Pisac knjige „Atlas oblaka“ konačno je napisao pristupačan roman
Pisac knjige „Atlas oblaka“ konačno je napisao pristupačan roman
Nazvati rad britanskog pisca Dejvid Mičela ambicioznim, značilo bi dramatično ga podceniti. Njegove knjige su zamršeni lavirinti koji obuhvataju vekove, zabačene destinacije i brojne naratore koji se nose sa smislom istorije i egzistencijalnim temama. Njegova najpoznatija knjiga „Atlas oblaka“, ima strukturu poput harmonike, sastavljene od šest priča, od Novog Zelanda iz devetnaestog veka, do postapokaliptičnih Havaja; strukturu toliko nekonvencionalnu da su samo braća/sestre Vačovski i Tom Tikver smatrali da je adaptacija za film moguća. Ali Mičel nije zainteresovan da stvori prostrani svet samo za jedan roman. Umesto toga, on stvara univerzum: svi njegovi romani su međusobno povezani, sa likovima koji iskaču u knjigama čija se radnja dešava godinama kasnije ili se u nekoj drugoj priči ustanovi da su izmišljeni. Mreža je tako isprepletena da kada su izašli „Nevidljivi sati“, sajt Vulture je napravio tabelu da bi mogao da se isprati taj preplet likova iz romana u roman. Potrebna je impresivna misaona fokusiranost za praćenej Mičelove radnje, i zbog toga on uživa toliko poštovanje među fanovima, ali može i da uplaši običnog čitaoca koji nije siguran da li, i kako, da se upusti u tako gusto ispletenu mrežu priča.
I ta tenzija je upravo i razlog za to što je njegova poslednja knjiga „Slejdova vila“ otkrovenje. Umesto obeshrabrujuće težine koja muči svakog početnika pred njegovim delom, relativno kratak roman prostire se na relativno skromnih 256 strana. Za Mičelove ranije čitaoce, knjiga je kratak osvrt na raniju priču. Ali za nove, to je odmerena porcija priče sa temom uklete kuće, neka vrsta vodiča za početnike u Mičelov zamršen svet.
Početak na društvenim mrežama
Neki elementi „Slejdove vile“ počinju kao deo „Nevidljivih sati“. Mičel kaže da se u postupku pisanja te knjige, priča odmakla od dva lika, para natprirodno obdarenih blizanaca Džone i Nore Grejer koji žive u tajanstvenoj engleskoj vili. Priča o blizancima urezala mu se u mozak. Pošto su „Nevidljivi sati“ objavljeni, vratio se i ponovo napisao jednu od priča, „Prava vrsta“ na Tviteru.
Napisavši 280 tvitova, Mičel je shvatio da to neće biti sve. „Pisao sam misleći da je to najbolji deo, ali kada sam završio, pomislio sam da to postavlja bar isto toliko novih pitanja koliko je dalo odgovora.“
Zatim je osvežio tvitove i dodao četiri nova poglavlja, što sve zajedno čini roman. Mičelu su obično potrebne godine rada za jedan roman ali je ovaj želeo da završi što pre. „Uvek mi je bila, negde u malom mozgu, misao da se vratim i uradim ovo“, kaže on. „Postojala je neka vrsta „sad ili nikad“ osećaja. Mojih sledećih četiri ili pet knjiga neće imati prostora u sebi za materijal iz „Slejdove vile“.
Mičel svakako nije prvi pisac koji je eksperimentisao sa Tviterom, ali je najistaknutiji. I taj naglasak na sažetosti dao je svakom od pet poglavlja romana neposrednost koja ponekad nedostaje njegovim drugim, opširnijim delima. „Prava vrsta“ je smeštena u 1979. godinu, kada dečak i njegova majka sreću Grejerove u njihovoj kući. Svako naredno poglavlje počinje devet godina posle završetka prethodnog, i u svakom je novi narator: policajac, student, studentova starija sestra i konačno jedan od misterioznih blizanaca. Sva poglavlja imaju sličnu strukturu, dok Mičel suptilno ređa niz događaja da bi povećao stravu.
Pristupnica književnom univerzumu
Za Mičelove fanove, jedna od privlačnosti „Slejdove vile“ biće pravljenje veza sa njegovim ranijim romanima, kako se poznate reči i junaci budu pojavljivali. Jedan od naratora je novinar Spajgles koji se pojavljuje u „Atlasu oblaka“. Još bitnija je pojava doktora iz „Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta“, romana iz 2010. godine, koji ima značajnu ulogu u završnom poglavlju novog romana. Čak ni kraj „Slejdove vile“ nije kraj sage o Grejerovima; Mičel kaže da će Nora imati značajnu ulogu kao antagonista narednog romana, i da roman donekle funkcioniše kao priča o počecima negativca. Za svakoga kome bitka između Horologista i Anhorita deluje kao izmišljen jezik, možda je najbolje da ne počinje sa nekim od Mičelovih zbunjujuće gustih knjiga. Ali „Slejdova vila“ nije zastrašujuća. Podsećajući na poznate žanrove – ukleta kuća, gotski horor, vampiri – ovo je daleko najpristupačnija Mičelova knjiga. I ako takav stil privuče pažnju nekome ko ranije nije bio zainteresovan za Mičelov rad, to je sjajna prilika da uroni i istraži širok univerzum koji je ovaj pisac izgradio u drugim knjigama tokom poslednjih 16 godina.
Izvor: wired.com
Autor: K. M. Mekfarland
I ta tenzija je upravo i razlog za to što je njegova poslednja knjiga „Slejdova vila“ otkrovenje. Umesto obeshrabrujuće težine koja muči svakog početnika pred njegovim delom, relativno kratak roman prostire se na relativno skromnih 256 strana. Za Mičelove ranije čitaoce, knjiga je kratak osvrt na raniju priču. Ali za nove, to je odmerena porcija priče sa temom uklete kuće, neka vrsta vodiča za početnike u Mičelov zamršen svet.
Početak na društvenim mrežama
Neki elementi „Slejdove vile“ počinju kao deo „Nevidljivih sati“. Mičel kaže da se u postupku pisanja te knjige, priča odmakla od dva lika, para natprirodno obdarenih blizanaca Džone i Nore Grejer koji žive u tajanstvenoj engleskoj vili. Priča o blizancima urezala mu se u mozak. Pošto su „Nevidljivi sati“ objavljeni, vratio se i ponovo napisao jednu od priča, „Prava vrsta“ na Tviteru.
Napisavši 280 tvitova, Mičel je shvatio da to neće biti sve. „Pisao sam misleći da je to najbolji deo, ali kada sam završio, pomislio sam da to postavlja bar isto toliko novih pitanja koliko je dalo odgovora.“
Zatim je osvežio tvitove i dodao četiri nova poglavlja, što sve zajedno čini roman. Mičelu su obično potrebne godine rada za jedan roman ali je ovaj želeo da završi što pre. „Uvek mi je bila, negde u malom mozgu, misao da se vratim i uradim ovo“, kaže on. „Postojala je neka vrsta „sad ili nikad“ osećaja. Mojih sledećih četiri ili pet knjiga neće imati prostora u sebi za materijal iz „Slejdove vile“.
Mičel svakako nije prvi pisac koji je eksperimentisao sa Tviterom, ali je najistaknutiji. I taj naglasak na sažetosti dao je svakom od pet poglavlja romana neposrednost koja ponekad nedostaje njegovim drugim, opširnijim delima. „Prava vrsta“ je smeštena u 1979. godinu, kada dečak i njegova majka sreću Grejerove u njihovoj kući. Svako naredno poglavlje počinje devet godina posle završetka prethodnog, i u svakom je novi narator: policajac, student, studentova starija sestra i konačno jedan od misterioznih blizanaca. Sva poglavlja imaju sličnu strukturu, dok Mičel suptilno ređa niz događaja da bi povećao stravu.
Pristupnica književnom univerzumu
Za Mičelove fanove, jedna od privlačnosti „Slejdove vile“ biće pravljenje veza sa njegovim ranijim romanima, kako se poznate reči i junaci budu pojavljivali. Jedan od naratora je novinar Spajgles koji se pojavljuje u „Atlasu oblaka“. Još bitnija je pojava doktora iz „Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta“, romana iz 2010. godine, koji ima značajnu ulogu u završnom poglavlju novog romana. Čak ni kraj „Slejdove vile“ nije kraj sage o Grejerovima; Mičel kaže da će Nora imati značajnu ulogu kao antagonista narednog romana, i da roman donekle funkcioniše kao priča o počecima negativca. Za svakoga kome bitka između Horologista i Anhorita deluje kao izmišljen jezik, možda je najbolje da ne počinje sa nekim od Mičelovih zbunjujuće gustih knjiga. Ali „Slejdova vila“ nije zastrašujuća. Podsećajući na poznate žanrove – ukleta kuća, gotski horor, vampiri – ovo je daleko najpristupačnija Mičelova knjiga. I ako takav stil privuče pažnju nekome ko ranije nije bio zainteresovan za Mičelov rad, to je sjajna prilika da uroni i istraži širok univerzum koji je ovaj pisac izgradio u drugim knjigama tokom poslednjih 16 godina.
Izvor: wired.com
Autor: K. M. Mekfarland
