Nobelovac koji je proslavio portugalski jezik, a umro izvan granica Portugala. Njegovo zvučno i slavno prezime, koje je kao neki literarni polubog suvereno proneo širom sveta, zapravo je porodični nadimak i označava vrstu divlje rotkve koja raste u njegovom zavičaju. Porodica mu je oduvek bila siromašna, bez zemlje, morala je trbuhom za kruhom da dođe u Lisabon, gde se njegov otac zaposlio. Tu mu ubrzo, u najranijem uzrastu, umire stariji brat. Iako je bio nadareno dete, porodica nije mogla da ga školuje, već je poslat na zanat. Potom je bio prinuđen da radi, i samog sebe, a ubrzo, i svoju novu porodicu izdržava. Prvi roman objavio je kao dvadesettrogodišnjak, sledeći tri decenije kasnije. Kao i voda koja pronalazi svoj put, tako je i njegov talenat sačekao svoje ispunjenje. A ono je nastupilo kada se pisac, prinuđen spoljašnjim menama, otkazom i besparicom, iz drugog pokušaja posvetio književnosti u 54. godini, a pronašao ljubav svog života u 64, Španjolku, Pilar del Rio, posle čega je napisao svoje najbolje romane. Lucidan, kritičan, revolucionaran, sarkastičan, skandal-majstor, pesimističan, antiteista, antiglobalista, uvek različit, a prepoznatljiv, koga je Katolička crkva uzela na zub posle romana „Jevanđelje po Isusu Hristu“, samo zato što se usudio da iznova napiše hrišćansko jevanđelje iz pera njegovog osnivača a ne posrednika, svedoka ili tumača. U svom „Jevanđelju“ Saramago se bavi odnosima u porodici, Marijinim porođajem, Isusovim detinjstvom, putovanjem u Egipat, ličnošću Marije iz Magdale, ukratko svim tabu temama svete istorije, na koje je bilo zabranjeno i pomišljati. Svojim kritičarima je uzvratio da su u Bibliji opisani svirepost, incest, nasilje svih vrsta, sukobi, ali da crkva, putem svojih teologa-policajaca, objašnjava svakom individualnom čitaocu najstarijeg hrišćanskog bestselera da ono što u njoj piše ne treba da se shvati doslovno, već isključivo simbolično. Istorija postojeće civilizacije počiva na incestu kome je lakše okrenuti leđa nego priznati ga. Prihvatiti činjenicu zdravog razuma bez osude apriori i poziva na linč.

Jedno je sigurno, čitajući Saramaga, ateisti neće postati vernici a vernici ateisti. Ipak, i jedni i drugi biće obogaćeni, ispunjeniji, bolji.

Neka njegova dela su: „Sedam sunaca i sedam luna“, o besmrtnoj ljubavi u vreme inkvizicije i čovekovim uzaludnim ali veličanstvenim pokušajima da poleti, „Zapis o pronicljivosti“ o pojavi „belih listića“ na lokalnim izborima u dubokoj provinciji u kojoj jedini kandidat nije dobio ni jedan glas, pa ni svoj sopstveni, zato što je bio ogrezao u samoljublju, obuzet kompleksom više vrednosti, „Slepilo“ o epidemiji slepila, masovnoj histeriji u vreme diktature, i posledicama represije po društvo i pojedinca, „Udvojeni čovek“, o tome kako je komplikovano imati svog dvojnika i pozvati ga, recimo u goste, „Smrt i njeni hirovi”, kad smrt odluči da pauzira od početka kalendarske godine u nekoj zamišljenoj zemlji, „Kain“ o bratoubici osuđenom na večito lutanje, što mu pomaže da sagleda i proceni Božije namere. Kafkijanski roman „Sva imena“, o besomučnom upisivanju datuma rođenja i smrti u nekakav Registar, sve do fatalne i subverzivne pojave jedne žene. Možete odabrati roman „Godina smrti Rikarda Reiša“ koji je oda pesniku Fernandu Pesoi čiji duh lebdi nad kišnim, potopljenim Lisabonom, ili zgrabiti „Putovanje jednog slona“, opis o avanturi uručenja kraljevskog poklona, koji je uzgred živo biće, nenaviklo na iznenadna putovanja ili „Putovanje kroz Portugaliju“ bedeker o ljubavi, istoriji, erudiciji…

Saramago nikad nije bio sam protiv svih, ali zasigurno je uvek bio sam protiv bogatih, i protiv skrivenih centara moći koji vladaju svetom. O tome je „Pećina“, duboko antiglobalistički roman, čiji recenzent kao da je bio Noam Čomski. Govori o korporativnom razvijenom kapitalizmu koji bezdušno otkazuje porudžbinu posuđa starom grnčaru, koji živi u živopisnom selu, u kući koju natkriljuje krošnja crnog duda, nadomak Centra, sa ćerkom i zetom i psom. Dugogodišnja saradnja između Centra i vlasnika vitla i grnčarske peći se raskida, samo zato što se pojavila modernija plastika. Porudžbina ne samo da je otkazana, nego su se i znatne zalihe isporučenog posuđa, morale u kratkom roku osloboditi, ustupiti svoje mesto novim proizvodima i materijalima. Zet, koji radi u Centru kao čuvar, dobija stan onde, u koji se troje ukućana moraju preseliti. Stanovi u Centru su minijaturni, opremljeni, klimatizovani, u njima se prozori ne otvaraju, a ljudi se useljavaju u njih sa ograničenom količinom prtljaga. Kao u hotele, kasete mrtvačnice, golubarnike. Centar je tri u jedan – šoping mol i zabavni park, spavaonica i radno mesto. Ipak, ovo nije roman o pesimizmu i beznađu, već o pobedi ljudskosti pred nezajažljivim apetitom autističnog kapitala. O slobodi izbora. Pobedi nad Golijatom, grdosijom globalizacije i visoke tehnologije, primitivnom Davidovom praćkom! 

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres