Prikaz knjige „Barselona“: Antologijska knjiga priča
„Barselona“ je četvrta prozna knjiga Gardijanovom nagradom za prvenac ovenčane irske romansijerke i pripovedačice Meri Kostelo (1963). Od devet priča, koliko ih je ukupno u zbirci, četiri su ispripovedane iz prvog lica a pet – glasom nepoznatog naratora – iz trećeg.
Naslov knjige ima potencijal da možda zavara ponekog čitaoca. Suprotno mogućoj prvoj asocijaciji, „Barselona“ je naslov čitavog dela zato što daje ime uvodnom narativu koji sažima najznačajnije crte zbirke: pripovedanje o otuđenosti među ljudima, kao i ljudskih bića prema životinjama. Bračni par Ketrin i Dejvid putuju u glavni grad Katalonije na njegovu inicijativu (njena je bila da idu na jug Španije, u Granadu). Suprug pokušava da na četvrtu godišnjicu braka svoju ženu zabavi puštajući joj pornografiju i vodeći je na koridu, iako bi trebalo da zna za njen otpor prema kinjenju životinja zarad ljudskih potreba.
Da, ovo je jedna od šest priča iz zbirke koje govore o zlostavljanju životinja: od borbe bikova u uvodnoj pripovesti, preko vizija životinja koje čekaju da budu ubijene (u priči Na kapiji) ili šamaranja nemačkog ovčara u pripovesti Moj mali piroman, do scena iz klanice u završnoj Red za ubijanje. Poruka je da delovanje protiv prirode zasebnu težinu ima u neprikladnom odnosu prema životinjama kao što otuđenost u međuljudskim relacijama raste do nivoa u kojem, iako spolja bliski, gotovo da se ne poznaju. Baš kao što se Dejvid spram Ketrin ophodi kao prema strancu.
Tako u spomenutoj priči Na kapiji glavna junakinja (prezimena Kostelo) nije u stanju da prenese ni minimum oduševljenja južnoafričkim piscem Dž. M. Kucijem svom nezainteresovanom, pa čak i nestrpljivom mužu. (Zanimljiva intertekstualna igra, jer Kuci „u jednoj od svojih knjiga ima lik po imenu Elizabet Kostelo“.)
Otuđenje je možda najslojevitije prikazano u najdužoj priči zbirke Auto-stoperka. Prateći telo svog brata od bolnice u Dablinu do porodične farme u Keriju, gde sada živi sa svojim mužem Frenkom, glavna junakinja Frensis između odlomaka razgovora s pogrebnikom istražuje misterije značajnih osoba u svom životu: većinom, mrtvih. Način na koji postepeno dolazi do saznanja da nikog od njih nije istinski upoznala ima tu snagu da zaključak kako su ljudi vrlo sputani u nastojanju da istinski upoznaju makar najbliže iznedri u još jednu neformalnu poruku dela. Pritom autorka ume da maestralno pleše na skliskoj ivici tragičkog i crnohumornog, što od priče Auto-stoperka čini antologijski narativ.
Slično se može reći za još jednu izuzetnu, već pomenutu priču – Red za ubijanje. U njoj Oliver razmišlja o životu svog preminulog oca Pedija, koji nije mogao da razume da njegov posao u klanici traumira sina. Nesporazum je pojačan majčinim nerazumevanjem Oliverovog otpora da nastavi porodični posao i uverenja da to ne treba da čini. Meri Kostelo majstorski prikazuje situaciju u kojoj je mnogo emocija uludo potrošeno na okrivljavanje najbližnjeg zbog običnog nesporazuma. Završavajući knjigu ovom pričom, pojačava se utisak da je čitava „Barselona“ antologijsko delo.
Autor: Domagoj Petrović
Naslov knjige ima potencijal da možda zavara ponekog čitaoca. Suprotno mogućoj prvoj asocijaciji, „Barselona“ je naslov čitavog dela zato što daje ime uvodnom narativu koji sažima najznačajnije crte zbirke: pripovedanje o otuđenosti među ljudima, kao i ljudskih bića prema životinjama. Bračni par Ketrin i Dejvid putuju u glavni grad Katalonije na njegovu inicijativu (njena je bila da idu na jug Španije, u Granadu). Suprug pokušava da na četvrtu godišnjicu braka svoju ženu zabavi puštajući joj pornografiju i vodeći je na koridu, iako bi trebalo da zna za njen otpor prema kinjenju životinja zarad ljudskih potreba.
Da, ovo je jedna od šest priča iz zbirke koje govore o zlostavljanju životinja: od borbe bikova u uvodnoj pripovesti, preko vizija životinja koje čekaju da budu ubijene (u priči Na kapiji) ili šamaranja nemačkog ovčara u pripovesti Moj mali piroman, do scena iz klanice u završnoj Red za ubijanje. Poruka je da delovanje protiv prirode zasebnu težinu ima u neprikladnom odnosu prema životinjama kao što otuđenost u međuljudskim relacijama raste do nivoa u kojem, iako spolja bliski, gotovo da se ne poznaju. Baš kao što se Dejvid spram Ketrin ophodi kao prema strancu.
Tako u spomenutoj priči Na kapiji glavna junakinja (prezimena Kostelo) nije u stanju da prenese ni minimum oduševljenja južnoafričkim piscem Dž. M. Kucijem svom nezainteresovanom, pa čak i nestrpljivom mužu. (Zanimljiva intertekstualna igra, jer Kuci „u jednoj od svojih knjiga ima lik po imenu Elizabet Kostelo“.)
Otuđenje je možda najslojevitije prikazano u najdužoj priči zbirke Auto-stoperka. Prateći telo svog brata od bolnice u Dablinu do porodične farme u Keriju, gde sada živi sa svojim mužem Frenkom, glavna junakinja Frensis između odlomaka razgovora s pogrebnikom istražuje misterije značajnih osoba u svom životu: većinom, mrtvih. Način na koji postepeno dolazi do saznanja da nikog od njih nije istinski upoznala ima tu snagu da zaključak kako su ljudi vrlo sputani u nastojanju da istinski upoznaju makar najbliže iznedri u još jednu neformalnu poruku dela. Pritom autorka ume da maestralno pleše na skliskoj ivici tragičkog i crnohumornog, što od priče Auto-stoperka čini antologijski narativ.
Slično se može reći za još jednu izuzetnu, već pomenutu priču – Red za ubijanje. U njoj Oliver razmišlja o životu svog preminulog oca Pedija, koji nije mogao da razume da njegov posao u klanici traumira sina. Nesporazum je pojačan majčinim nerazumevanjem Oliverovog otpora da nastavi porodični posao i uverenja da to ne treba da čini. Meri Kostelo majstorski prikazuje situaciju u kojoj je mnogo emocija uludo potrošeno na okrivljavanje najbližnjeg zbog običnog nesporazuma. Završavajući knjigu ovom pričom, pojačava se utisak da je čitava „Barselona“ antologijsko delo.
Autor: Domagoj Petrović
