Povodom knjige „Pun kofer priča“: Zašto verujem Milanu Ružiću
Ovo je trebalo da izgovorim 24. marta 2023. godine na književnoj večeri u Vranju, posvećenoj novoj knjizi Milana Ružića. Iz zdravstvenih razloga nisam otputovao, a ovo sam hteo da kažem.
Davno sam bio pesnik, pa mi to doba sada liči na život nekog drugog. Znam da sam to, pre početka devedesetih godina prošlog veka, bio neki ja, ali znam to više razumom nego srcem. Kada pišem o tom dobu, kao da pišem o poznaniku, koji je otišao ostavivši izvestan, čas svetao, čas taman, trag u meni. Ipak, ljudi s kojima sam tada dolazio u dodir, pesnici, oni veliki i fratres minores, moji drugovi i susretnici, počivaju u unutarju kao u senci, setnoj jesenjoj senci pod kosim zracima u kojima prepoznajem trenutke čiste radosti: susret s Aleksandrom Ristovićem u blizini restorana „Proleće“ u Čačku, prepisku sa Ivanom V. Lalićem pre pogibije njegovog sina, sedenje prekoputa Miodraga Pavlovića i Nade Šerban na pesničkim susretima u Boru…
Ipak, i danas se radujem kad vidim pesnika. Makar da je to pesnik koji piše prozu. A takav jedan pesnik je upravo Milan Ružić, čovek pred kojim je budućnost – ako bude budućnosti. Odlika svakog pravog pesnika je hrabrost da se bude ono što jesi, da se peva svojim, a ne tuđim, glasom, da se nađu svoje, a ne tuđe slike. I Ružić uspeva u tome, kao retko ko iz njegovog pokolenja.
Između mene i Ružića stoji devetnaest godina. On je ušao u svet kad sam ja krenuo u vojsku. Ja sam bio među poslednjima iz Titovih generacija, on je među prvima koji su prošli minsko polje posttitoizma. I uspeo je da sačuva reči, da ne potone u tehnotronoj afaziji interneta i ajfona, mada je izazov brbljanja i tanatosa u koji se tone zahvaljujući rečima – tantuzima bio više nego snažan.
Da je Ružić istinski posvećenik jezika, iniciran u to, kako bi Hajdeger rekao, osvetljenje na putu ka bitiju, vidi se i iz njegove nove knjige „Pun kofer priča“, na koju ću baciti nekoliko brzih, ali čistosrdačnih pogleda, verujući u mnoge čitaoce koji će u knjizi Ružićevoj naći mnogo.
On je savršeno spojio dinarsku retoričnost i pitomu liričnost, ispisujući svoje pripovetke kao svedočenje o moći jezika, dokazujući da taj jezik nije mrtav. On ima jezičke darove koje su obilato rasipali Branislav Petrović i Branko V. Radičević, ali i drugi stvaraoci čačanskog kraja.
U prozi Ako imaš nekoga koga nemaš Ružić svedoči da noć uvek vrati one koji su postojali, sasvim u skladu sa Raičkovićevim stihovima: „Sve što je ikad imalo – život do ure udesne,/ o, nije mrtvo nimalo,/ bar neke noći čudesne“. Tim zapisom Ružić dokazuje da je jezik jedno od sredstava za borbu protiv smrti, s kojom se nikada ne smemo pomiriti, ako smo ljudi sazdani po ikoni Besmrtnoga.
U zapisu Moje reči i ja Ružić nas uverava da je najstrašnije izdati svoje reči. Nekada je reč bila veća od čoveka; od časa kada smo je izdali, sve je krenulo naopako. Nereči, svedoči pesnik, pripadaju neljudima.
Uostalom, ako nam neko kaže da ne znamo svet, moramo mu reći da se svet poznaje samo iznutra.
Ružić nas, u prozi Strah, upoznaje i sa mnogoobraznošću straha pred onim čega nema. Strah nagriza dušu, jer je duša ono što boli kad je celo telo zdravo. Pa onda u priči Nisi sam zadrhtimo kad čujemo telefon – jer ne može biti ništa dobro od onoga što nam, u ovakvom svetu, javljaju.
Jedan od majstorskih načina nasušnog očuđenja koje Ružić koristi da bi nam, poetski zahtevno, izmenio percepciju je obraćanje pojmovima kao da su živa bića, pre svega žene. Na taj način, apstraktne imenice postaju čulna stvarnost, a iznenađenje nas uvek čeka na kraju: „Stići ću te kad-tad, pameti“, kaže pisac, i mi mu verujemo, upravo kao kada su stari Grci Atinu zamišljali kao devicu rođenu iz Zevsove glave. Jer mudrost je (ne puka inteligencija, naravno) uvek devičanska. I pojmovi mogu da budu žene, samo ako ih pesnik, novi mitolog, kao takve prepozna.
Ružić ume da nam, kao u priči Lako je biti veliki, ukaže na dragocenost svete malenosti – jer, tvrdi on, današnji heroj je onaj koji prelazi ulicu kad je zeleno na semaforu i hrani decu, iako nema od čega. Zato su Ružićeve priče i kratke i krotke – kada krote gordost u nama, želju da se nadmemo, da se pogordimo onim što nismo, a što nam nude da bi nas kupili. Ostani svoj kad ti plaćaju da budeš nešto drugo – to je moral Ružićeve proze. Ne moralizam, ne puko priprećivanje prstom, nego moral, koji je, po Žarku Vidoviću, zavičajna običajnost. Kad taj moral umre, dolazi sadašnji čas, u kome je ljudima lakog morala sve lako.
U zapisu Vera i večera jasno je da nije skupa vera, nego je čovek pojeftinio, a u Dolazimo po sve još je jasnije da samo žeđ za istinom može biti pokretač pobune protiv zlog doba u kome kukuriču crni petlovi propasti. Buniti se u ime Istine znači biti religiozan. Dubinska religioznost Ružićeva nam kaže da je s one strane fizike i fizilogije prava Istina, ali samo kao Ljubav: jer, kako kaže u prozi Da siđeš među nas, treba postati čovek koji od Boga ne traži ništa – postati takav da ti Bog bude sve.
Čuda čini Milan Ružić – oživljava umrtvljena značenja reči. Kod njega se vrat, spoj tela i glave, opet vrti, dete dorasta za bravu (jedan od najlepših trenutaka u životu – kad mališan prvi put može da dohvati bravu i krene u svet), i, kao kod Majakovskog, srce zapaljeno ljubavlju doziva vatrogasce. Poput Matije Bećkovića i njegove knjige „O međuvremenu“, on je kadar da u truležnosti panjeva naših posečenih šuma otkrije plamičke fosforescenije. Još nešto sjajka, nije večna tama – to nam kaže njegovo pripovedanje u doba veštačke inteligencije, kao i Matijino u doba brozomore.
Imam pedeset četiri godine, i osećam se baš kao čovek tih godina – to jest kao matora ovca koja je svoje runo ostavljala po raznim trnjacima i ogradama (delovi našeg bića tako ostaju u ovom svetu pre no što se ono glavno, duša, preseli tamo gde nema prestanka). Umaram se češće i vidim maglu čak i kad je nema. Ipak, i dalje verujem u jezik i moć književnih čuda, iako stvarnost pokušava da me ubedi da više nema ničeg štom ostaje. (Ono što ostaje, utemeljuju pesnici, rekao je Helderlin. Ako nema pesnika, šta nam ostaje?)
Zato se radujem svakom novom piscu, koji ume da piše – a Ružić je upravo takav pisac, pesnik od onih o kojima je govorio Helderlin. Želim mu mnoga i blaga leta i nove kofere pune priča.
Autor: Vladimir Dimitrijević
Izvor: iskra.co
Davno sam bio pesnik, pa mi to doba sada liči na život nekog drugog. Znam da sam to, pre početka devedesetih godina prošlog veka, bio neki ja, ali znam to više razumom nego srcem. Kada pišem o tom dobu, kao da pišem o poznaniku, koji je otišao ostavivši izvestan, čas svetao, čas taman, trag u meni. Ipak, ljudi s kojima sam tada dolazio u dodir, pesnici, oni veliki i fratres minores, moji drugovi i susretnici, počivaju u unutarju kao u senci, setnoj jesenjoj senci pod kosim zracima u kojima prepoznajem trenutke čiste radosti: susret s Aleksandrom Ristovićem u blizini restorana „Proleće“ u Čačku, prepisku sa Ivanom V. Lalićem pre pogibije njegovog sina, sedenje prekoputa Miodraga Pavlovića i Nade Šerban na pesničkim susretima u Boru…
Ipak, i danas se radujem kad vidim pesnika. Makar da je to pesnik koji piše prozu. A takav jedan pesnik je upravo Milan Ružić, čovek pred kojim je budućnost – ako bude budućnosti. Odlika svakog pravog pesnika je hrabrost da se bude ono što jesi, da se peva svojim, a ne tuđim, glasom, da se nađu svoje, a ne tuđe slike. I Ružić uspeva u tome, kao retko ko iz njegovog pokolenja.
Između mene i Ružića stoji devetnaest godina. On je ušao u svet kad sam ja krenuo u vojsku. Ja sam bio među poslednjima iz Titovih generacija, on je među prvima koji su prošli minsko polje posttitoizma. I uspeo je da sačuva reči, da ne potone u tehnotronoj afaziji interneta i ajfona, mada je izazov brbljanja i tanatosa u koji se tone zahvaljujući rečima – tantuzima bio više nego snažan.
Da je Ružić istinski posvećenik jezika, iniciran u to, kako bi Hajdeger rekao, osvetljenje na putu ka bitiju, vidi se i iz njegove nove knjige „Pun kofer priča“, na koju ću baciti nekoliko brzih, ali čistosrdačnih pogleda, verujući u mnoge čitaoce koji će u knjizi Ružićevoj naći mnogo.
On je savršeno spojio dinarsku retoričnost i pitomu liričnost, ispisujući svoje pripovetke kao svedočenje o moći jezika, dokazujući da taj jezik nije mrtav. On ima jezičke darove koje su obilato rasipali Branislav Petrović i Branko V. Radičević, ali i drugi stvaraoci čačanskog kraja.
U prozi Ako imaš nekoga koga nemaš Ružić svedoči da noć uvek vrati one koji su postojali, sasvim u skladu sa Raičkovićevim stihovima: „Sve što je ikad imalo – život do ure udesne,/ o, nije mrtvo nimalo,/ bar neke noći čudesne“. Tim zapisom Ružić dokazuje da je jezik jedno od sredstava za borbu protiv smrti, s kojom se nikada ne smemo pomiriti, ako smo ljudi sazdani po ikoni Besmrtnoga.
U zapisu Moje reči i ja Ružić nas uverava da je najstrašnije izdati svoje reči. Nekada je reč bila veća od čoveka; od časa kada smo je izdali, sve je krenulo naopako. Nereči, svedoči pesnik, pripadaju neljudima.
Uostalom, ako nam neko kaže da ne znamo svet, moramo mu reći da se svet poznaje samo iznutra.
Ružić nas, u prozi Strah, upoznaje i sa mnogoobraznošću straha pred onim čega nema. Strah nagriza dušu, jer je duša ono što boli kad je celo telo zdravo. Pa onda u priči Nisi sam zadrhtimo kad čujemo telefon – jer ne može biti ništa dobro od onoga što nam, u ovakvom svetu, javljaju.
Jedan od majstorskih načina nasušnog očuđenja koje Ružić koristi da bi nam, poetski zahtevno, izmenio percepciju je obraćanje pojmovima kao da su živa bića, pre svega žene. Na taj način, apstraktne imenice postaju čulna stvarnost, a iznenađenje nas uvek čeka na kraju: „Stići ću te kad-tad, pameti“, kaže pisac, i mi mu verujemo, upravo kao kada su stari Grci Atinu zamišljali kao devicu rođenu iz Zevsove glave. Jer mudrost je (ne puka inteligencija, naravno) uvek devičanska. I pojmovi mogu da budu žene, samo ako ih pesnik, novi mitolog, kao takve prepozna.
Ružić ume da nam, kao u priči Lako je biti veliki, ukaže na dragocenost svete malenosti – jer, tvrdi on, današnji heroj je onaj koji prelazi ulicu kad je zeleno na semaforu i hrani decu, iako nema od čega. Zato su Ružićeve priče i kratke i krotke – kada krote gordost u nama, želju da se nadmemo, da se pogordimo onim što nismo, a što nam nude da bi nas kupili. Ostani svoj kad ti plaćaju da budeš nešto drugo – to je moral Ružićeve proze. Ne moralizam, ne puko priprećivanje prstom, nego moral, koji je, po Žarku Vidoviću, zavičajna običajnost. Kad taj moral umre, dolazi sadašnji čas, u kome je ljudima lakog morala sve lako.
U zapisu Vera i večera jasno je da nije skupa vera, nego je čovek pojeftinio, a u Dolazimo po sve još je jasnije da samo žeđ za istinom može biti pokretač pobune protiv zlog doba u kome kukuriču crni petlovi propasti. Buniti se u ime Istine znači biti religiozan. Dubinska religioznost Ružićeva nam kaže da je s one strane fizike i fizilogije prava Istina, ali samo kao Ljubav: jer, kako kaže u prozi Da siđeš među nas, treba postati čovek koji od Boga ne traži ništa – postati takav da ti Bog bude sve.
Čuda čini Milan Ružić – oživljava umrtvljena značenja reči. Kod njega se vrat, spoj tela i glave, opet vrti, dete dorasta za bravu (jedan od najlepših trenutaka u životu – kad mališan prvi put može da dohvati bravu i krene u svet), i, kao kod Majakovskog, srce zapaljeno ljubavlju doziva vatrogasce. Poput Matije Bećkovića i njegove knjige „O međuvremenu“, on je kadar da u truležnosti panjeva naših posečenih šuma otkrije plamičke fosforescenije. Još nešto sjajka, nije večna tama – to nam kaže njegovo pripovedanje u doba veštačke inteligencije, kao i Matijino u doba brozomore.
Imam pedeset četiri godine, i osećam se baš kao čovek tih godina – to jest kao matora ovca koja je svoje runo ostavljala po raznim trnjacima i ogradama (delovi našeg bića tako ostaju u ovom svetu pre no što se ono glavno, duša, preseli tamo gde nema prestanka). Umaram se češće i vidim maglu čak i kad je nema. Ipak, i dalje verujem u jezik i moć književnih čuda, iako stvarnost pokušava da me ubedi da više nema ničeg štom ostaje. (Ono što ostaje, utemeljuju pesnici, rekao je Helderlin. Ako nema pesnika, šta nam ostaje?)
Zato se radujem svakom novom piscu, koji ume da piše – a Ružić je upravo takav pisac, pesnik od onih o kojima je govorio Helderlin. Želim mu mnoga i blaga leta i nove kofere pune priča.
Autor: Vladimir Dimitrijević
Izvor: iskra.co
