„Pomor i strah“ – Istorijski roman o sadašnjem trenutku
Za razliku od proteklih naraštaja čitalaca, današnja generacija se prema istorijskom romanu odnosi kao ne prema preterano bitnom žanru književnosti koji pripoveda o davnoj prošlosti i događajima koji nemaju nikakve veze sa modernim svetom. Ovakav stav dele ne samo mlađi čitaoci koji hrle ka senzacionalističkim naslovima ili prosečni uživaoci u književnosti koji staju na stranu lakših tema iz stvarnosti koju mogu da razumeju, ali i određeni književni kritičari i urednici koji daju prednost savremenijim temama i odnosima koji preslikavaju aktuelni trenutak. Sa druge strane, postoji veliki broj pisaca koji se oglašavaju isključivo u ključu istorijskog romana, eksploatišući činjenicu da se njihovi rukopisi zasnivaju na već postojećoj građi u koju oni unose minimalne autorske intervencije, dobijajući tako hibridne tekstove koji su u suštini istorijskog karaktera, ali ostaju književno nerelevantni. Ipak, u ovoj građi izdvaja se i manji broj naslova koji evociraju najsvetlije trenutke istorijskog romana, ali uvode i primese drugih žanrova ili alternativnih narativnih tehnika, uspešno korespondirajući sa savremenom epohom, postižući dvostruki efekat pripovedanja o prošlosti i komentarisanja sadašnjosti. Jedan od takvih je i roman „Pomor i strah“ Vuleta Žurića.
Iako je u pitanju rukopis koji pretenduje na kategoriju istorijskog žanra – na ovaj način ga, istina, više definiše izdavač nego sam autor – ovaj roman u sebi sadrži i primese drugih žanrova, od istoriografske metafikcije, preko fantastike, sve do alegorijskog, društvenog i apokaliptičnog romana. Kao mešavina više različitih uticaja, on se čita na dva nivoa: kao pripovest o kugi u Irigu i celom Sremu krajem osamnaestog veka, i kao alegorijska predstava današnjeg trenutka i odnosa koji vladaju u našem društvu. Taj odmak od teme koja se nameće kao primarna, ističe se već u podnaslovu romana – „Povest o zapisu na kužnom jevanđelju“ – u kojoj se anticipira dvostruka izmeštenost od tipičnih okvira istorijskog žanra. U pitanju je, dakle, ne samo „zapis“ kao komentar subjektivne pripovedne figure koja prenosi događaje kojima prisustvuje ili koje sluša, već i „povest“ o tom zapisu, kao još jedna subjektivizovana verzija događaja o kojima je reč. Čitaoci, koji su tek četvrta ili peta karika u pripovednom lancu, ne mogu više znati da li je ono šta čitaju zaista istorijski utemeljeno, ili se pak radi o nekoj verziji koja je preživela period od više od dva veka – niti im je to saznanje od istinske važnosti. I dok ovo pojačava sumnju u objektivnost, sigurnost i utemeljenost romana u činjenicama, time on ide dalje od klasično shvaćenog istorijskog romana, i sve više zadire u domen postmoderne istoriografije, metafikcije, meta-teksta, odnosno priče o samom pisanju. Takođe se aludira na proces pozivanja na istorijske činjenice i ličnosti, ali se ti elementi koriste zarad književno utemeljenih ciljeva, čime se dobija efektivan i neupadljiv spoj istorije i fikcije, a Žurić se odmiče od prozaista prethodnih generacija i ide ka savremenijem pristupu i obradi svojih odabranih tema. Međutim, roman „Pomor i strah“ nije prvi roman u našoj novijoj produkciji koji koristi ovakav pristup istorijskoj građi, niti je čak i prvi prozni tekst ovog autora u kojem se javljaju takvi postupci, te se on po tome ne izdvaja ni iz njegovog opusa, ni iz aktuelne produkcije. No, izdvaja se po jednom drugom aspektu.
Možda se tema kuge nametnula autoru pukom slučajnošću, a možda se iza ovakvog tematskog okvira krije komentar savremenog trenutka koji on deli sa svojim čitaocima. Naime, roman se ne može svesti samo na jednostavno prozno oblikovanje istorijske građe – iako Žurić ne krije da se tokom pisanja snažno oslanjao na knjigu „Kuga u Sremu“ 1795–1796. dr Radivoja Simonovića, koja sama po sebi predstavlja obrađenu verziju obimnih izveštaja o borbi protiv kuge od strane lekara koji su se sa njome neposredno susreli – već i na jedan veći sukob koji okružuje taj period. Radi se o borbi dva različita načina mišljenja i delovanja, i sukobu crkvenog i naučnog, regresivnog i progresivnog, neobrazovanog i intelektualnog, to jest o sukobu koji manifestuje dva pristupa problemu sa kojim se junaci romana suočavaju. Oni razumeju kugu na različite načine i ona je za njih uzrok, posledica ili komentar njihovih životnih izbora, i vrlo brzo se polarizuju dve strane koje se sukobljavaju u romanu. Autor pokušava da razume i opravda oba pola, ne stajući isključivo u odbranu bilo kog stava, no ni ne krijući aluzije na današnje društvo. Istina je da je kuga iščezla iz naših predela, ali se i dalje vodi polemika povodom pristupa bolestima koje mogu dosegnuti njen obim, a naše društvo se i dalje deli na one koji veruju, odnosno ne veruju u moć medicine. Premda se sada ne borimo protiv epidemije koja preti da će da bukne iz jednog kontaminiranog predela i pokosi mnogobrojne žrtve, borimo se sa strepnjom za budućnost novih naraštaja koji će možda ostati nezaštićeni pred nekim narednim epidemijama, i stoga su dileme sa kojima se susrećemo danas slične dilemama Žurićevih junaka, što govori dovoljno i o tim dilemama, i o našem društvu.
Najzad, istražujući ovakav specifičan vremenski obrazac, autor odlazi dalje u prošlost nego u svojim dosadašnjim delima – u kojima mahom opisuje period Drugog svetskog rata i doba SFRJ – ali se istovremeno i više približava sadašnjosti. Način na koji dočarava Irig i Srem u odnosu na bečki dvor može se čitati kao tipsko viđenje bilo koje periferije bilo kog carstva u bilo kom istorijskom trenutku, od početka civilizacije do danas. Naravno, Vule Žurić nije prvi koji govori o životu prečanskih Srba u okvirima Austrougarske monarhije, ni u savremenoj produkciji, niti u kanonu srpske književnosti XX veka, ali, za razliku od autora kao što su Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić ili Dušan Vasiljev, koji su išli od konkretnih primera ka univerzalnom, on pripoveda u obrnutom smeru, idući od šire postavke ka jednom specifičnom slučaju. Njegov Irig postaje epitom svih izopštenosti i katastrofa koje prete današnjem čoveku koji ostaje nesvestan njih sve dok ne bude prekasno. Oprez na koji poziva roman „Pomor i strah“ nameće se kao njegova najbitnija poruka, i tačka susreta sa čitaocima svih opredeljenja, od ljubitelja istorijskog romana do fanova fantastičnog i kriminalističkog žanra, i svih drugih, svesnih svakodnevnih pretnji sa kojima se susreću.
Autor: Dragan Babić
Izvor: Povelja
Iako je u pitanju rukopis koji pretenduje na kategoriju istorijskog žanra – na ovaj način ga, istina, više definiše izdavač nego sam autor – ovaj roman u sebi sadrži i primese drugih žanrova, od istoriografske metafikcije, preko fantastike, sve do alegorijskog, društvenog i apokaliptičnog romana. Kao mešavina više različitih uticaja, on se čita na dva nivoa: kao pripovest o kugi u Irigu i celom Sremu krajem osamnaestog veka, i kao alegorijska predstava današnjeg trenutka i odnosa koji vladaju u našem društvu. Taj odmak od teme koja se nameće kao primarna, ističe se već u podnaslovu romana – „Povest o zapisu na kužnom jevanđelju“ – u kojoj se anticipira dvostruka izmeštenost od tipičnih okvira istorijskog žanra. U pitanju je, dakle, ne samo „zapis“ kao komentar subjektivne pripovedne figure koja prenosi događaje kojima prisustvuje ili koje sluša, već i „povest“ o tom zapisu, kao još jedna subjektivizovana verzija događaja o kojima je reč. Čitaoci, koji su tek četvrta ili peta karika u pripovednom lancu, ne mogu više znati da li je ono šta čitaju zaista istorijski utemeljeno, ili se pak radi o nekoj verziji koja je preživela period od više od dva veka – niti im je to saznanje od istinske važnosti. I dok ovo pojačava sumnju u objektivnost, sigurnost i utemeljenost romana u činjenicama, time on ide dalje od klasično shvaćenog istorijskog romana, i sve više zadire u domen postmoderne istoriografije, metafikcije, meta-teksta, odnosno priče o samom pisanju. Takođe se aludira na proces pozivanja na istorijske činjenice i ličnosti, ali se ti elementi koriste zarad književno utemeljenih ciljeva, čime se dobija efektivan i neupadljiv spoj istorije i fikcije, a Žurić se odmiče od prozaista prethodnih generacija i ide ka savremenijem pristupu i obradi svojih odabranih tema. Međutim, roman „Pomor i strah“ nije prvi roman u našoj novijoj produkciji koji koristi ovakav pristup istorijskoj građi, niti je čak i prvi prozni tekst ovog autora u kojem se javljaju takvi postupci, te se on po tome ne izdvaja ni iz njegovog opusa, ni iz aktuelne produkcije. No, izdvaja se po jednom drugom aspektu.
Možda se tema kuge nametnula autoru pukom slučajnošću, a možda se iza ovakvog tematskog okvira krije komentar savremenog trenutka koji on deli sa svojim čitaocima. Naime, roman se ne može svesti samo na jednostavno prozno oblikovanje istorijske građe – iako Žurić ne krije da se tokom pisanja snažno oslanjao na knjigu „Kuga u Sremu“ 1795–1796. dr Radivoja Simonovića, koja sama po sebi predstavlja obrađenu verziju obimnih izveštaja o borbi protiv kuge od strane lekara koji su se sa njome neposredno susreli – već i na jedan veći sukob koji okružuje taj period. Radi se o borbi dva različita načina mišljenja i delovanja, i sukobu crkvenog i naučnog, regresivnog i progresivnog, neobrazovanog i intelektualnog, to jest o sukobu koji manifestuje dva pristupa problemu sa kojim se junaci romana suočavaju. Oni razumeju kugu na različite načine i ona je za njih uzrok, posledica ili komentar njihovih životnih izbora, i vrlo brzo se polarizuju dve strane koje se sukobljavaju u romanu. Autor pokušava da razume i opravda oba pola, ne stajući isključivo u odbranu bilo kog stava, no ni ne krijući aluzije na današnje društvo. Istina je da je kuga iščezla iz naših predela, ali se i dalje vodi polemika povodom pristupa bolestima koje mogu dosegnuti njen obim, a naše društvo se i dalje deli na one koji veruju, odnosno ne veruju u moć medicine. Premda se sada ne borimo protiv epidemije koja preti da će da bukne iz jednog kontaminiranog predela i pokosi mnogobrojne žrtve, borimo se sa strepnjom za budućnost novih naraštaja koji će možda ostati nezaštićeni pred nekim narednim epidemijama, i stoga su dileme sa kojima se susrećemo danas slične dilemama Žurićevih junaka, što govori dovoljno i o tim dilemama, i o našem društvu.
Najzad, istražujući ovakav specifičan vremenski obrazac, autor odlazi dalje u prošlost nego u svojim dosadašnjim delima – u kojima mahom opisuje period Drugog svetskog rata i doba SFRJ – ali se istovremeno i više približava sadašnjosti. Način na koji dočarava Irig i Srem u odnosu na bečki dvor može se čitati kao tipsko viđenje bilo koje periferije bilo kog carstva u bilo kom istorijskom trenutku, od početka civilizacije do danas. Naravno, Vule Žurić nije prvi koji govori o životu prečanskih Srba u okvirima Austrougarske monarhije, ni u savremenoj produkciji, niti u kanonu srpske književnosti XX veka, ali, za razliku od autora kao što su Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić ili Dušan Vasiljev, koji su išli od konkretnih primera ka univerzalnom, on pripoveda u obrnutom smeru, idući od šire postavke ka jednom specifičnom slučaju. Njegov Irig postaje epitom svih izopštenosti i katastrofa koje prete današnjem čoveku koji ostaje nesvestan njih sve dok ne bude prekasno. Oprez na koji poziva roman „Pomor i strah“ nameće se kao njegova najbitnija poruka, i tačka susreta sa čitaocima svih opredeljenja, od ljubitelja istorijskog romana do fanova fantastičnog i kriminalističkog žanra, i svih drugih, svesnih svakodnevnih pretnji sa kojima se susreću.
Autor: Dragan Babić
Izvor: Povelja
