Naime, američki izdavač je otkupio autorska prava za roman. Kada uzmemo u obzir da se u SAD sa stranih jezika godišnje prevede manje od deset odsto novih naslova, i to uglavnom već slavnih pisaca, onda može da se razume uspeh mladog Makedonca, rođenog 1985, kome je isti američki izdavač otkupio autorska prava za još jedan naslov.

Do srpskih čitalaca knjiga Dimoskog stigla je zahvaljujući prevodilačkom trudu urednika u „Laguni“ Zorana Penevskog.

Dimoski je roman o toj slavnoj ženi, koja je bila velika inspiracija čuvenih umetnika, napisao u obilku ispovesti same junakinje, u prvom licu.

Alma ( 1879-1946) je strahovala da će biti zaboravljena jer je nakon udaje za kompozitora Gustava Malera prekinula sopstvenu muzičku karijeru i iza nje je ostalo samo 17 pesama, a najveći deo svog dugog života provela je u senci svog slavnog muža, bečkog slikara Oskara Kokoške, zatim arhitekte Valtera Gropijusa, jednog od osnivača „Bauhauza“ i pisca Franca Verfela – kao njihova muza, supruga, ili ljubavnica.

Dimoski je prvo napisao monolog Alme Maler s namerom da to bude monodrama, ali njegov izdavač u Skoplju ga je nagovorio da napiše i roman.

Almina ispovest iz pera Dimoskog je puna liričnosti i gotovo je nalik pesmi u prozi, a po tonu je tužbalica. Alma žali za svojim prvim mužem, Gustavom Malerom, za koga se veoma mlada udala, a nakon deset godina braka on je preminuo.

Alma tuguje nad sopstvenim usudom jer nikada nije prežalila Malera, iako je imala veoma buran i bogat sentimentalni život, što joj je donelo naziv fatalne žene zlatnog perioda evropske istorije, kako se govorilo o periodu poslednje dve decenije pred Prvi svetski rat.

Posle Malerove smrti, piše Dimoski, Alma se zavetuje da će „spasiti sećanja, negovati ovu ljubav i od toga načiniti večnost da bi u večnosti bili isti, Gustav sa svojom muzikom, a ona kao njegova saputnica“.

Da bi čitaocima približio junakinju svoje knjige, koja je očarala i veoma zahtevne američke urednike, Dimoski je umesto predgovora na početku dao sažetu biografiju Alme, rođene Šindler, koju je Tomas Man nazvao „velikom udovicom“.

Nakon njene smrti slavni muzičar Leonard Bernstin se hvalio da je Alma dolazila nekoliko puta na njegove probe kada se pripremao za izvođenje Malerovih kompozicija, jer ju je doživljavao kao živu vezu sa Malerom i vremenom u kome je živeo. To je samo jedna anegdota koja potvrđuje do koje mere je Alma Maler bila ikona jednog vremena, ali ni posle 70 godina od njene smrti nije zaboravljena. To potvrđuje i Dimoski, koji je u podnaslovu knjige napisao „Ispovest žene koja je živela u senci velikana“, i ne krije da ga je Alma fascinirala.

Pokazalo se da je i kao stara dama važila za ikonu kulturnog života Njujorka, gde je i umrla, ali je ipak po sopstvenoj želji sahranjena u rodnom Beču u kome je provela najsrećniji deo života u braku sa Malerom, čiju je nedovršenu desetu simfoniju čuvala kao amajliju.

Ne bih bila iznenađena da, posle štampanja knjige Saše Dimoskog na engleskom, Alma Maler zablista ponovo u punom sjaju, jer jedna pozorišna verzija njene biografije izvedena premijerno u Beču, pre dvadesetak godina, igrana je šest godina, izvedena je 400 puta i gostovala je u svim evropskim gradovima u kojima je ona boravila.

Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik