En Marou Lindberg i njen suprug avijatičar, Čarls, privlačili su pažnju poput one koju je privlačila Princeza Dajana. Zlatni par nije mogao ni da izađe u javnost a da se masa obožavalaca ne okupi oko njih. Kidnapovanje i ubistvo njihovog prvog deteta je nazvano „zločinom stoleća“, i podstaklo je zakonodavstvo da buduće kidnapovanje kategoriše kao federalni zločin. Melani Bendžamin vešto koristi dokumentovane podatke iz njihovog života, ali ono što ona zaista pokušava, i što je ova knjiga i uspela, jeste da uvede čitaoca priču o Eninom braku sa slavnim mužem.

En je na završnoj godini Smit koledža kada na Božić 1927. upoznaje pukovnika Lindberga. Njegov let od Njujorka do Pariza u maju te godine mu je doneo svetsku slavu. On je u Meksiko Sitiju kao gost njenih roditelja, gde njen otac radi kao američki ambasador.

Oboje su bolno stidljivi, a En privlači ovaj čovek „lica stvorenog za spomenike i istorijske knjige“. Budući da ga vidi više kao heroja nego kao običnog čoveka, ona shvata da je „ostavljena bez daha i zanesena zaslepljujućim, zlatnim sjajem njegovog prisustva.“

Prihvata njegov poziv da mu se pridruži na kratkom letu i zaljubljuje se u Čarlsa, ali i u nebo. Njen poslednji semestar na Smit koledžu joj se čini trivijalnim nakon uzbuđenja koje je doživela za Božić. Poziva ga na svoju dodelu diploma; on prisustvuje.

Lindbergova prosidba je skoro pa poslovna, a venčanje privatno. Dok su narednog dana provodili svoj medeni mesec na brodu, Lindberg saopštava svojoj supruzi da se „pod palubom su konzerve s hranom i ja bih želeo da doručkujem. Kada budeš pospremila – moraćeš da izribaš toalet belilom, naravno, svakog dana – ja ću podići sidro.“

Njegov zapovedni ton je ono što će odrediti pravac ovog braka. Čarls diktira pravila, a En ih poštuje. On je uči navigaciji uz pomoć zvezda kako bi mogla da mu bude kopilot. Ona dobija pilotsku dozvolu  i, na njegovo insistiranje, postaje prva žena koja dobija dozvolu za upravljanje jedriličarem. On je opsesivan i dominantan; ona je poslušna.

Melani Bendžamin je u napomeni napisala da, iako je osnovni vremenski tok knjige tačan, njen cilj je bio da otkrije emocionalne istine. Biografije i ostale publikacije – poput Lindbergovih dnevnika čine osnovicu priče; a njegov um i srce su ono o čemu roman govori.

Enin javni nastup ostavlja utisak poslušne žene, uloge koju je igrala do savršenstva. Lindberg joj je zabranio da pokazuje ikakvu žalost nakon što im je sin ubijen, pred njim kao i pred javnošću. Godine 1940, na njegov nagovor, ona je napisala „The Wave of the Future“ u pokušaju da objasni izolacionističke stavove svog muža. Ruzveltova administracija je knjižicu ocenila kao „Bibliju svakog američkog naciste, fašiste, bundiste i zagovornika mira“, te slava čuvenog para pada u zaborav. Tek nakon objavljivanja njenih eseja „Gift from the Sea“, 1955, javnost počinje da gleda na nju drugim očima, a pre svega, kao na individuu koja ima svoje mišljenje, nezavisno od njenog supruga.

Autorka piše u prvom licu, a to na izvanredan način oslikava suprotnosti koje su formirale Enin život. Ona je inteligentna i sa visokim obrazovanjem, ali kada je u pitanju njen odnos sa suprugom, ona se pretvara u beskičmenjaka. Pitanje koje se samo nameće čitaocu je zašto ona trpi njegovu arogantnost. Odgovor nam dolazi u Eninim razmišljanjima tokom poslednjih časova života njenog supruga: „gledala sam kroz prozor i razmišljala ponovo kako ću pamtiti ovog čoveka koji nika­da nije bio samo čovek, pre svega za mene“.

Dok Lindberg umire, En je suočena sa vestima koje joj pre toga nisu bile ni na kraj pameti: njen suprug je imao još sedmoro vanbračne dece sa tri različite žene. To je udarac koji je tera da ponovo razmisli o svemu što je mislila o svom braku. Bilo bi prirodno da to izazove njenu ogorčenost. Međutim, to se ne dešava, a čitalac upravo tada počinje da se pita da li je možda snažnija polovina tog braka bila zapravo En.

Izvor: denverpost.com