„Levoruka žena“ je narativ koji je Peter Handke napisao i izvorno objavio 1976. godine, pa ga preusmerio u istoimeno filmsko delo realizovano godinu dana kasnije, za koje ne samo da je napisao scenario nego ga je i režirao. Bilo je to drugi put da se oprobao u ulozi reditelja kinematografskih dela, a dvanaesti – kao scenarista. Srazmerno više nego u ostalim svojim prozama koje su se našle i na filmu, Handke u „Levorukoj ženi“ gradi tesnu vezu sa izražajnim sredstvima dotične umetnosti, počev od količine dijaloga, odnosno njihovog povremenog grafičkog prikazivanja kao u dramskom tekstu. Takođe, knjiga se može čitati kao niz scena u kojoj kao glavnu junakinju kakvog vizuelnog narativa posmatramo prevoditeljicu Marijanu. Sa simuliranjem filmskih sekvenci je u tesnom dosluhu i postavka u kojoj autor omogućuje publici da hladno, fenomenološki, motri ovu ženu kako se, posle odluke da se razvede od supruga Bruna, vraća svom spomenutom poslu i posvećuje sinu Stefanu i samoći, suštinskoj temi brojnih Handkeovih dela, uključujući i čuveni roman „Golmanov strah od penala“ (još jedan koji je završio u polju kinematografije).

Filmični su ne samo uglovi zamišljene čitalačke kamere nego i baratanje njome kroz igru planova i kontraplanova i prenošenje Marijaninih intimističkih misli kao svojevrsnog voice overa. U takvoj postavci ogroman izražajni značaj imaju simbol prozora, kraj kog glavna junakinja sedi i gleda – spoljašnjost – još od treće rečenice štiva, odnosno simbol ogledala, u kojem, od Brunovog odlaska, ona često motri sebe i koje je nemi ali, sa svakim „zumom“, i dovoljno rečit svedok njenih potreba. Ne zaboravimo da je prozor neka vrsta pomoćnog ogledala, možda baš onoliko koliko je posmatranje spoljašnjeg sveta pomoćno sredstvo za sagledavanje sebe. I koliko je ipak prozno delo sklonije većoj supstancijalnosti od kinematografskih, a svedok toga su i Handkeovi književni narativi koje su drugi filmski obradili i, uopšte, poslovično mnoštvo nedovoljno uspelih sineastičkih adaptacija vrsnih književnih izvornika.

I pored snažnog scenarističkog, pa i rediteljskog, naboja, „Levoruka žena“ je, kao što uostalom i u podnaslovu dela piše, ipak – priča. Mnogo više prozno nego filmski, razvoj radnje ne nudi bezmalo ničeg iznenađujućeg, s izuzetkom Marijanine naizgled nemotivisane odluke da napusti Bruna, do koje dolazi na samom početku. A da li je ta odluka zaista nemotivisana? Sve je moguće u priči o samoći – što je „Levoruka žena“ pre svega – a ona se ipak najprikladnije može obraditi književnim sredstvima. Kako to ume pre svega vrsna proza, prividna statičnost radnje na malom prostoru omogućuje mnoštvo tumačenja. Pri čemu nipošto ne treba ispustiti iz vida reči kojima se štivo okončava; dakle, njegove povlašćene reči: „Tako svi zajedno, svako na svoj način, nastavljaju svakodnevni život, s razmišljanjem ili bez razmišljanja; naizgled sve teče uobičajenim tokom, baš kao i u onim strahovitim situacijama kada preti opasnost da sve izgubimo, i dalje živimo kao da to nije ništa.“

Dotični citat iz Geteove knjige „Izbor po srodnosti“ nije samo poslužio kao svojevrsni sažetak cele priče, nego je, baš kao u pismu koje je Handke uputio austrijskom piscu Diteru Cimeru, u citiranoj rečenici suština eksternog, spoljnjeg pisanja. Isto kao što je to u prilično scenarističkom – pa i rediteljskom – motrenju njegove glavne junakinje, i njene samoće. Drugim rečima, filmski senzibilitet Handkea kao sineaste u „Levorukoj ženi“ je pritekao u obilatu pomoć nemiru autora kao pripovedača priče da postigne tešku mogućnost plasiranja geteovske suštine eksternog pisanja, izrečene u romanu „Izbor po srodnosti“. Što je i „Levoruka žena“, kad se saberu sve crte ovog, zaista, krajnje originalnog štiva.

Autor: Domagoj Petrović