Prikaz knjige „24 sata u staroj Atini“, Filipa Metizaka: Posle ovoga Atinu više nećete gledati istim očima
Iskoristite jedinstvenu priliku da za samo 24 sata upoznate 24 Atinjana koji su u ovom gradu-državi živeli kada je bio na vrhuncu moći.
„Dobro došli u Atinu 416. godine pre nove ere. Mesec je elafebolion, pred same pozorišne svetkovine Velikih dionizija (početak aprila). Dok grad lebdi na rubu sudbonosnog rata koji će uništiti njegovo zlatno doba, mi ćemo provesti dvadeset četiri sata sa prosečnim Atinjanima koji će se povremeno susretati s pojedinim velikim ljudima ovog grada – ne kao uzorima intelektualne sposobnosti, već kao ljudima sa veoma ljudskim brigama. Uostalom, geniji malo vremena provode u genijalnosti. Većinom su to ljudi kao i svi drugi, koji idu u toalet, svađaju se sa svojim suprugama i uživaju da popiju s prijateljima.“
Među Atinjanima koje ćete upoznati mnogo je čuvenih ličnosti koje su obeležile grčku istoriju, umetnost, filozofiju. Tako ćete imati mogućnost da provedete jedan dan u društvu Sokrata, Aristofana, Euripida, Platona, Aristotela, Sofokla, Hipokrata, Tukidida… ali i „običnih“ ljudi.
U 24 poglavlja Filip Metizak, profesor Univerziteta u Kembridžu, ispričao nam je 24 priče iz kojih se može mnogo naučiti o Atini i njenim žiteljima, ali i o istoriji Grčke uopšte jer je autor koristio različite originalne izvore, istorijske spise, dokumente, pravna akta. Zbog toga knjiga „24 sata u staroj Atini“ ima poseban značaj kao svojevrstan faktografski dokument napisan pitkim jezikom i jednostavnim stilom. To je istovremeno i arheološka rekonstrukcija grada koji je u tom trenutku „jedinstven, dinamičan, blistav i amoralan“.
Prvo poglavlje donosi priču o tome kako je sazidan hram boginje Atine. To saznajemo iz perspektive Pantarka Elićanina, koga zatičemo na noćnoj straži u samom srcu Akropolja. „Bilo je tu mnogo zlata, pošto kip Atene Partenos nije imao namenu samo da donese slavu Atini već i da služi kao rezervna banka ovog grada. Zlato boginjine haljine moglo bi se u vanrednim okolnostima skinuti da bi se platili brodovi i ljudi.“ Pantark, živi u Atini ali je on metek, a ne Atinjanin zato što je jedini način da neko postane Atinjanin da se rodi u Atini, od roditelja Atinjanina. „Atinjanin možeš postati koliko i mačka može postati pas, veli izreka. I metek je dovoljno blizu tome, to je skraćeno od metoks – doslovno: onaj koji je promenio dom. Tačno je da Atina ljubomorno čuva svoje pravo građanstva, ali ne bi mogla bez svojih meteka. Ima ih na desetine hiljada – trgovaca, činovnika, sveštenika, mornara i dabome gostioničara. Čistokrvni Atinjani prave se da se rugaju doseljenim tuđinama, ali meteci to ruganje snose sasvim spokojno budući da su često znatno bogatiji od dotičnih podrugljivih Atinjana.“
Veoma je zanimljiva priča o robinjama Dariji i Hresidi koje su bile specifične – umele su da čitaju i pišu zbog čega ih je odabrao Aristofan. Nije im bilo loše kod njega, naročito jer su mogle da zavire i u komedije dok ih je slavni pisac tek stvarao.
Da su stariji Atinjani voleli mlade dečake nije tajna, ali iznenađuje podatak da homoseksualnost u Staroj Grčkoj nije postojala. Za njih je polni odnos bio – polni odnos. Dokle god muškarac preuzima „mušku ulogu“, on je normalni mačo tip, bez obzira na to da li je primalac njegove naklonosti rob, maloletni dečak, prostitutka ili supruga. „Ista ta pohota prema maloletnim dečacima koja bi danas uzrokovala dugogodišnju zatvorsku kaznu bila je u atinskom društvu podsticana. Stariji muškarac se interesovao za razvoj svog mladog dragana, darivao ga sitnim darovima i bio mu mentor sve dok dečak ne izraste u zrelog, bradatog muškarca. Nakon toga se očekivalo da erotični deo tog odnosa prestane, mada su mogli biti dobri prijatelji do kraja života.“
Greh koji se u Atini surovo kažnjavao je preljuba. Vrelim pepelom spaljivane su dlake na testisima preljubnika, a rotkva im je nabijana u analni otvor. Ta kazna se zvala – rafanidoza. Ali, ne brinite, nema u ovoj knjizi još takvih surovih scena. Štaviše – priče većinom imaju duhovit ton i nude odličnu zabavu, ali pre svega pregršt zanimljivih činjenica.
Saznaćete, na primer, kako se u Atini proricala sudbina, šta znači reč gimnazija, šta imaju zajedničko vrhovni bog Zevs i 16. predsednik SAD Abraham Linkoln, šta je jeo Aristotel, a kakav je iz muzičkog bio Platon, kao i kakvu vazu je naručio pesnik Euripid.
Ali, od svega što ćete saznati najviše će vas iznenaditi sledeće – koliko su žitelji drevnog grada slični nama.
Autor: Dragana Todorović
„Dobro došli u Atinu 416. godine pre nove ere. Mesec je elafebolion, pred same pozorišne svetkovine Velikih dionizija (početak aprila). Dok grad lebdi na rubu sudbonosnog rata koji će uništiti njegovo zlatno doba, mi ćemo provesti dvadeset četiri sata sa prosečnim Atinjanima koji će se povremeno susretati s pojedinim velikim ljudima ovog grada – ne kao uzorima intelektualne sposobnosti, već kao ljudima sa veoma ljudskim brigama. Uostalom, geniji malo vremena provode u genijalnosti. Većinom su to ljudi kao i svi drugi, koji idu u toalet, svađaju se sa svojim suprugama i uživaju da popiju s prijateljima.“
Među Atinjanima koje ćete upoznati mnogo je čuvenih ličnosti koje su obeležile grčku istoriju, umetnost, filozofiju. Tako ćete imati mogućnost da provedete jedan dan u društvu Sokrata, Aristofana, Euripida, Platona, Aristotela, Sofokla, Hipokrata, Tukidida… ali i „običnih“ ljudi.
U 24 poglavlja Filip Metizak, profesor Univerziteta u Kembridžu, ispričao nam je 24 priče iz kojih se može mnogo naučiti o Atini i njenim žiteljima, ali i o istoriji Grčke uopšte jer je autor koristio različite originalne izvore, istorijske spise, dokumente, pravna akta. Zbog toga knjiga „24 sata u staroj Atini“ ima poseban značaj kao svojevrstan faktografski dokument napisan pitkim jezikom i jednostavnim stilom. To je istovremeno i arheološka rekonstrukcija grada koji je u tom trenutku „jedinstven, dinamičan, blistav i amoralan“.
Prvo poglavlje donosi priču o tome kako je sazidan hram boginje Atine. To saznajemo iz perspektive Pantarka Elićanina, koga zatičemo na noćnoj straži u samom srcu Akropolja. „Bilo je tu mnogo zlata, pošto kip Atene Partenos nije imao namenu samo da donese slavu Atini već i da služi kao rezervna banka ovog grada. Zlato boginjine haljine moglo bi se u vanrednim okolnostima skinuti da bi se platili brodovi i ljudi.“ Pantark, živi u Atini ali je on metek, a ne Atinjanin zato što je jedini način da neko postane Atinjanin da se rodi u Atini, od roditelja Atinjanina. „Atinjanin možeš postati koliko i mačka može postati pas, veli izreka. I metek je dovoljno blizu tome, to je skraćeno od metoks – doslovno: onaj koji je promenio dom. Tačno je da Atina ljubomorno čuva svoje pravo građanstva, ali ne bi mogla bez svojih meteka. Ima ih na desetine hiljada – trgovaca, činovnika, sveštenika, mornara i dabome gostioničara. Čistokrvni Atinjani prave se da se rugaju doseljenim tuđinama, ali meteci to ruganje snose sasvim spokojno budući da su često znatno bogatiji od dotičnih podrugljivih Atinjana.“
Veoma je zanimljiva priča o robinjama Dariji i Hresidi koje su bile specifične – umele su da čitaju i pišu zbog čega ih je odabrao Aristofan. Nije im bilo loše kod njega, naročito jer su mogle da zavire i u komedije dok ih je slavni pisac tek stvarao.
Da su stariji Atinjani voleli mlade dečake nije tajna, ali iznenađuje podatak da homoseksualnost u Staroj Grčkoj nije postojala. Za njih je polni odnos bio – polni odnos. Dokle god muškarac preuzima „mušku ulogu“, on je normalni mačo tip, bez obzira na to da li je primalac njegove naklonosti rob, maloletni dečak, prostitutka ili supruga. „Ista ta pohota prema maloletnim dečacima koja bi danas uzrokovala dugogodišnju zatvorsku kaznu bila je u atinskom društvu podsticana. Stariji muškarac se interesovao za razvoj svog mladog dragana, darivao ga sitnim darovima i bio mu mentor sve dok dečak ne izraste u zrelog, bradatog muškarca. Nakon toga se očekivalo da erotični deo tog odnosa prestane, mada su mogli biti dobri prijatelji do kraja života.“
Greh koji se u Atini surovo kažnjavao je preljuba. Vrelim pepelom spaljivane su dlake na testisima preljubnika, a rotkva im je nabijana u analni otvor. Ta kazna se zvala – rafanidoza. Ali, ne brinite, nema u ovoj knjizi još takvih surovih scena. Štaviše – priče većinom imaju duhovit ton i nude odličnu zabavu, ali pre svega pregršt zanimljivih činjenica.
Saznaćete, na primer, kako se u Atini proricala sudbina, šta znači reč gimnazija, šta imaju zajedničko vrhovni bog Zevs i 16. predsednik SAD Abraham Linkoln, šta je jeo Aristotel, a kakav je iz muzičkog bio Platon, kao i kakvu vazu je naručio pesnik Euripid.
Ali, od svega što ćete saznati najviše će vas iznenaditi sledeće – koliko su žitelji drevnog grada slični nama.
Autor: Dragana Todorović
