Preporuka za čitanje: „Zapisano u beskraju“
Čitanje knjiga, a kasnije i pisanje o njima, velika je ljubav i strast. Volim da pišem o knjigama, razgovaram sa piscima.
Knjige su ključ za ulazak u mnoge nepoznate svetove i pričaju priče o vremenima prošlim i sadašnjim. Koliko god da se činilo da knjiga pod pritiskom drugih, savremenih digitalnih, medija polako nestaje, nije tako. Pokazalo se da je otpornija i žilavija, da može da se prilagodi novim vremenima i tehnologijama, da može da, što bi nove generacije rekle, „stane na crtu“ i odbrani svoje dostojanstvo. Potpuno je nevažno da li je čitate na papiru, na kindlu, tabletu, telefonu. Knjiga je knjiga, bitno je da se čita, a izbor načina na koji će to neko da radi ukazuje na to da je čitanje demokratično: čita se prema potrebama, željama i mogućnostima. Koliko je knjiga otporna pokazuje i naše izdavaštvo koje je jedan od najvitalnijih sektora naše kulture. Svi naši izdavači, veliki i mali, objavljuju odlične knjige domaćih i stranih autora, žanrovi su raznoliki, ima svega za svačiji ukus i džep, relativno dobro, uopšteno gledano, prati se svetska produkcija, a muke i teškoće koje su potrebne da bi se jedna knjiga objavila i bila pristupačna čitaocima znaju samo oni. Sve se to događa u zemlji u kojoj ogromna većina stanovništva jedva spaja kraj s krajem. Često sam se pitao u čemu je tajna knjige, njene lepote i privlačnosti. Odgovor nisam pronašao, i dalje ga tražim.
Tražeći ga, do ruku mi je došla predivno napisana knjiga Irene Valjeho „Zapisano u beskraju – nastanak knjige u antičkom svetu“. Nešto više od 400 stranica sam bukvalno progutao. Napisana je temeljno, promišljeno, pametno i uzbudljivo. Sa španskog je knjigu odlično prevela Dragana Bajić, a objavila je Laguna. Upravo za ovaj naslov Irene Valjeho je dobila Nacionalnu nagradu za esej, nagradu joj je dodelila i najdugovečnija emisija iz kulture na španskom nacionalnom raduju Ojo critico. Irene Valjeho je divan autor. Pitao sam se zašto ovdašnji izdavač nije počeo s objavljivanjem njenih dobrih romana, ili izbora lepih kolumni koje piše svake druge nedelje u nedeljnom dodatku madridskog Paísa „Semanal“ (inače piše na smenu sa još jednim velikim španskim književnikom, nama dobro poznatim Havijerom Serkasom, koga objavljuje Arhipelag). Tek kad sam pročitao knjigu do kraja, shvatio sam zašto se uredništvo Lagune odlučilo za takav potez. Ispostavilo se da su dobro postupili, jer „Zapisano u beskraju“ je kapitalno delo i stvarno bi bila velika šteta da nije objavljeno na srpskom. Čega sve ima u knjizi otkrijte sami, a ono što je Irene Valjeho rekla u uvodu knjige je velika istina: „Knjiga je položila ispit vremena, pokazala je da je trkač na duge staze. Svaki put kad bismo se probudili iz sna svojih revolucija ili iz noćne more svojih ljudskih katastrofa, knjiga je i dalje bila tu. Kako kaže Umberto Eko, pripada istoj kategoriji kao i kašika, čekić, točak ili makaze. Jednom kad su izmišljeni, ne može se napraviti ništa bolje. Ne zaboravimo da nam je knjiga vekovima bila saveznik u ratovima koje udžbenici istorije ne beleže. U borbi da sačuvamo svoje dragoceno stvaralaštvo: rečima koje su tek dašak vazduha, maštarijama koje smo izmišljali da bismo haosu dali smisao i u njemu preživeli, znanjima pravim, lažnim i uvek privremenim koja izgrebemo sa čvrste stene svog neznanja. Zato sam odlučila da zaronim u ovo istraživanje."
Autor: Vladan Matković
Izvor: Danas
Knjige su ključ za ulazak u mnoge nepoznate svetove i pričaju priče o vremenima prošlim i sadašnjim. Koliko god da se činilo da knjiga pod pritiskom drugih, savremenih digitalnih, medija polako nestaje, nije tako. Pokazalo se da je otpornija i žilavija, da može da se prilagodi novim vremenima i tehnologijama, da može da, što bi nove generacije rekle, „stane na crtu“ i odbrani svoje dostojanstvo. Potpuno je nevažno da li je čitate na papiru, na kindlu, tabletu, telefonu. Knjiga je knjiga, bitno je da se čita, a izbor načina na koji će to neko da radi ukazuje na to da je čitanje demokratično: čita se prema potrebama, željama i mogućnostima. Koliko je knjiga otporna pokazuje i naše izdavaštvo koje je jedan od najvitalnijih sektora naše kulture. Svi naši izdavači, veliki i mali, objavljuju odlične knjige domaćih i stranih autora, žanrovi su raznoliki, ima svega za svačiji ukus i džep, relativno dobro, uopšteno gledano, prati se svetska produkcija, a muke i teškoće koje su potrebne da bi se jedna knjiga objavila i bila pristupačna čitaocima znaju samo oni. Sve se to događa u zemlji u kojoj ogromna većina stanovništva jedva spaja kraj s krajem. Često sam se pitao u čemu je tajna knjige, njene lepote i privlačnosti. Odgovor nisam pronašao, i dalje ga tražim.
Tražeći ga, do ruku mi je došla predivno napisana knjiga Irene Valjeho „Zapisano u beskraju – nastanak knjige u antičkom svetu“. Nešto više od 400 stranica sam bukvalno progutao. Napisana je temeljno, promišljeno, pametno i uzbudljivo. Sa španskog je knjigu odlično prevela Dragana Bajić, a objavila je Laguna. Upravo za ovaj naslov Irene Valjeho je dobila Nacionalnu nagradu za esej, nagradu joj je dodelila i najdugovečnija emisija iz kulture na španskom nacionalnom raduju Ojo critico. Irene Valjeho je divan autor. Pitao sam se zašto ovdašnji izdavač nije počeo s objavljivanjem njenih dobrih romana, ili izbora lepih kolumni koje piše svake druge nedelje u nedeljnom dodatku madridskog Paísa „Semanal“ (inače piše na smenu sa još jednim velikim španskim književnikom, nama dobro poznatim Havijerom Serkasom, koga objavljuje Arhipelag). Tek kad sam pročitao knjigu do kraja, shvatio sam zašto se uredništvo Lagune odlučilo za takav potez. Ispostavilo se da su dobro postupili, jer „Zapisano u beskraju“ je kapitalno delo i stvarno bi bila velika šteta da nije objavljeno na srpskom. Čega sve ima u knjizi otkrijte sami, a ono što je Irene Valjeho rekla u uvodu knjige je velika istina: „Knjiga je položila ispit vremena, pokazala je da je trkač na duge staze. Svaki put kad bismo se probudili iz sna svojih revolucija ili iz noćne more svojih ljudskih katastrofa, knjiga je i dalje bila tu. Kako kaže Umberto Eko, pripada istoj kategoriji kao i kašika, čekić, točak ili makaze. Jednom kad su izmišljeni, ne može se napraviti ništa bolje. Ne zaboravimo da nam je knjiga vekovima bila saveznik u ratovima koje udžbenici istorije ne beleže. U borbi da sačuvamo svoje dragoceno stvaralaštvo: rečima koje su tek dašak vazduha, maštarijama koje smo izmišljali da bismo haosu dali smisao i u njemu preživeli, znanjima pravim, lažnim i uvek privremenim koja izgrebemo sa čvrste stene svog neznanja. Zato sam odlučila da zaronim u ovo istraživanje."
Autor: Vladan Matković
Izvor: Danas
