Prikaz biografije „Ajnštajn - njegov život i univerzum“: Volter Ajzakson ponovo priča najveću priču nauke
Astronomi i kosmolozi su – sa stilom – slavili 2005. godine stotu godišnjicu njihovog jubileja: 1905. godine je Albert Ajnštajn napisao skup naučnih dokumenata, uključujući i onaj sa jednačinom E=mc2 koja je promenila naše razumevanje univerzuma i postavila temelj kvantne mehanike i opšte relativnosti – dva intelektualna vrhunca dvadesetog veka. Nije loše za dvadesetšestogodišnjeg radnika u kancelariji za patente.
Razumete onda zašto se digla tolika prašina. Dnevnici, biografije, izlaganja, čak i pozorišni komadi i opere producirani su kako bi se obeležila godišnjica. Godine 2005. diskutovalo se o svakoj izreci i komadu papira ovog velikog čoveka. Pomislili biste da sigurno ništa nije izostavljeno. Zato nekom može da se učini da je još jednom ispričana Ajnštajnova životna priča, samo nekoliko godina kasnije, nepotrebna i ambiciozna.
A opet je Ajzakson, bivši generalni direktor CNN-a i pisac biografija Henrija Kisindžera, Bendžamina Frenklina i Stiva Džobsa, trijumfovao iznad očekivanja, predstavljaući nam temeljno istraživanje Ajnštajnovog života, vešt primerak naučne književnosti i veoma kvalitetnog štiva za čitanje.
Prema Ajzaksonu, Ajnštajna ne bi trebalo da gledamo kao poštovanog naučnog sveštenika, već kao pobunjenika koji poštuje harmoniju prirode, naučnika koji je imaginaciju smatrao mnogo bitnijom od znanja i individuu čiji je moto, makar u ranim godinama bio „Živela besmislenost! Ona je moj anđeo čuvar.“
Ajnštajn je pogrešio u poslednjoj tački. Da, imao je drske stavove, niko u to ne sumnja, ali ga je to skupo koštalo, iako ne bez dugoročnih korisnih posledica. Pošto je ispoljio svoj „drski stav“ na Ciriškom politehničkom univerzitetu, gde je učio fiziku, Ajnštajn je bio jedini diplomac te godine kome nije ponuđen posao. Tako da je mesece provodio bezuspešno aplicirajući za akademske poslove po Evropi. „Uskoro će svaki fizičkar od Severnog mora do najjužnijeg dela Italije biti upoznat sa mojom ponudom“, napisao je vajkajući se jednom prilikom. Čak ga je odbila i švajcarska vojska zato što je imao ravna stopala i proširene vene. Na kraju je završio u švajcarskoj kancelariji za patente.
I to je bila dobra stvar, kaže Ajzakson. „Da je umesto toga dobio posao asistenta nekog profesora, možda bi osećao obavezu da štancuje sigurne publikacije i bio previše oprezan da bi dovodio prihvaćene zamisli u pitanje.“ Umesto toga, Ajnštajn bi za nekoliko sati odradio svoj dnevni posao, a posle bi sedeo u svom „samostanu“ i prepustio se skepticizmu kako bi kreirao neke od najlepših, najizazovnijih ideja moderne nauke; posebnu teoriju relativiteta i ideju da se svetlost ponaša poput čestica, na primer. „Ali fiziku je čekalo još jedno izvrtanje naglavce, a Ajnštajnu je bilo suđeno da to uradi“, kaže Ajzakson.
U pitanju je jedna od najboljih priča moderne nauke i na moje iznenađenje, Ajzakson je odradio prvoklasan posao pričajući je. Ovo je, vrlo prosto, štivo koje će vas prikovati za stolicu.
Autor: Robin Meki
Izvor: theguardian.com
Razumete onda zašto se digla tolika prašina. Dnevnici, biografije, izlaganja, čak i pozorišni komadi i opere producirani su kako bi se obeležila godišnjica. Godine 2005. diskutovalo se o svakoj izreci i komadu papira ovog velikog čoveka. Pomislili biste da sigurno ništa nije izostavljeno. Zato nekom može da se učini da je još jednom ispričana Ajnštajnova životna priča, samo nekoliko godina kasnije, nepotrebna i ambiciozna.
A opet je Ajzakson, bivši generalni direktor CNN-a i pisac biografija Henrija Kisindžera, Bendžamina Frenklina i Stiva Džobsa, trijumfovao iznad očekivanja, predstavljaući nam temeljno istraživanje Ajnštajnovog života, vešt primerak naučne književnosti i veoma kvalitetnog štiva za čitanje.
Prema Ajzaksonu, Ajnštajna ne bi trebalo da gledamo kao poštovanog naučnog sveštenika, već kao pobunjenika koji poštuje harmoniju prirode, naučnika koji je imaginaciju smatrao mnogo bitnijom od znanja i individuu čiji je moto, makar u ranim godinama bio „Živela besmislenost! Ona je moj anđeo čuvar.“
Ajnštajn je pogrešio u poslednjoj tački. Da, imao je drske stavove, niko u to ne sumnja, ali ga je to skupo koštalo, iako ne bez dugoročnih korisnih posledica. Pošto je ispoljio svoj „drski stav“ na Ciriškom politehničkom univerzitetu, gde je učio fiziku, Ajnštajn je bio jedini diplomac te godine kome nije ponuđen posao. Tako da je mesece provodio bezuspešno aplicirajući za akademske poslove po Evropi. „Uskoro će svaki fizičkar od Severnog mora do najjužnijeg dela Italije biti upoznat sa mojom ponudom“, napisao je vajkajući se jednom prilikom. Čak ga je odbila i švajcarska vojska zato što je imao ravna stopala i proširene vene. Na kraju je završio u švajcarskoj kancelariji za patente.
I to je bila dobra stvar, kaže Ajzakson. „Da je umesto toga dobio posao asistenta nekog profesora, možda bi osećao obavezu da štancuje sigurne publikacije i bio previše oprezan da bi dovodio prihvaćene zamisli u pitanje.“ Umesto toga, Ajnštajn bi za nekoliko sati odradio svoj dnevni posao, a posle bi sedeo u svom „samostanu“ i prepustio se skepticizmu kako bi kreirao neke od najlepših, najizazovnijih ideja moderne nauke; posebnu teoriju relativiteta i ideju da se svetlost ponaša poput čestica, na primer. „Ali fiziku je čekalo još jedno izvrtanje naglavce, a Ajnštajnu je bilo suđeno da to uradi“, kaže Ajzakson.
U pitanju je jedna od najboljih priča moderne nauke i na moje iznenađenje, Ajzakson je odradio prvoklasan posao pričajući je. Ovo je, vrlo prosto, štivo koje će vas prikovati za stolicu.
Autor: Robin Meki
Izvor: theguardian.com
