Potraga za metafizičkim trilerom
Roman Bakarni bubnjevi Miomira Petrovića, jednog od najznačajnijih savremenih srpskih proznih stvaralaca, slovi za jednu od najčitanijih knjiga u proteklom periodu.
Bakarni bubnjevi su zapravo samo deo piščeve istrajne potrage za metafizičkim trilerom, koji on otpočinje jednom neobičnom legendom. Knjiga je utoliko zanimljivija, što je i sam pisac jedan od njenih junaka.
- Roman „Bakarni bubnjevi“ svojevrstan je eksperiment u odnosu na moje prethodne knjige. Ipak, neki osnovni literarni i društveni elementi, koji me i dalje zaokupljuju i predstavljaju moju poetiku moći će da se pronađu i u ovom romanu. Reč je o pseudobiografiji ali i pseudoistorijskom romanu koji problematizuje moguće poreklo Beograda kao toponima, njegovu burnu prošlost, sadašnjost i budućnost. U tom smislu, po prvi put je moj rodni grad, u stvari, glavni junak romana. Reč je i o futurističkom romanu, budući da je radnja smeštena u našu blisku budućnost, zasenčenu pomalu turobnim vizijama. Možda nešto nalik na Trifoovsku antiutopiju iz njegovog filma „Farenhajt 451“. Roman je poprište borbi tajnih i okultnih organizacija, globalista i antiglobalista... jedna gotska fantazija koja je sasvim moguća u vremenu koje je pred nama - kaže Miomir Petrović o svojoj knjizi.
Roman kao paralelna istorija Beograda
- Kada je zapravo otpočela vaša potraga za metafizičkim trilerom?
Potraga za metafizičkim trilerom za mene je počela sada već davne dve hiljadite godine. To se nastavlja „Persijskim ogledalom“, koje je prošle godine izašlo u izdanju „Lagune“. „Bakarni bubnjevi“ moj su najnioviji roman koj,i s jedne strane, flertuje. Osnovna potka ovog romana je psihološka, odnosno ideološka i politička potraga, a s druge strane, metafizički triler odnosi se makar na dve glavne komponente romana. Tu su naravno horor i elementi fantastike koji su zastupljeni u svim mojim romanima, ali, ovde ih ima u većem broju. „Bakarni bubnjevi“ su paralelna istorija Beograda, paralelna istorija tajnih društava. Radnja knjige smeštena je u neku blisku budućnost koja veomna podseća na ovu našu. Podseća zato što je u toj budućnosti, u tom Beogradu sve dovedeno do apsurda, do paradoksa. To je jedan Beograd uličnih borbi i sukoba raznih organizacija koje se u tom takvom Beogradu bore za prevlast. Da ne bude zabune, to je jedna vrsta romana koji obrađuje sličnu tematiku kojom se bavi Den Braun.
- Zanimljivo je da roman počinje jednom legendom. Stiglii ste čak do Argonauta?
Počeo sam zapravo od jedne legende prema kojoj su Argonauti ploveći Dunavom došli do raskršća dveju reka i ne prepoznavši Savu nazvali su je drugim Dunavom, zapravo zapadnim i severnim Isterom. Ugledali su tu, između dve reke jednu stenu, koja se nalazila na mestu današnje Kalemegdanske tvrđave.
Inače, elsperimentalno, po prvi put, pojavljujem se u jednoj mojoj knjizi, kao glavni junak prelazeći tako onu literarnu rampu da je glavni junak alter ego svog pisca. Ovde je pisac zapravo alter ego svog junaka.
Škola ne pravi pisca niti uništava talenat
- U kojoj meri i na koji način, ukoliko je tako, naravno, vaš novi roman korespondira sa prethodnim knjigama? Koliko ovde ima starog, koliko novog Miomira Petrovića?
Novina je, recimo, što se u ovom romanu pojavljuje moja malenkost kao, pored Beograda, jedna od nosećih „dramatis personae“. Zaista, „Bakarni bubnjevi“ i počinju jednim autobiografskim elementom - mojim preseljenjem sa Topličinog venca na Donji Dorćol. Promenom mikrokosmosa koja postaje makrokosmička promena. Ipak, „Bakarni bubnjevi“ su i potraga za našim identitetom, preko antičkog mita o Argonautima kao mogućim osnivačima ovog grada oko stene Kaulijak, na današnjem Kalemegdanu, što donekle sugeriše starogrčki istoričar Apolonije. Istovetnost sa prethodnim knjigama je i u tome što je ovo metafizička potraga za sopstvenim poreklom, nešto što sam kao centralnu temu obrađivao u „Persijskom ogledalu“. Književnost je zahtevna rabota ukoliko ste produktivni i potreba i publike i autora je da svako novo delo bude verno postojećoj poetici ali, istovremeno, i sasvim novo. Da li je to postignuto... o tome odlučuju čitaoci a ne autor ili kritika.
- Vi ste po svom obrazovanju i poslu kojim se bavite, može se reći, školovan pisac. Koliko mislite da je to važno za čoveka koji pisanje odredi za svoju sudbinu?
Mogu samo da odgovorim u svoje ime. Naime, mislim da je to jako važno. Da se razumemo, ne postoji način da škola napravi od nekoga pisca ali ni način da uništi nečiji talenat. Ali zanat i poznavanje umetničke produkcije predstavljaju nemerljivo bolju startnu poziciju za umetnika od njenog nepoznavanja. Naučite pravila igre, jer, lako je napisati jedan ili dva dobra romana i preko noći postići uspeh. Mnogo je teže održati se. A tu vam pomaže obrazovanje, strukovnost. Držim za potpuno malograđansku ideju o barbarogenijalstvu, o kafani i ulici kao jedinim školama života i pisanja. Ima, valjda, nešto i u knjigama koje su pisali mnogo bolji pisci od nas samih!? Ipak, treba biti oprezan i sa svojom stručnošću. Ova zemlja je prepuna pseudoeksperata koji kroje naše sudbine misleći samo na svoju.
Mode koje diktiraju mediji brzo se menjaju
- Svakodnevno ste sa studentima, mladim ljudima. Šta mislite o sudbini knjige danas u poplavi novih medija? Koliko mladi zapravo čitaju? Hoće li knjiga opstati?
Nakon odbrane doktorata počeo sam da predajem predmet „Kreativno pisanje“ na Fakultetu za kulturu i medije Megatrend univerziteta, nakon osam godina provedenih na predmetu „Dramaturgija“ na Akademiji umetnosti BK. To mi i pruža privilegiju da osetim bilo svake generacije. I uvidim koliko se brzo menjaju mode koje diktiraju mediji. Pogledajte samo te nesrećne pokušaje da se od marketinga i advertajzinga napravi umetnost. Umetnost konzumiranja poruka koje su svedene na nivo znaka. Znaka pećinskog čoveka. Normalno je i da su mladi ljudi danas zbunjeni konzumerstvom i tehnikom. Pogledajte, kompjuter svakom svom vlasniku omogućava slatku iluziju da je u stanju da proizvodi književnost. Pisaća mašina zahtevala je više fizičkog napora, guščije pero još više. Sada, dakle, imamo poplavu književnih proizvoda. Reč je o demokratizaciji elitnog, što, iako oksimoron po sebi, jeste težnja našeg vremena. Ipak, iznenadili biste se koliko je mladih koji zaista počinju da u ranoj mladosti razumevaju umetnost i koji su, za čuđenje, mnogo otporniji na potrošačke zablude koje im se serviraju. Zahvalan sam svojim studentima na kreativnoj svežini u kojoj su superiorniji od nas, petnaest, dvadeset godina starijih.
- Vaši romani su veoma filmični?
Meni je drago što se to kaže za mnoge moje romane. Naravno da dosta dugujem svom obrazovanju, kao dramaturg, kao neko ko je duboko ponirao u scenaristiku i ono što je dramski tekst na sceni, kao neko ko je bio duboko u praksi, sa one druge strane stvaralaštva. To se sigurno prenelo u moje romane, u „Bakarne bubnjeve“ pogotovo.
- Leto je vreme godišnjih odmora, kada ljudi imaju više vremena za druženje s knjigom. Koju knjigu biste vi posebno preporučili?
Mnogo je knjiga koje ja čitam, ali, ono što volim jesu stare knjige, koje čitam pedeseti put. Jedna od knjiga koju bih preporučio je zacelo roman „Otrovani Balkanom“ Petra Zeca.
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Danas
Bakarni bubnjevi su zapravo samo deo piščeve istrajne potrage za metafizičkim trilerom, koji on otpočinje jednom neobičnom legendom. Knjiga je utoliko zanimljivija, što je i sam pisac jedan od njenih junaka.
- Roman „Bakarni bubnjevi“ svojevrstan je eksperiment u odnosu na moje prethodne knjige. Ipak, neki osnovni literarni i društveni elementi, koji me i dalje zaokupljuju i predstavljaju moju poetiku moći će da se pronađu i u ovom romanu. Reč je o pseudobiografiji ali i pseudoistorijskom romanu koji problematizuje moguće poreklo Beograda kao toponima, njegovu burnu prošlost, sadašnjost i budućnost. U tom smislu, po prvi put je moj rodni grad, u stvari, glavni junak romana. Reč je i o futurističkom romanu, budući da je radnja smeštena u našu blisku budućnost, zasenčenu pomalu turobnim vizijama. Možda nešto nalik na Trifoovsku antiutopiju iz njegovog filma „Farenhajt 451“. Roman je poprište borbi tajnih i okultnih organizacija, globalista i antiglobalista... jedna gotska fantazija koja je sasvim moguća u vremenu koje je pred nama - kaže Miomir Petrović o svojoj knjizi.
Roman kao paralelna istorija Beograda
- Kada je zapravo otpočela vaša potraga za metafizičkim trilerom?
Potraga za metafizičkim trilerom za mene je počela sada već davne dve hiljadite godine. To se nastavlja „Persijskim ogledalom“, koje je prošle godine izašlo u izdanju „Lagune“. „Bakarni bubnjevi“ moj su najnioviji roman koj,i s jedne strane, flertuje. Osnovna potka ovog romana je psihološka, odnosno ideološka i politička potraga, a s druge strane, metafizički triler odnosi se makar na dve glavne komponente romana. Tu su naravno horor i elementi fantastike koji su zastupljeni u svim mojim romanima, ali, ovde ih ima u većem broju. „Bakarni bubnjevi“ su paralelna istorija Beograda, paralelna istorija tajnih društava. Radnja knjige smeštena je u neku blisku budućnost koja veomna podseća na ovu našu. Podseća zato što je u toj budućnosti, u tom Beogradu sve dovedeno do apsurda, do paradoksa. To je jedan Beograd uličnih borbi i sukoba raznih organizacija koje se u tom takvom Beogradu bore za prevlast. Da ne bude zabune, to je jedna vrsta romana koji obrađuje sličnu tematiku kojom se bavi Den Braun.
- Zanimljivo je da roman počinje jednom legendom. Stiglii ste čak do Argonauta?
Počeo sam zapravo od jedne legende prema kojoj su Argonauti ploveći Dunavom došli do raskršća dveju reka i ne prepoznavši Savu nazvali su je drugim Dunavom, zapravo zapadnim i severnim Isterom. Ugledali su tu, između dve reke jednu stenu, koja se nalazila na mestu današnje Kalemegdanske tvrđave.
Inače, elsperimentalno, po prvi put, pojavljujem se u jednoj mojoj knjizi, kao glavni junak prelazeći tako onu literarnu rampu da je glavni junak alter ego svog pisca. Ovde je pisac zapravo alter ego svog junaka.
Škola ne pravi pisca niti uništava talenat
- U kojoj meri i na koji način, ukoliko je tako, naravno, vaš novi roman korespondira sa prethodnim knjigama? Koliko ovde ima starog, koliko novog Miomira Petrovića?
Novina je, recimo, što se u ovom romanu pojavljuje moja malenkost kao, pored Beograda, jedna od nosećih „dramatis personae“. Zaista, „Bakarni bubnjevi“ i počinju jednim autobiografskim elementom - mojim preseljenjem sa Topličinog venca na Donji Dorćol. Promenom mikrokosmosa koja postaje makrokosmička promena. Ipak, „Bakarni bubnjevi“ su i potraga za našim identitetom, preko antičkog mita o Argonautima kao mogućim osnivačima ovog grada oko stene Kaulijak, na današnjem Kalemegdanu, što donekle sugeriše starogrčki istoričar Apolonije. Istovetnost sa prethodnim knjigama je i u tome što je ovo metafizička potraga za sopstvenim poreklom, nešto što sam kao centralnu temu obrađivao u „Persijskom ogledalu“. Književnost je zahtevna rabota ukoliko ste produktivni i potreba i publike i autora je da svako novo delo bude verno postojećoj poetici ali, istovremeno, i sasvim novo. Da li je to postignuto... o tome odlučuju čitaoci a ne autor ili kritika.
- Vi ste po svom obrazovanju i poslu kojim se bavite, može se reći, školovan pisac. Koliko mislite da je to važno za čoveka koji pisanje odredi za svoju sudbinu?
Mogu samo da odgovorim u svoje ime. Naime, mislim da je to jako važno. Da se razumemo, ne postoji način da škola napravi od nekoga pisca ali ni način da uništi nečiji talenat. Ali zanat i poznavanje umetničke produkcije predstavljaju nemerljivo bolju startnu poziciju za umetnika od njenog nepoznavanja. Naučite pravila igre, jer, lako je napisati jedan ili dva dobra romana i preko noći postići uspeh. Mnogo je teže održati se. A tu vam pomaže obrazovanje, strukovnost. Držim za potpuno malograđansku ideju o barbarogenijalstvu, o kafani i ulici kao jedinim školama života i pisanja. Ima, valjda, nešto i u knjigama koje su pisali mnogo bolji pisci od nas samih!? Ipak, treba biti oprezan i sa svojom stručnošću. Ova zemlja je prepuna pseudoeksperata koji kroje naše sudbine misleći samo na svoju.
Mode koje diktiraju mediji brzo se menjaju
- Svakodnevno ste sa studentima, mladim ljudima. Šta mislite o sudbini knjige danas u poplavi novih medija? Koliko mladi zapravo čitaju? Hoće li knjiga opstati?
Nakon odbrane doktorata počeo sam da predajem predmet „Kreativno pisanje“ na Fakultetu za kulturu i medije Megatrend univerziteta, nakon osam godina provedenih na predmetu „Dramaturgija“ na Akademiji umetnosti BK. To mi i pruža privilegiju da osetim bilo svake generacije. I uvidim koliko se brzo menjaju mode koje diktiraju mediji. Pogledajte samo te nesrećne pokušaje da se od marketinga i advertajzinga napravi umetnost. Umetnost konzumiranja poruka koje su svedene na nivo znaka. Znaka pećinskog čoveka. Normalno je i da su mladi ljudi danas zbunjeni konzumerstvom i tehnikom. Pogledajte, kompjuter svakom svom vlasniku omogućava slatku iluziju da je u stanju da proizvodi književnost. Pisaća mašina zahtevala je više fizičkog napora, guščije pero još više. Sada, dakle, imamo poplavu književnih proizvoda. Reč je o demokratizaciji elitnog, što, iako oksimoron po sebi, jeste težnja našeg vremena. Ipak, iznenadili biste se koliko je mladih koji zaista počinju da u ranoj mladosti razumevaju umetnost i koji su, za čuđenje, mnogo otporniji na potrošačke zablude koje im se serviraju. Zahvalan sam svojim studentima na kreativnoj svežini u kojoj su superiorniji od nas, petnaest, dvadeset godina starijih.
- Vaši romani su veoma filmični?
Meni je drago što se to kaže za mnoge moje romane. Naravno da dosta dugujem svom obrazovanju, kao dramaturg, kao neko ko je duboko ponirao u scenaristiku i ono što je dramski tekst na sceni, kao neko ko je bio duboko u praksi, sa one druge strane stvaralaštva. To se sigurno prenelo u moje romane, u „Bakarne bubnjeve“ pogotovo.
- Leto je vreme godišnjih odmora, kada ljudi imaju više vremena za druženje s knjigom. Koju knjigu biste vi posebno preporučili?
Mnogo je knjiga koje ja čitam, ali, ono što volim jesu stare knjige, koje čitam pedeseti put. Jedna od knjiga koju bih preporučio je zacelo roman „Otrovani Balkanom“ Petra Zeca.
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Danas
Autor: Miomir Petrović
