Prikaz klasika za decu „Orlovi rano lete“
Kad se iz pećinskog mraka izvukoše napolje, pred njima sinu blještavo zelen gaj, čist i veseo kao da je toga trenutka stvoren i stavljen pod sunčani svod neba.
„Bogme sam ja zaista tek sad i progledao, i pročuo, i prohodao i srce mi je prokucalo!“, iskreno priznade Mačak.
Možda sam ovaj roman pročitala previše puta da bih bila objektivna. Saživeli smo se tako da mi se svaki put sve više sviđa, i svako me čitanje više razneži. Možda je to samo žal za detinjstvom, ne sporim. Al sve mi se čini da knjiga koja u čoveku takva osećanja probudi nikako ne može biti bezvredna.
Književnost za decu kao mala nisam volela. Valjda jer nikad nisam ni bila dete, u „Zmajeve pesme“ smislu. Tražila sam od knjige da bude produžetak mene, i malo koja je u tome uspela. „Orlovi rano lete“ je jedna od retkih kojima uvek mogu da se vratim sa istim, ili čak većim žarom i varničenjem u vrhu prsta kojim okrećem stranice.
Pri ovom, koznakojemporedu čitanju, imala sam drugačiji odnos prema likovima i fabuli. Osećala sam se kao prestareli poljar Lijan, koji sa nežnošću i simpatijom iz prikrajka posmatra igre dečaka. U detinjstvu sam učila od njih – sad ih proučavam. Pokušala sam da pronađem smisao koji ranije nisam, da od knjige za decu napravim knjigu za novu, zreliju mene.
Pronađoh, zajedno sa Mačkom i Jovančom, pećinu blizu logora: u njoj su piščevi strahovi od poraza. Pronađoh tanku liniju od suza upletenu između kolona dece-revolucionara: to pisac plače nad svojim osedelim idealima. Pronađoh čvorove na naličju detinjih ljubavi: to žuljevito srce cepa predivo a drhtave ga ruke nastavljaju…
„Ja ili bilo koji sin ove zemlje, svejedno!“
Nikoletina Bursać je skiciran jednako snažno kao što je Marko Kraljević naslikan. On je narod u jednom karakteru, sirov, poletan, jednoobrazan, umesovljenje Revolucije same.
Ono što mi se kod Ćopića posebno dopada jeste njegova sposobnost da od karaktera napravi tip, nasuprot Balzaku koji predstavniku tipa daje individualnost. Svaki od junaka romana već je na samom početku bio predodređen za ulogu koju će imati u borbi. Na primer, portret neupadljive i neobično smirene devojčice Lunje, koja prirodu razume i doživljava instinktivno, postaće oda tipu mlade obaveštajke.
„Još joj na očnim kapcima igra uzdrhtao list, šunja joj se kroz kosu vjetar, a u oku joj se krije vlažna šumska sjena.“
U poslednjim redovima izražena je piščeva nada da će sve pale borce za slobodu nadživeti bar jedan Stric, čija će dobrota umeti da oda počast njihovoj ispravnosti.
„Oni koji ostanu živi sastaće se jednog dana opet u Prokinu gaju, naložiće vatru u logoru Tepsiji i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili. Pričaće dugo i s ljubavlju, ali samo lijepe stvari. Samo lijepe stvari jer to jedino ostane iza čovjeka.“
Najbolje prikazan lik: Nikoletina, Lunja
Omiljeni lik: Lijan
Uz čitanje slušati: Žubor najbliže vode
Autor: Katarina Kostić
Izvor: prerazmisljavanje.org
„Bogme sam ja zaista tek sad i progledao, i pročuo, i prohodao i srce mi je prokucalo!“, iskreno priznade Mačak.
Možda sam ovaj roman pročitala previše puta da bih bila objektivna. Saživeli smo se tako da mi se svaki put sve više sviđa, i svako me čitanje više razneži. Možda je to samo žal za detinjstvom, ne sporim. Al sve mi se čini da knjiga koja u čoveku takva osećanja probudi nikako ne može biti bezvredna.
Književnost za decu kao mala nisam volela. Valjda jer nikad nisam ni bila dete, u „Zmajeve pesme“ smislu. Tražila sam od knjige da bude produžetak mene, i malo koja je u tome uspela. „Orlovi rano lete“ je jedna od retkih kojima uvek mogu da se vratim sa istim, ili čak većim žarom i varničenjem u vrhu prsta kojim okrećem stranice.
Pri ovom, koznakojemporedu čitanju, imala sam drugačiji odnos prema likovima i fabuli. Osećala sam se kao prestareli poljar Lijan, koji sa nežnošću i simpatijom iz prikrajka posmatra igre dečaka. U detinjstvu sam učila od njih – sad ih proučavam. Pokušala sam da pronađem smisao koji ranije nisam, da od knjige za decu napravim knjigu za novu, zreliju mene.
Pronađoh, zajedno sa Mačkom i Jovančom, pećinu blizu logora: u njoj su piščevi strahovi od poraza. Pronađoh tanku liniju od suza upletenu između kolona dece-revolucionara: to pisac plače nad svojim osedelim idealima. Pronađoh čvorove na naličju detinjih ljubavi: to žuljevito srce cepa predivo a drhtave ga ruke nastavljaju…
„Ja ili bilo koji sin ove zemlje, svejedno!“
Nikoletina Bursać je skiciran jednako snažno kao što je Marko Kraljević naslikan. On je narod u jednom karakteru, sirov, poletan, jednoobrazan, umesovljenje Revolucije same.
Ono što mi se kod Ćopića posebno dopada jeste njegova sposobnost da od karaktera napravi tip, nasuprot Balzaku koji predstavniku tipa daje individualnost. Svaki od junaka romana već je na samom početku bio predodređen za ulogu koju će imati u borbi. Na primer, portret neupadljive i neobično smirene devojčice Lunje, koja prirodu razume i doživljava instinktivno, postaće oda tipu mlade obaveštajke.
„Još joj na očnim kapcima igra uzdrhtao list, šunja joj se kroz kosu vjetar, a u oku joj se krije vlažna šumska sjena.“
U poslednjim redovima izražena je piščeva nada da će sve pale borce za slobodu nadživeti bar jedan Stric, čija će dobrota umeti da oda počast njihovoj ispravnosti.
„Oni koji ostanu živi sastaće se jednog dana opet u Prokinu gaju, naložiće vatru u logoru Tepsiji i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili. Pričaće dugo i s ljubavlju, ali samo lijepe stvari. Samo lijepe stvari jer to jedino ostane iza čovjeka.“
Najbolje prikazan lik: Nikoletina, Lunja
Omiljeni lik: Lijan
Uz čitanje slušati: Žubor najbliže vode
Autor: Katarina Kostić
Izvor: prerazmisljavanje.org
