zveckaju kao privesci na narukvici – tu su daljinski za TV, muzičku liniju i klima-uređaj, plus laserski pokazivač, pejdžer, otvarač za flaše, klešta za skidanje izolacije sa žice, voltmetar, lupa, sve toliko sićušno da se opravdano postavlja pitanje može li uopšte da funkcioniše. “

Zapravo, užasan dan se otegao na više od 300 stranica, i za to vreme dva aviona su se ne samo zabila u Kule bliznakinje već i u tipično pinčonovski zapetljan roman. Ovaj sadrži zemaljske beleške Breta Istona Elisa i Vilijama Gibsona, preusmeravanje fondova, koje preduzima haotični japi odmetnik Lester Trajps, od internet start ap preduzeća zvanog hashslingrz do brokerske kuće zvane Darklinear Solutions, pod budnim okom korumpirane dot-com preduzetnice Gabrijel Ajs. Ovi likovi, zajedno sa gomilom drugih, kreću se romanom u tipično omamljujućoj i smešnoj zaveri, koju je nemoguće (i možda nevažno) pouzdano pratiti.

Nismo samo mi nemoćni: zbunjena je i Maksin Tarnou, istražitelj za prevare i majka dvoje dece, sa kojom se od svih Pinčonovih protagonista po opipljivosti i jednostavnom šarmu može meriti jedino privatni detektiv Dok Sportelo iz romana „Skrivena mana“. Iako je ova knjiga duga koliko i „V.“, kritičari će radnju smatrati relativno čvrstom, kao što je u „Objava broja 49“ ili „Vajnlend“, za razliku od potpuno raslojene radnje u „Gravity’s Rainbow“ ili u „Against the Day“. Maksin luta od posla do porodice, i od jednog muškarca do drugog: od svog bivšeg muža, trgovca Horsta Leflera, preko svog razjarenog, tobože zen psihijatra Šona, do sablasnog Nikolasa Vindasta, Pinčonove poslednje verzije zloćudnog oruđa desničarske Amerike. Poput Filipa Marloua, Maksin ulazi u barove naoružana samo svojom lucidnošću, samo što Marlou nikada nije – zarad praćenja osumnjičenih – izvodio ples na šipci ne bi li tako iskoristio preglednost u lokalu, koju pruža pogled sa bine. Ona takođe posećuje DeepArcher, „Deep Web“ oblast koja pruža utočište za avatare gejmera u bekstvu, sajber anarhiste a moguće i poginule 11. septembra. Pinčon stalno priziva ovakve slike kvazimističnih dolina žudnje: prostori van prostora, vreme van vremena. DeepArcher je njegovo poslednje međustanje.

Ali čekajte. Ponašam se kao da mi svi znamo kako je to čitati Pinčona. Zapravo niko od nas to ne zna. Jer shvatiti kako je to čitati Pinčona je kao čitanje Pinčona. On koristi niz citata iz stvarnih ili izmišljenih filmova Bet Dejvis, ili razmišljanja o košarci, baš kao što Polok koristi boje na panoramskom platnu ili Koltrejn note u soliranju: neprestano, neumorno a opet naizgled bez krajnje svrhe. To su sredstva kojim se zadirkuje ili biva zadirkivan. Uzmite Bet Dejvis na primer, koja je često glumila dobru/lošu bliznakinju ili sestru: ona je, hm, možda, eho Pinčonove fascinacije poovskim likovima podeljenim u zloslutne dvojnike. Ili košarku, koja po Pinčonu spaja progonjena plemena poput Maja, Jevreja i Afroamerikanaca – a opet zašto onda Horst („Proizvod četiri generacije američkog Srednjeg zapada, emotivan kao silos za žito“) dvaput drži glavu među rukama „kao da će njome da šutira slobodno bacanje“?

Pa košarka je takođe sa Srednjeg zapada. Kao što je Hičkok rekao, diveći se sopstvenom filmu „Nepoznati iz Nord ekspresa“: „Nije li divno osmišljen? Čovek bi ga mogao proučavati doveka.“ Ovaj poziv na nadrealnu avanturu, prihvaćen od generacija obožavatelja i akademika, suprotstavlja se onima koji žele da se priključe zabavi ali ih muči pitanje: kome da se obrate za dešifrovanje?

Motivi se prelivaju sa ivice jednog Pinčonovog platna na drugo. Sledbenici Pig Bodina iz romana „V.“ – onoga sa „čudesno šiljatim nosom“, koji „nikada nije pogrešio u pogađanju“ marke piva – biće oduševljeni, 50 godina kasnije, susretom sa Konkling Spidvelom, „profesionalni Nos… rođen sa mnogo kalibrisanijim čulom mirisa nego obični ljudi.“ Novi čitaoci će možda uzdahnuti, ne samo zbog primedbe „normalni“ – da li je čitanje Pinčona samo potvrda nečijeg pripadništva hipsterskoj zajednici?

Naša nagrada za odustajanje od očekivanja da roman treba da bude jasan a ne rasut u molekule, nije rastrojstvo već oduševljenje. Pinčon je dobar drugar, pun stvarne naklonosti za svoje likove i mesta o kojima piše, čak i kad im se podsmeva zbog postmodernog stanja u kome su samo delimično stvarni. Razmazio nas je deskriptivnim letovima. Ovo je gornji Menhetn na kiši: „Ono što bi mogla biti jedno­stavna tačka u ciklusu radnog dana... postaje milion uličnih drama, a svaka je prepuna misterije, previše snažna za dnevnu svetlost pred oluju. Sve se menja. Eno ga onaj čisti, kišni miris. Buka saobraćaja se razla­že. Ulični odrazi na prozorima gradskih autobusa ispunjavaju njihovu unutrašnjost nečitljivim trodimenzionalnim slikama dok se površina neobjašnjivo pretvara u zapreminu. Prosečni navalentni menhetnski mamlazi koji se guraju po pločnicima takođe poprimaju neku prostornost, neku svrhu – osmehuju se, usporavaju, čak i sa mobilnim telefonom zalepljenim na uho pre će nekome pevati nego brbljati. Neki se mogu sresti kako vode kućne biljke u šetnju po kiši. Čak i najovlašniji dodir kišobrana s kišobranom može biti erotičan.“

Ovaj put, Pinčon možda traga za nekim objašnjenjem u svojoj istorijskoj predstavi o zaveri. „Probna faza“ nervozno očijuka sa jedanaestoseptembarskim teorijama zavere ali mislim da je nelagoda koju to budi namerna. Kao De Lilo u romanu „Libra“, Pinčon je zainteresovan za misteriju široke i stalne složenosti, a ne neke iznenadno uništene nevinosti: „Negde, dole u nekom sramotnom mračnom kutku nacionalne duše, mi osećamo potrebu da se osećamo izdato, pa čak i krivo. Kao da smo mi stvorili Buša i njegovu bandu, Čejnija, Rova, Ramsfelda, Fejta i sve ostale.“ Horst koji poseduje dar mudraca za predviđanje unosnog investiranja – Volstritski Tajron Slotrop! – zapaža pad u deonicama avio kompanija, nedelju dana pre 11. septembra i pita se: „Kako je predviđanje tržišnih kretanja isto što i predviđanje užasne nesreće?“  Maksin daje odgovor: „Zato što su to dva različita oblika jedne te iste stvari.“ 

Dok paranoici veruju da najgora pitanja imaju čudovišno jednostavne odgovore, paranoidna umetnost zna da užasna otkrića pokreću dalja pitanja. Paranoidna umetnost komunicira interpretacijama i dobija natrag interpretacije od publike; ona ne veruje čak ni sebi i postaje goruća suprotnost samozadovoljnoj umetnosti. Po Pinčonu, moderno doba sa svojom slobodom i prosvetljenošću – železnicom i poštom, internetom itd. – nezadrživo srlja u kapitalistički Crni Gvozdeni Zatvor Filipa Dika, sastavljen od izolovanosti, monopola i prismotre. Mi živimo bespomoćni na uzburkanoj granici toga sunovrata. Njegovi likovi se hrane komadićima slobode koji padaju sa pokretne trake te surove mašine, poput mačke u mesari što čeka na otpatke. Po Džojsovoj definiciji istorija je košmar iz koga se trudimo da se probudimo. Za Pinčona, istorija je košmar u kome moramo lucidno sanjati.

Tomas Pinčon ima 76 godina i njegovo odbijanje da menja stil možda nekoga dovodi do besa. Čovek je tvrdokorno konstantan: jedini razlog zašto „Probna faza“ nije mogla biti objavljena 1973. je to što internet, diznijevska verzija Tajms Skvera gradonačelnika Đulijanija ili rat protiv terorizma, nisu još postojali. Ova knjiga, kao i „Skrivena mana“ uzbudljivi su dodaci njegovom gigantskom delu, neonske reklame za teme koje uostalom nikada nije ni nameravao prikriti.

Pinčon pokazuje svet kako ga on vidi, uništen i opljačkan pohlepom, zaverom i netolerancijom, entropijom koja je isto toliko posledica ljudskih dela koliko i kosmičkim zakonom nametnuta. Ali njegovi romani uzimaju i oblik sveta kakav on želi i otud njihova moć utehe.

Slobode i dužnosti koje Pinčon sebi dodeljuje su one koje on želi u naše ime – lascivnost, ispraznost, usredsređenost na svakodnevne, često prozaične ciljeve ali tu je i ukazivanje na neizbežnost patnje, ljubav za autsajdere i mesto u srcima za one kojih više nema. Tu je, takođe i dozvola za pokušaj nestanka u nekom radikalnom prostoru paralelnom sa istorijom i svakodnevnim životom – ono što anarhistički filozof Hakim Bej naziva „privremene autonomne zone“ – čak i kada je cena tog izleta bolno visoka. U „Probnoj fazi“ se dosta pominje putovanje kroz vreme, ali takva plovidba je sve samo ne besplatna vožnja: „Vremensko putovanje, ispostavilo se, nije za turiste civile, ne možeš samo da uđeš u aparat, moraš da to uradiš iznutra ka spolja, umom i telom, a navigacija po Vremenu je surova disciplina. Potrebne su godine bola, napornog rada i odricanja, a nema nikakvog iskupljenja – ni za koga i ni od čega“.

Da sumiramo: uprkos nedostatku ličnih informacija koje bi potekle od samog pisca, jasno je iz zamaha i poleta njegovih rečenica, iz eksplozivnog ushićenja, iz besa kojim se cilja na opšte licemerje, da je Pinčon pisac koji bezgranično obećava, koji će nam sigurno dati punu policu divnih i harizmatičnih romana. Smatram da će nam isporučiti još jedno remek-delo. Ili dva. Ili tri. Jedva čekam da vidim šta će sledeće učiniti.

Autor: Džonatan Letem
Izvor: nytimes.com